Zapravo, niko nije nameravao da uvodi dugoročne sankcije. Svi su mislili – dobro, najviše godinu dana, i onda je tiraninu kraj. Ograničimo prodaju nafte – i gde će on, golupčić? Agresivni režim neće dobiti hranu i posrnuće, njegove sluge će odbaciti krvave bičeve i pokajati se, a radnici će na trgovima pustiti u nebo bele golubove demokratije, sve stenjući od sreće koja ih je snašla. Međutim, prošla je godina, a tiranin nije ni trepnuo. Sankcije su pooštrene – nafta od sada više uopšte ne može da se prodaje. Neprijatne glasine su procurile u imperiju dobra – narod je tamo nekako… nije mu baš dobro. Na kraju krajeva, carstvo tame u velikoj meri zavisi od uvoza, uključujući sve vrste hrane i lekova: oni su navikli da kupuju u inostranstvu u vreme naftnog blagostanja. I više nije imalo šta da se jede, niti čime da se leči. „To je u redu“, rekli su pristalice dobrog. „Ali zato tiranin sigurno pati. Otići će u apoteku – a tamo nema analgina. Zatim će se u supermarketu gurati u redu za piletinu. Sačekajmo još malo. Uskoro će diktatora pogoditi avitaminoza, tako će propasti.” A sve se završilo onako kako niko na početku borbe protiv režima nije mogao da zamisli.
Sad je smešno setiti se, ali pošto je uveo sankcije protiv diktature Sadama Huseina u Iraku 1990. godine, Zapad nije planirao da će moć istočnog tiranina trajati trinaest godina. Uostalom, Irak (a to je bolest mnogih naftnih zemalja, nećemo ih prstom pokazati) zavisio je od snabdevanja uvoznom hranom i lekovima 95%. Ali tiranin se osećao sjajno. Ispostavilo se da je prilično sposoban da švercuje benzin i tako zaradi lovu. U okviru programa UN „Nafta za hranu“, režim je dobio 65 milijardi dolara, i to samo zvanično – Sadam je vešto delio mito zvaničnicima UN (neki su kasnije zbog toga zatvoreni); u stvarnosti, iznos je verovatno bio tri puta veći. U svakom slučaju, predsednik Iraka je na trpezi imao svakakve delikatese, kupovao kolekcionarsko evropsko oružje i odela kod vodećih modnih majstora, potrošio dve milijarde dolara na izgradnju novih palata. Husein je donirao još milijardu dolara za podršku palestinskoj intifadi, plus po 25.000 dolara porodicama bombaša samoubica koji su sebe digli u vazduh na ulicama izraelskih gradova. Imao je dovoljno i da finansira Republikansku gardu, obaveštajnu službu „muhabarat“ i vojne divizije sposobne da drže stanovništvo u strahu.
Tu je imperija dobra u licu SAD i EU morala da nauči nešto neprijatno: obični ljudi Iraka ne napreduju, a diktator, kao i ranije, živi srećno do kraja života. Sistem slanja humanitarne pomoći u Irak bio je krajnje birokratski. Pojedinci koji su želeli da isporuče lekove morali su da se prijave Komitetu za sankcije UN. Komisija je odlučivala da li da propusti tablete, i imala je pravo da odbije bez navođenja razloga. Svaki član odbora mogao je da stavi veto na odluku, ne prijavljujući razlog. Pod zabranu je potpala zanimljiva roba poput traktora i pantalona, jer su smatrali da se u Iraku to može koristiti u vojne svrhe. Zašto možete da koristite pantalone, ali ne i košulje, niko nije objasnio. Birokratija Zapada je bila upečatljiva svojom glupošću – na primer, 2011. godine, osam godina nakon svrgavanja Sadama Huseina, američki zvaničnici pokušali su da naplate kaznu od 100.000 dolara od biznismena Berta Saksa zbog snabdevanja lekovima umiruće dece u Basri. Zamislite samo, spasavao bebe svojim novcem! Bebe bi porasle i služile zločincu Sadamu. U Irak je bilo zabranjeno unositi hlor, vodu nije bilo čime hlorisati, što je izazvalo brojne epidemije. Čak su i saveznici Amerikanaca, Kurdi, bili bolesni i gladni – iz nekog razloga su zaboravili da i oni žive u Iraku i da će imati potpuno iste probleme.
Cifre su različite, ali, prema najstrožijim procenama, za 13 godina sankcija, 500.000 (!) iračke dece starosti od nekoliko meseci do pet godina umrlo je od neuhranjenosti, nedostatka lekova i medicinske opreme (uključujući i za hirurške operacije). Novinarka CBS Lesli Stal je 1996. godine pitala američku državnu sekretarku Medlin Olbrajt da li je monstruozan broj smrtnih slučajeva dece vredan pokušaja da se promeni politički sistem u Iraku. Olbrajtova je odgovorila sa blistavim osmehom: „To je težak izbor… ali mislimo da je vredelo!“ Kasnije je Medlin shvatila šta je izgovorila i izjavila da za smrt dece (naravno) nisu krive sankcije, već vlada Sadama Huseina. Si-Bi-Es je, s druge strane, iračko propagandno oruđe, a pitanje Lesli Stal je „platio zna se ko”. Irac Denis Holidej, imenovan 1997. za koordinatora humanitarnog programa UN u Bagdadu, podneo je ostavku godinu dana kasnije, nazvavši sankcije „genocidom nad civilnim stanovništvom Iraka“. Ubrzo je ostavku podneo i diplomata Hans fon Sponek, koji ga je nasledio, opisujući sankcije Iraku kao „pravu ljudsku tragediju”. Lično, ne sećam se da je ijednom diktatoru na Istoku bilo žao svojih građana. Kalkulacija Zapada da će Sadam biti užasnut koliko su njegovi podanici loše prošli i da će zbog toga napustiti predsedničku funkciju bila je idiotska. Štaviše, sam diktator nije ubijao Iračane u tako strašnim količinama, kao što su to sa zanosom 13 godina radili SAD i Evropska unija.
Sadam Husein je nastavio da uživa u luksuzu i pljuje na sva ograničenja – i on i njegova kamarila su dobili sve što im je bilo potrebno: finansijski i moralni troškovi su malo interesovali predsednika Iraka. UN su 1999. godine ukinule ograničenja na prodaju „crnog zlata” u okviru programa „Nafta za hranu”. Tada je životni standard Iračana, koji je pao 5 puta od 1990. godine, počeo da se poboljšava – novac je priticao u zemlju, a do 2003. iračka privreda je zaostajala samo za trećinu za nivoom „pre sankcija“. Ne samo da sankcije nisu uzdrmale diktaturu, već su je ojačale. Vojska, policija i „muhabarat“ su redovno isplaćivani i podizane su im plate – naravno, nisu ni pokušavali da svrgnu Sadama. Sam Sadam je narodu objašnjavao – vidite kako vas Amerika muči, kako Zapad ne mari što vam deca umiru: i začudo – on uopšte nije lagao. Skupite se oko mene, nemate izbora. Aktivisti za ljudska prava sve češće su govorili da sankcije ne ometaju diktaturu, već samo pogoršavaju patnju iračkog naroda, koji i tako ne živi u fabrici medenjaka.
Tada je Sadam navodno pronašao „oružje za masovno uništenje“. A pre 20 godina (godišnjica će biti u martu) Irak je okupirala američka vojska. U ratu između šiita i sunita koji je usledio, poginulo je još 500.000 ljudi. Sad Irak kao država zapravo ne postoji, podeljen je na tri dela: Kurdistan na severu, sunitske oblasti u centru i gradove pod kontrolom šiitskih milicija na jugu.
Ne, grešite – uopšte ne pokušavam da povlačim nikakve analogije. Ali samo sedite i razmislite.
Interesantan je ovaj uspeh Zapada sa sankcijama, zar ne?
(Telegram kanal G. Zotova; preveo Ž. Nikčević)
Ко год се од владара не свиђа западним „демократама“ на челу са САД, он се проглашава диктатором. То је најзгодније да се представи њиховом полуобразованом плебсу, који , као и код нас, уосталом, само слуша владине мејнстрим телевизије. Да ли је Гадафи био диктатор, зато што је сваком младом брачном пару давао стан, бесплатно, а сваком студенту стипендију да студира где хоће и шта хоће, под условом да се врати у Либију? Да ли је био диктатор због тога што је оном француском кепецу посудио милионе долара које није имао да му врати, па се уортачио са Енглезима и сад-истима да га смакнУ? Да ли је био диктатор због тога што је поштовао људске вредности према божјим законима и ценио породичан живот, Да ли је био диктатор зато што није хтео да продаје своју нафту испод цене западним „демократама“? Да ли је био диктатор зато што је најваио увођење златног динара у Либију? Да ли је диктатор био због тога што је његова земља била уређена и знао се ред, да ли се у западној „демократији“ зна ред? Чему уче децу у западној Европи, у уџбеницима за осмогодишњу школу се пропагира отворени секс и лгбт. Слично је било и са Ираком. Садисти и сатанисти на овом свету не дозвољавају да неко има нафту а да они са тим богатством не располажу. Сетимо се како су ти САДисти опљачкали „Садамаво“ богатство из ирачког националног музеја, које је сведочило о вишевековној култури о Хамурабију о Месопотамији?
Чега год су се дохватили ти западни „демократски“ монструми, све су уништили- Не треба нам бољи пример од нас. Њихову демократију? Хвала лепо, НЕ!!!
Kada autor teksta , Sadama Huseina oslovljava sa “ diktator “ , da li je to ironija, ili ga on vidi u negativnom svijetlu….diktatora. Danas, Vladimira Putina, sa omalovazavanjem, zapad imenuje “ Car “
aludirajući na potpunu kontrolu vlasti …..diktator…!! Postavljam javno pitanje, tko vlada Amerikom ?Bajden ?? Pa taj ne zna gdje mu je glava, a gdje straznjica!! On nikada ne zna da li je krenuo ili se vratio !! Tko vlada Amerikom ?? Tko vlada Francuskom ? Tko vlada Njemačkom ?? Tko vlada Italijom?? Da li vlada Narod u tim zemljama ?? Ukoliko ne vlada Narod, onda tamo nema demokracije !! Da li je „demokracija “ prikladan model za sve kulture i sve Narode ?? Da li netko misli inplantirati demokraciju i u plemenska društva?? Da li je to moguće ?? Znamo kako je to prošlo u Afganistanu . Da li su Narodi Nemačke, Francuske i Italije odlučili da uvedu sankcije Rusiji i time sebi pucali , ne u nogu, nego u pluća ?? Da li su ih oni koji su o tome odlučili , išta pitali. Po protestima na ulicama, o kojim se malo piše, ne bi se baš reklo da jesu. Demokracije moze biti više ili manje . Apsolutna demokracija i u samoj teoriji ne postoji. Koliko je svijet bio demokratičan za vrijeme „korone “ ??? Koliko ima demokracije pri odluci slanja oruzija Ukrajini?? Koji je nivo demokracije u ovim triju visokorazvijenim zapadnoevropskim zemljama, kada su u pitanju krizne situacije,ekonomska kriza, korona, rat na europskom tlu, sankcije !! Na jednoj strani imamo “ diktatore “ , a na drugoj strani
“ duboku drzavu “ ……. Koja je razlika, kada obadvoje negira demokraciju. Da li vam je blizi i drazi „diktator “ Putin, kada ga slušate , pratite i osmatrate, ili Bajden , koji nije u stanju pročitati ono što su mu napisali ?? Da li su toliku djecu i ljude ubili “ demokrate “ ili diktator , i to na svirep i podmukao način, sankcijama, gladju.Da li je realno zahtijevati “ demokratske „vladare u Iraku, Iranu, Siriji, Libiji
,kada je taj sistem i na samom zapadu problematičan, iako boljega za zapadnu kulturu, objektivno nema. Namjerno nisam u ovom kontekstu spominjao Srbiju……niti kao diktaturu……..a još manje kao demokraciju……