Glađu protiv državnog nasilja

Država je nju označila kao nekoga koga treba eliminisati i davi je godinama: šalje joj inspekcije, blokira račune, isključuje predajnike, ne odgovara na tužbe, daje lažna obećanja… A ona žilava i uporna, “nepodobna” i neposlušna, pa se ne da. I još kontrira i štrajkom glađu “nasrće” na tu istu državu. Neće, veli, da umre u tišini.

Pričam vam o Maji Pavlović, vlasnici novosadske lokalne televizije Kanal 9, koja već treću nedelju ne uzima hranu u nadi da će na taj način odbraniti svoju firmu i svoje pravo na rad. Jer, televizija joj je ugašena, a država traži namirenje dugova. Reklo bi se pa to je i normalno, šta hoće ta žena. Ne možeš da radiš a da ne plaćaš obaveze.

I tu dolazimo do suštine. Država je Maju izigrala na način koji je valjda samo u Srbiji moguć. Njena TV je uterana u veštački dug, pogaženi su ugovori, promenjeni uslovi poslovanja i sve to mimo njene volje.

Kanal 9 je nastao 2008. kao lokalna televizija sa dozvolom za korišćenje frekvencije na 16 godina. U sedmoj godini rada država je promenila uslove i proglasila Kanal 9 regionalnom televizijom. Tom promenom višestruko su uvećane obaveze prema državi na čitavih 500.000 dinara mesečno.

To je namet koji ova kuća, u čijem se radu ništa sem statusa nije promenilo, ne može da podnese. Ali i da može, zašto bi? Ne mogu se pravila igre menjati usred utakmice. Ako neko ulazi u jedan posao, on ga planira prema onome što je na startu dogovoreno, potpisano, za šta je udaren pečat. Na osnovu toga investira i onda odjednom država kaže to više ne važi.

Zamislite da sad Srbija promeni kakav zakon pa zatraži Rusima još malo para za NIS ili Francuzima za Aerodrom, ili Kinezima za Železaru… Pa ne može, a i da se to desi izgubili bi sve sporove pred međunarodnim sudovima.

E to što ne može da se uradi strancima, može sopstvenim građanima. Njih ionako nema ko da štiti. Maja Pavlović se ponadala da bi sud mogao da stane na put bezakonju i samovolji. Pokrenula je sudske postupke, napisala tužbu Ustavnom sudu tražeći da se poštuje Ustav i zakon. Ali, već četvrtu godinu nema odgovora.

Zato Maja (već drugi put) i štrajkuje glađu, traži pre svega odluku Ustavnog suda. Da zna na čemu je. Ona ne traži da odluka bude “takva i takva”, traži samo da bude u razumnom roku koji je odavno istekao. Međutim, pomenuti sud koga jedan sudija zove “zaustavni”, poznat je baš po tome što neka rešenja donosi kad više nikome ne koriste i kada nemaju nikakav značaj.

Da je kojim slučajem Maja Pavlović članica kakve vladajuće stranke, da koristi televiziju za propagandu umesto informisanja, sjatila bi se na njenom pragu i republička i pokrajinska i gradska vlast. Ovako…

U Srbiji su žene još uvek diskriminasane. Vlasnica televizije je žena, premijerka je žena, predsednica suda žena, ministarka pravde žena. Neću da kažem da žene diskriminišu ženu, ali hoću da ih pitam da li je normalno da sud toliko dugo ćuti o čitavom slučaju?

Zar ni jedna od ove tri funkcionerke ne vidi očaj ove Novosađanke? Zar se nijedna od njih za dvadeset dana Majinog štrajka glađu ne zapita što se to već ne rešava? Zar se nijedna nije udostojila da je obiđe (premijerka je obećala prijem tek kada je Maja svoj štrajk preselila u Beograd)?

A Maja se bori baš za ono na čemu bi pomenute dame trebalo da insistiraju, za pravnu državu i slobodne medije. To je sav njen  “greh”, a on se ne prašta.

Milenko Vasović
Izvor: BIZLife