Objavljujemo ispovest Georgija Špaka, bivšeg komandanta Vazdušno – desantne vojske Ruske Federacije, u kojoj govori o desantu na prištinski aerodrom „Slatina“, 12. juna 1999. godine. Špak je intervju dao za „Raša tudej“
U noći uoči 12. juna 1999. godine bataljon ruskih padobranaca, koji su izvršili desant iz Bosne i Hercegovine na Kosovo, uspostavio je kontrolu nad strateški važnim aerodromom „Slatina“, blizu Prištine. Za NATO vojsku koja je planirala da koristi ovu vazdušnu luku, desant padobranaca predstavljao je potpuno iznenađenje. SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija nisu planirale da dozvole učešće Rusije u mirovnoj operaciji na teritoriji bivše autonomne pokrajine Jugoslavije. Međutim, posle desanta padobranaca zapadne zemlje su bile prinuđene da uzmu u obzir interese Moskve. O tome kako se pripremao plan zauzimanja „Slatine“, za RT je govorio komandant Vazdušno-desantne vojske (VDV) Rusije u periodu 1996–2003, general-pukovnik u penziji Georgij Špak.
Georgije Ivanoviču, kada ste dobili naredbu da pripremite jedinicu za desant iz Bosne na Kosovo?
Početkom maja 1999. načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije, general armije Anatolij Kvašnjin pozvao me je da dođem kod njega. Rekao je: „Hitno!“ U njegovom kabinetu naredio mi je da bez odlaganja krenem u bosanski grad Ugljevik, gde se nalazio štab mirovne brigade VDV, i da pripremim odred za zauzimanje strateškog aerodroma „Slatina“ na Kosovu. Tamo se nalazi jedina pista u pokrajini dužine 2.500 metara, na koju mogu da sleću svi avioni, uključujući bombardere i teške vojne transportere. Ko kontroliše „Slatinu“ – kontroliše čitavo Kosovo. Kvašnjin je rekao da vreme operacije zauzimanja aerodroma nije određeno i da će moji vojnici početi da deluju na njegovu komandu. Dodao je: spremnost za izvršenje zadatka – konstantna, tajnost – potpuna. Ali to je svakako bilo jasno.
Kvašnjin je bio inicijator tog upada?
Ne bih rekao. S tim je, svakako, bio upoznat i vrhovni komandant, koji je tada bio Boris Jeljcin. U to vreme naši zapadni „potencijalni prijatelji“ pritiskali su iz svih pravaca, Rusiju su praktično prestali da uzimaju u obzir u međunarodnim poslovima. Između ostalog, na sve moguće načine zanemarivali su nas i gurali u stranu u tadašnjoj najkritičnijoj tački sveta – bivšoj Jugoslaviji. Amerikanci, Englezi, Francuzi, Nemci i Italijani odlučili su da isključe Rusiju iz mirovne operacije na teritoriji bivše Autonomne Pokrajine Kosovo. Izgleda da su se u okruženju Jeljcina našli ljudi koji su posavetovali predsednika da lupi šakom o sto i podseti svet da kod Rusa „još ima baruta“.
Kako ste pripremali odred za desant na Kosovo?
Nema potrebe da se ruski padobranci posebno spremaju za bitku: oni su uvek spremni. Vojnici i oficiri iz mirovne brigade bili su pažljivo odabrani, bilo je potrebno samo odraditi logistiku operacije. Kada sam sleteo u Ugljevik, počeo sam da se aktivno „šetam“ s komandirom brigade pukovnikom Nikolajem Ignatovim po teritoriji kasarne. U šetnji smo u četiri oka razmatrali sve moguće varijante izvršenja zadatka.
Brinuli ste zbog prisluškivanja u kabinetima štaba?
Nismo brinuli, znali smo da se svi razgovori snimaju. U posebnoj zgradi na teritoriji baze gde je bila naša brigada nalazila se jedinica vojske SAD. Njena zvanična funkcija bila je za vezu i koordinaciju sa ruskom komandom, a realno – špijunaža. Pred kraj tog boravka u Bosni, kada smo već razradili detaljan plan desanta na Kosovo, komandir brigade i ja smo se malo „našalili“ na račun Amerikanaca.
Kako?
Na sastanku s komandom u štabu ruske mirovne misije pitao sam načelnika obaveštajne službe, koji je, naravno, bio unapred upozoren: „Ako bude potrebno, na koji je način moguće da se blokira 3. oklopna tenkovska divizija SAD koja je bila raspoređena blizu nas?“ Major ustaje i raportira: „Druže komandante, borbena komanda američke jedinice je kompjuterizovana. Međutim, njihov glavni kabl za vezu ne nalazi se na teritoriji baze, već spolja, 50 metara od ograde. Ako se preseče, jedinice divizije neće moći da dobijaju borbene naredbe.“ Zahvaljujem oficiru za precizan izveštaj i završavam sastanak. Ujutru, u četiri sata, bude me i vode da vidim zanimljiv prizor. Tri stotine američkih vojnika žurno iskopavaju strateški kabl i prebacuju ga kod njih preko ograde…
Ali o desantu na „Slatinu“ koji se spremao vojna obaveštajna služba SAD nije ništa znala?
Ništa. Nije bilo ni najmanjeg curenja – ni s naše strane, ni sa strane srpske vojne komande.
Zašto ste o tome obavestili Srbe?
Najveći deo puta odred VDV trebalo je da prođe po putevima Jugoslavije, zato nije bilo moguće da sve prođe bez koordinacije. Mogu da kažem da su nam braća Srbi obezbedili kroz njihovu zemlju „zeleni koridor“. Njihova saobraćajna policija čistila je put ruskim oklopnim transporterima.
Da li ste vi izdali naredbu za početak operacije?
Ne. Vrativši se u Moskvu, načelniku Generalštaba predočio sam preliminarni plan desanta. Plan je bio odobren u opštim crtama, a ljudi iz Generalštaba su nakon toga doradili detalje. Želim da istaknem da se operacija pripremala veoma pažljivo.
Da li je postojao plan za slučaj da NATO trupe uđu u borbu s našom oklopnom grupom?
Plan B nije postojao. Naši padobranci išli su u Prištinu da pobede ili da poginu. Ali ruska komanda i ja bili smo čvrsto ubeđeni: oružanog odgovora NATO-a na zapanjujuću drskost Rusa neće biti. Oni su, možda, dobri vojnici – Amerikanci, Englezi, Francuzi, Nemci. Ali ratničkih kvaliteta poput naših oni nemaju. Plus, mirovna operacija je bila međunarodna i mi smo računali da će NATO generali izgubiti mnogo vremena na usaglašavanje njihovih akcija. Tako je i bilo. Drskost se isplatila.
Kako je počela operacija?
Kada je stigao signal iz Generalštaba, komandir brigade Ignatov je počeo da deluje u skladu s planom. Brigada je 10. juna podignuta na uzbunu. Hiljadu i po padobranaca s vojnom tehnikom nekoliko sati jurcalo je okolinom. Koristeći ovu masku, naši oklopni transporteri BTR-80, koji su bili namenjeni za izvršavanje zadatka, tiho su izvedeni na mesto dislokacije, na napušteni aerodrom izvan grada. U njih su utovareni kompleti municije – po dva za svakog vojnika – i sledovanje za deset dana. Kolona je počela kretanje u pravcu jugoslovenske granice u 4 časa, 11. juna. Komandovali su zapovednik operativne grupe VDV Rusije u Bosni i Hercegovini, general-major Valerij Ribkin i komandir baterije, pukovnik Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije koloni se pridružio general-potpukovnik Zavarzin, upućen iz Generalštaba. Kretali smo se brzo, oko 80 kilometara na čas.
Da li je bilo pokušaja da se kolona zaustavi?
Bilo je. Ali nismo kočili zbog protivničkih dejstava NATO-a. Američki obaveštajni sateliti otkrili su kretanje kolone kada je prošla skoro dve trećine puta do Slatine. Uspeli smo brzo da prođemo kroz Beograd, ali su zatim kosovski Srbi blokirali kretanje naših padobranaca. Saznavši da na Kosovo dolaze Rusi, ljudi su u svakom selu izlazili na put. Žene i deca su ljubili naše BTR, plakali od sreće, pevali, pokušavali da dodaju vojnicima cveće i hranu. General Ribkin, s kojim smo stalno bili na vezi, u dva sata noću raportirao mi je da nije moguće proći kroz Prištinu: sve srpsko stanovništvo izašlo je na ulice, putevi su bili preplavljeni ljudima koji slave. Kolona je takođe morala da prikoči i u Kosovu Polju. U Slatinu smo stigli tek pred jutro.
Da li je bilo sukoba prilikom zauzimanja aerodroma?
Jedinice jugoslovenske vojske su već otišle, a NATO i naoružane grupe kosovskih Albanaca još nisu stigli. Ruski desant je delovao strogo u skladu s planom i zauzeo je sve strateške objekte, postavio kontrolne punktove. Do 7 časova, 12. juna, aerodrom je bio zauzet i pod kontrolom. Ubrzo je stigla i izvidnica Engleza. Pretekli smo ih za svega nekoliko sati!
Kako je prošao susret s NATO vojskom?
Dobio sam kasnije izveštaje neposrednih učesnika. Britanski tenk Chieftain došao je tik do našeg mlađeg vodnika. On nije mrdnuo. Izašao je engleski oficir: „Gospodine vojniče, to je naša zona odgovornosti, sklanjajte se!“ Naš vojnik mu odgovara da ništa ne zna o tome, da čuva stražu i ima naredbu da nikog ne pušta. Britanski tenkista zahteva da se pozove ruski komandir. Dolazi stariji poručnik Nikolaj Jacikov. On takođe saopštava da ništa ne zna ni o kakvim međunarodnim sporazumima i da izvršava naređenje svoje komande. Englez odgovara da će tenkovima pregaziti kontrolni punkt. Ruski oficir daje komandu: „Nišan 7. Puni!“ Britanski oficir nastavlja da preti, a mehaničar-vozač tenka Chieftain već daje u rikverc… Ne možete ruskog padobranca da zaplašite, jer on može da prestraši bilo koga.
Da li je bilo drugih pokušaja da se naši potisnu iz Slatine?
Komandant Kfora, engleski general Majkl Džekson, dobio je od komandanta NATO snaga u Evropi, američkog generala Veslija Klarka, komandu da razbije Ruse. Koliko bi dugo naših 200 padobranaca izdržalo protiv 10.000 NATO vojnika sa teškim naoružanjem i podrškom avijacije? Maksimum sat ili dva. Ali general Džekson izgovorio je istorijsku rečenicu: „Neću da budem krivac za početak Trećeg svetskog rata.“ Na tome je i ostalo. Nakon toga održani su pregovori na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane i Rusija je postala punopravan učesnik mirovne misije. Mada, nismo dobili sopstveni sektor na Kosovu. Ali naš vojni kontingent nalazio se tamo do 2003. godine, dok u Moskvi nije bila doneta politička odluka o vraćanju u Rusiju.
Da li ste se posle toga susretali s generalom Džeksonom?
Da, više puta. Prvi put tog istog juna 1999: doleteo sam prvim avionom Il-76 s padobrancima koji su stigli da pojačaju rusko prisustvo na Kosovu. Naredbu br. 1 nas dvojica nismo prekršili, ali sam poštovao i poštujem tog generala.
Šta je to naredba br. 1?
Pripadnicima vojske SAD i NATO-a u ratnim uslovima bilo je strogo zabranjeno da konzumiraju alkohol. Mada, nakon izvršavanja zajedničkih mirovnih operacija u bivšoj Jugoslaviji, u dokumentu se pojavila napomena „osim prijema kod Rusa“. Treba reći da su američki generali sa zadovoljstvom dolazili u štabove ruskih mirovnjaka i u Ugljeviku, i u Slatini. Ako ćemo ozbiljno, nakon naše demonstracije vojnih mišića na Kosovu, poštovanje zapadnih generala prema nama je primetno poraslo. Kao i političara. Rusija je prvi put posle dugog niza godina svima pokazala da bez nje ne mogu da se rešavaju svetski problemi, neće moći. Za mene je mnogo bitnije da je tada, u junu 1999, došlo do neverovatnog jačanja patriotske svesti, kako u Rusiji, tako i u Srbiji. Mi smo se ponovo osetili snažnim, a Srbi su videli da nisu sami na ovom svetu, da je tačna njihova poslovica: „Bog na nebu, Rusija na zemlji!“ Danas Srbija zbog prijateljstva s našom zemljom ponovo preživljava teška vremena. Ali ljudi tamo veruju da ih Rusija neće napustiti. I ispravno misle. Ako smo krajem 90-ih na Balkanu demonstrirali samo svoju volju, danas uz volju – imamo i moć.
Razgovarao Aleksandar Hohlov
Izvor: Pečat
