
Udžepovima smo imali novčanice od 50 i 500 milijardi dinara, a bili smo najsiromašniji narod u Evropi i bili smo gladni. Bilo je to u prvoj polovini poslednje decenije prošloga veka, kada je Savezna Republika Jugoslavija koju su činile Srbija i Crna Gora, beležila do tada nezapamćenu inflaciju na svetu.
Inflacija je počela paralelno s ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, uvećala se u super, a posle uvođenja sankcija UN u hiperinflaciju. Cene prehrambenih proizvoda dnevno su rasle i do 113 posto na dan.
Sećam se jedne svoje plate, obračunate na nekoliko milijardi dinara. Tog momenta vredela je 36 nemačkih maraka, što u to vreme nije bilo malo. Nalozi su u tadašnji SDK predati jednog dana, ali tek sutradan je novac mogao da se podigne. Kada sam primila svoju zaradu vredela je 36 feninga. Za taj novac mogla sam da kupim dve pakle cigareta i 100 grama neke loše kafe jer boljih nije bilo. I kupila sam na trafici, svratila do tetke i teče. Jedna pakla njemu, druga meni, tetki kafa, popili po šoljicu i ja otišla kući bez plate.
Prazni rafovi u prodavnicama, kao da je neko pomeo metlom. Tu i tamo po neko pecivo iz leskovačke fabrike „Toma Kostić“ i zbog tog peciva jednog dana s malom i ogladnelom ćerkicom lutala sam od jedne do druge prodavnice. Prodavačice sede skrštenih ruku.
„Nema, nema“, kažu.
„Ali zato imate Miloševićevu sliku“, regujem u besu.
Već pred trećom prodavnicom ćerkica zastaje: „Mama, molim te nemoj da se svađaš ako i ovde nema peciva. Nisam više gladna“, kaže mi dete.
Izlivajući bes na nedužne prodavačice nisam razmišljala o mladom biću koje crveni zbog svoje majke.
I nismo ušle. Preko izloga nisam videla ni pecivo ni druge robe, samo sliku.
Tih godina manjkao je i hleb u Srbiji sa bogatim žitnim poljima. Čekalo su u redovima i to u ranim jutarnjim satima. Ako se zakasni, ostane samo crni, takozvani narodni hleb, tvrd, odvratnog ukusa.
Mlinovi su bili u modi, pa se tamo po spiskovima dobijalo brašno. I ja sam tada postala mesilja sa sirovim kvascem skupim kao zlato. Bilo je u tom haosu i beznađu i nekih čari, bar u mojoj porodici. Večera je bila glavni obrok. Čekao se pečeni hleb iz rerne „smederevca“. Naučila sam tada da ga pečem tako kao da je pečen u crepulji. I nikada pre i nikada kasnije nismo jeli ukusniji kvasni hleb.
Za doručak prženice i „tiganjice“, a tiganjice se prave takođe od kvasnog testa i prže u većoj količini zejtina. Ali kako zejtina nije bilo na tržištu, trošila se svinjska mast domaća, koju sam ja pravila jer, tada mesa nije bilo u prodavnicama. Čak sam i usavršila zanat, pa sam u te tiganjice stavljala sir.
Pravili smo kolače po receptu sa jednim jajetom. Zvali smo ga „prost kolač“. Skoro da verujem da je taj recept još negde među papirima u mojoj kuhinji.
Nas milionere od one velike gladi spasao je srpski seljak i njemu hvala. I tom srpskom seljaku bi trebalo zbog tih milionerskih gladnih i beznadežnih godina da stoji spomenik u svakom mestu.
A onda je došao „deda Avram“, spasilac, zapravo finansijski stručnjak Dragoslav Avramović koji je 24. januara 1994. godine izvršio ko zna koju po redu denominaciju domaće valute tako što je jedan dinar izjednačio po vrednosti s jednom markom.
I zamislite, prvog meseca iza toga moja plata bila je 200 maraka. Bilo je bolje, malo, ali i dalje su prodavnice bile prazne, fabrike propadale jer nam je celokupno svetsko tržište, pa i ono rusko, bilo nedostupno.
Šverc je cvetao. Švercovalo se sve i svašta iz Rumunije i Bugarske, iz zemljama kojima je pre raspada Jugoslsavija bila uzor, zapad. Gradovi su mirisali na benzin iz kanistera i flaša.
Suprug i ja smo samo jednom otišli do prvog gradića u Bugarskoj da natočimo gorivo na benzinskoj pumpi i pride još u pet do šest kanti. No, nije nam se posrećilo. Bugarska je stavila emabrgo i na šverc, odnosno, bugarski carinici su dozvoljavali da se kante prenesu preko granice samo ako se „podmažu“, ali mi to nismo znali, pa smo bili prinuđeni da prospemo gorivo i vratimo se samo sa onim u rezervoaru „juga“.
Tu ogorčenost, taj bes, tu sramotu ni danas ne mogu da oprostim državi Srbiji zato što je svoje građane dovela u položaj nedostojan čoveka. Tu na tom graničnom prelazu shvatila sam da je čovek samo igračka u rukama velikih.
U međuvremenu se pravio novi sloj bogataša. Dojučerašnje papudžije postali su biznismeni. Obogatili su se švercom. Imali smo i drugu vrstu bogataša – direktora društvenih preduzeća iz čije se kase novac prelivo u njihove džepove. I sećate li se Dafine i Jezde, miljenika ondašnje vlasti?
Dok su se ti i takvi bogatili fabrike su urastale u korov, posebno tekstilne, čiji su proizvodni kapaciteti u 90 posto slučajeva bili vezani za tržište zemalja iz SSSR-a.
Dok su se oni bogatili, mi obični smrtnici, nesnalažljivi ljudi, smo siromašili. Sećam se da 9 godina u nedovršenoj kući nismo zakovali jedan ekser.
Ipak, moja porodica nije gladovala zahvaljujući mojim roditeljima, gasterbajterima, ali nisam jedinica, pa je trebalo pomagati dve porodice.
I kada nam danas sa tv ekrana saopštavaju da je infalcija 9,6 posto, po statističkim podacima, setim se istih laži s početka devedesetih godina. Jer, i danas beležimo svakodnevna poskupljenja, plate ne da ne rastu nego idu naniže, džepovi su nam sve prazniji, a prete nam da će biti još teže.
Da li nas to očekuje nova super inflacija ili možda ponovo hiperinflacija?
Autor: Milica Ivanović
PENZIONERI OSVESTITE SE! Penzioneri, glasačka mašina predsednika imaju povećanje penzije za čitavih 5,5% od Nove godine, a troškovi života su narasla za 15,7% do sada. Prosečna penzija je pala ispod 40% prosečne plate, a kada je Vučić zalego na vlasti bila je 60%. On im je oteo osamsto miliona evra i kao pošten čovek nije se setio da vrati otetog. Zaboravio je da je oteto i prokleto za otimača. Zaboravio je da su penzioneri glavna njegova glasačka mašina i setiće se šta sve im je priuštio njihov lider, doveo ih do prosjačkog štapa i otimao im je penzije pune četiri godine, bez stida i grižu savesti. On mlati praznu slamu da je sa otetom penzijom spasio državu, a tu istu državu je zadužio za dvadeset milijarde evra. Ko ovde koga laže i zašto? Penzioneri traže sastanak sa Vučićem zbog drastičnog osiromašenja i skoka cene hrane. Valjda će im izađe u susret, a od ispunjenja želje moraće njega da sačekaju jož dugo dugo. Lažima nikad kraja?.