Đacima se nameće u školama program koji promoviše dženderizam
Ubica na mestu zločina
Pitanje za srpsku vlast i za ošamućene Srbe: dokle će se na razaranje škole, nauke, kulture gledati kao na njihove „reforme“? To reformsko razaranje potpisnik ovih redova pamti makar od vremena kad se rodio aktuelni razarač–reformator i pita se hoće li Srbi ikad videti leđa takvoj pameti. I može li srpska vlast na čelo najvažnijih nacionalnih institucija dovesti ikoga osim zločinaca.
Građevinska mafija ima interes da se školama oduzme što više prostora, da se što više školskog prostora prenameni, da se ne otvaraju nove škole, da se prebaci u privatnu sferu svaka državna inicijativa za otvaranje novih vrtića, škola i fakulteta…
Informatička mafija za svoj interes ima implementiranje što više računara, interneta i svih informatičkih stvari u škole.
Piše: dr Dragoljub Petrović, lingvista i slavista
Ovih dana javljeno je da Mladen Šarčević dolazi na čelo »Službenog glasnika« i »Zavoda za udžbenike«. I to ne bi trebalo da predstavlja neko iznenađenje budući da je on svoje razaračke talente potvrdio definitivnim uništavanjem i srpskoga školstva i srpske nauke: uredio je da se Zavod za udžbenike kao najznačajnija srpska nacionalna institucija svede na rang ulične tezge i na njegovo mesto priveo Klett i njegove ustaške žužul-žderićke koljačke i okupatorske filijale i omogućio im da trima genocidima koje su Nemci s ustašama nad Srbima izvršili u prošlom veku dodaju i četvrti – nad srpskom decom. I da im, uzgred, za pljačku podvede srpsko udžbeničko tržište i srpske roditelje.
On veli da je „u toku dvogodišnjeg boravka na visokoj savetničkoj funkciji (savetnik u kabinetu A. Vučića) malo govorio u javnosti, a mnogo radio, naročito na reformi visokog strukovnog obrazovanja i daljem razvoju obrazovne strategije na raznim nivoima“ pa sad valja očekivati da će biti razoreno i ono što mu je dosad izmicalo i da će Kletu i ustašama darovati još štošta od onoga čega se oni, može biti, još nisu setili da bi mogli opustošiti.
Do koje je mere (pred tako suženom svešću i osmuđenom pameću) satrvena srpska škola i zatrti svi tragovi srpske duhovnosti i srpske nacionalne suštine, potpisnik ovih redova može svedočiti makar od ranih pedesetih godina prošlog veka. Dotad je, naime, komunistička i nemačko-ustaška koalicija (to je kasnije saznao) pobila makar milion zapadnih Srba, a komunističko-ustaška posle rata (u miru – pod firmom „bratstva i jedinstva koljača i poklanih“) tome broju dodala opet makar isto toliko i istočnih. I uzgred razarala srpski etnički prostor: odsekla središte srpske srednjovekovne nemanjićke države i „preselila ga u Makedoniju“, a druge srpske prostore „iseckala“ po republičko-pokrajinskim granicama i Srbe svuda ostavila ili pod kamom njihovih ratnih koljača (u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu i Metohiji), ili pod kamom i bičem njihovih komunističkih predvodnika (u Srbiji i Crnoj Gori). I za to vreme, decenijama, po meri „šarčevićevske pameti“ (i proširenoga želuca koji je, per definitionem, njen pratilac), zatirala i srpsku školu, i srpski jezik i njegovo pismo, i srpsku tradiciju, i srpsko narodno pamćenje. I sve ono čime su Srbi kao narod obeležili svoje postojanje.
Deca u prva četiri razreda osnovne škole ne samo da ne znaju tablicu množenja, nego ne umeju ni da pišu
O tome je potpisnik ovih redova, tokom mnogo poslednjih decenija, ispisao mnogo stranica, ali će ocenu aktuelnog srpskog („šarčevićevskog“) školstva prepustiti posmatraču koji se tim pitanjima bavio manje, ali su njegovi pogledi i „svežiji“ i – ubojitiji: prateći „stradanje“ matematike u Šarčevićevoj školi, kao nastavnik „jednog od fundamentalnih predmeta na studijama matematike, bez koga ne može da se ide napred“, on je utvrdio da je „znanje koje pokazuju studenti… na samom početku svojih matematičkih studija, iz godine u godinu, sve niže i niže“ i, tragajući za korenima takvoga stanja, stigao do nižih razreda osnovne škole. I utvrdio da je već tamo „funkcija obrazovanja jednostavno degradirana“ jer deca u prva četiri razreda osnovne škole ne samo da „ne znaju tablicu množenja, nego ne umeju ni da pišu“, pri čemu „sve ostalo nije toliko važno koliko te dve osnovne kompetencije“.
Kad o tome govori, naš je znalac, izgleda, prevideo činjenicu da je ministar davno doneo odluku da ukine ponavljače, da su „tarabe jedinica“ postale glavna preporuka za rascvetavanje njegove škole i da on sad taj svoj „reformski koncept“ hoće da raširi i na visoko školstvo i da time „bez ostatka“ opustoši i srpsku školu i srpsku nacionalnu pamet. A u tim razaračkim poslovima naš znalac-matematičar izdvojiće dve pojedinosti kao posebno pogubne.
Prva je ona da se „obrazovanje mora finansirati iz budžeta, ne iz kredita, ne iz sredstava stranih fondova i pomoći, a to se upravo dešava. Strana sredstva, strani darodavci, strani kreditori finansiraju… svoju agendu“: izdvajaju i odvode najsposobnije, a nama ostavljaju „one druge“, pri čemu takvim svojim ponašanjem neuka srpska vlast ili nesvesno pristaje na svoj kolonijalni status ili među pedofilima-reformatorima školstva „neguje“ i strane razarače srpske nacionalne pameti. (Da je to tako, potvrđuje i njegov učenik na osnovu sopstvenog iskustva: u školi u kojoj radi „razmahnule su se NVO“ i u svojim „radionicama“, uz pomoć „domaćih“ pedagoga i psihologa, razaraju dečju psihu učeći ih, recimo, da dete u učionicu može ući kao devojčica, a iz nje izići kao dečak ili kako se od banalnih lekova može praviti droga. I sl.)
Informatička i građevinska mafija u školstvu
Druga je pojedinost mnogo malignija i, već po sebi, tragičnija: sudbinu srpskog školstva uređuju „dve mafije. Jedna je informatička, koja za svoj interes ima implementiranje što više računara, interneta i svih informatičkih stvari. Druga je građevinska mafija, koja sa druge strane, ima interes da se školama oduzme što više prostora, da se što više školskog prostora prenameni, da se ne otvaraju nove škole, da se prebaci u privatnu sferu svaka državna inicijativa za otvaranje novih vrtića, škola i fakulteta… Za nju je naš ministar specijalizovaniji više no iko pre njega, posebno po tome što je bio vrlo agilan u otvaranju privatnih škola i u Srbiji i „u regionu“ (ponekad s visokim „procentom vlasništva“, a novine pišu o nekim njegovim „transakcijama“ vrednim stotine hiljada evra), ali se ne zna da li je on (ili neki kao on) umeo „akreditovati i neke fakultete ili univerzitete“ na kojima se studira ne do poslednjeg ispita nego do „poslednje rate“ (takvih „studija“ ima i na „državnim univerzitetima“, neki od njih godinama ne silaze sa novinskih stranica, a na nekima se i sad pevuši „Tata, kupi mi doktorat“).
*****
Šarčevićevo ministarstvo propisalo je, vrlo precizno, da naučna pamet vredi do 65. godine života (može u posebnim slučajevima i godinu ili dve više), ali za trgovačku ili razaračku pamet takva se ograničenja ne mogu postavljati: ona vredi sve dotle dok ima neko ko će je plaćati da nešto „ciljano“ uništava.
Hoće li Šarčević objasniti da li i iza onoga što on hoće da uništi stoji njegov Klet ili neki drugi prokleto moćan i prokleto nezajažljiv neznanac. I da li je slučajno da su se na njihovom udaru našle dve eminentne nacionalne institucije: jedna koju je već uništio (i o kojoj je, kao portparol Kleta, izrekao mnogo ružnih reči) i druga – koju će joj uskoro pridružiti.
Da bi neko došao do mnogo hiljada kvadratnih metara prostora za hotel luksuzne kategorije. Ili za kockarnicu međunarodnog renomea.
Ili za nešto slično ili za nešto mnogo gore.
Svaka reforma od 70tih do danas je korak po korak unistavala sistem obrazovanja ,ali svaka neverovatno kakve smo stetocine..