Pogubno dejstvo centara moći

Glasinama truju narod

0
1782

visoko-glasineVeć duže vreme srpsko društvo razara trač. Dok legalne izborne utakmice vode upeglani mladi političari, utegnuti u kravate i odela, koji se nadmeću ko će više parola da ispali u minuti, iza scene se odvija pravi rat poluprikrivenim i prikrivenim porukama. Širenje glasina, tračeva, poluistina i laži kroz narod, preko “proverenih” ljudi, konstantno je i uvek daje najbrže rezultate – pogotovo u polupismenim društvima, sklonim mitskoj svesti i usmenom prenošenju epova sa kolena na koleno. Za takve stvari ne pomaže nijedan poznati antibiotik.

Glasine duže žive od novinskih vesti, šire se brzo, kao epidemija, i zbog povodljivosti našeg naroda koji nekritički prima ponuđeno, opstaju i pošto je cilj postignut. Njihova destruktivna moć mnogo je veća nego što se može naslutiti. Kad ujutro otvorimo oči, budimo se u svetu premreženom lažima ili poluistinama, i svaki dan počinjemo dezorijentisani, nikad sasvim sigurni šta je tačno, a šta ne. Jer gotovo svaka laž negde u dubini ima zrnce istine, koje nam “pomaže” da sve oko sebe dovedemo u sumnju i postanemo prijemčivi za plasirane poruke, čak i kad smo svesni da nisu ništa drugo nego obični tračevi.

Primera radi, pošto svi znaju da bi uskoro trebalo da se imenuje direktor Javnog servisa, u jednim novinama, se najpre, kao probni balon, pušta ko su najozbiljniji kandidati. Čak se licitira i ko ima najviše šansi da “prođe”. Prave se i tabelarni prikazi. Onda druge novine pojedine kandidate sa te neformalne liste budućih direktora RTS, počinju da diskredituju na različite načine. I to polako poprima oblike javne rasprave, a da posle toga više niko ne zna da li su ti “kandidati” uopšte u “igri” ili predstavljaju samo toplog zeca, da bi se skrenula pažnja i progurao neko sasvim treći.

Šta god, tako se projektuju i afere koje su najpre preko glasina puste u opticaj, a onda se uključe i mediji. Prvo “prijateljski”. Projektuju se veliki naslovi, prilagođeni profilu listova u kojima će izaći. U onim ozbiljnijim pojaviće se, recimo, insinuacije da “postoje sumnje da se vodi istraga protiv uglednog funkcionera koji je navodno uhvaćen kako prima mito”. U onim tabloidnim, to će biti sasvim jasna stvar o kojoj već i “vrapci na grani” znaju. Dokazi za to nisu potrebni jer redakcija iz dobro obaveštenih izvora poseduje čak i snimke. U tu svrhu možda će ćak biti pokrenute i predistražne radnje da se vidi koliko u novinskim napisima ima istine. Naravno, nikada se neće objaviti da na kraju nije otkriveno ama baš ništa, i da je osoba za koju “svi znaju” da je primila mito, potpunio čista. Njegova karijera i život su zapečaćeni, ali koga briga za to. Glasine i dobro obavešteni izvori već spremaju neku novu žrtvu, koja će potpuno u zasenak baciti onu prethodnu. I tako u nedogled.

Da Vas podsetimo:  Ima se, može se, je li tako?

Prema istraživanju psihologa magija verovanja u trač izuzetno je snažna. Ono što čujemo od “dobro obaveštenih” poznanika, rođaka, prijatelja, kolega, u kafani ili u novinskoj redakciji, dobija epitet večne istine. Pa čak i kad ne poverujemo sasvim, možda će baš ta mala laž biti presudna onog trenutka kada bude trebalo da zaokružimo glasački listić, ili se opredelimo koju ćemo novinu čitati ili TV stanicu gledati.

Tračevi imaju razorniju moć od kanonade topova i haubica, i često pokušavaju i najgnusnije zločine da relativizuju. Najbolji primer za to je ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. Odmah po ubistvu, Beogradom se pronela glasina da je bio u pitanju mafijaški obračun, i da je Ćuruvija, po jednoj verziji, ostao dužan u nekom poslu sa naftom, a po drugoj, za kockarske dugove. Jedan poznati novinar čak je otišao toliko daleko da je na samoj sahrani pričao da iza ubistva stoji verska sekta, jer se sve odigralo na Uskrs. Slični scenariji već godinama pletu se i oko ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, i stalnog potenciranja njegovih navodnih veza sa mafijom.

Kako se i iz kojih centara kreiraju i plasiraju sve ove glasine koje godinama truju i dezorijentišu javnost, ko iza njih stoji i koji je cilj? Jedno je sigurno, ništa se ne događa slučajno, niti su mete slučajno izabrane. Cilj je vrlo prost – ako su glasine prljave i destruktivne, njima se dezavuišu pojedinci ili stranke, ali se uništavaju i kriterijumi, moral, vrednosti… Ako su pozitivne, diže se rejting određenoj partiji, tajkunima ili kriminalcima koji pokušavaju da ovladaju društvom. I opet se uništavaju kriterijumi, moral, vrednosti.

Glasine plasiraju i tajne službe u korist pojedinih moćnih grupa, ali i sami tajkuni, političari ili kriminalci, koji žele da odbrane stečeno, unište konkurenciju, ili sakriju svoja kriminalna dela. U Srbiji je najbolje mesto za to kafana ili kafić. Uz piće i ručak, razmenjuju se tračevi, novinarima se plasiraju “pouzdane informacije”, koje je, po pravilu, nemoguće proveriti, ali su 100 odsto tačne! Postoje čak ljudi iz javnog života za koje se zna da su plodni prenosioci, i koji stalno organizuju različite neformalne susrete po restoranima, salonima, kućama, sreću veliki broj ljudi, telefoniraju već u sedam ujutro. Neki su zaduženi samo za seks afere, i u pola noći mogu da vam kažu ko je koga i gde. Drugi, pak, uvek znaju ko je sa kim u političkom ili biznis dilu, i koja će se nova afera otvoriti ili nova ličnost naći na meti.

Tako počinje da se priprema teren za odstrel, u kom će ljudima biti uništeni životi, porodice, karijera, zdravlje.

Da Vas podsetimo:  Suština stvaranja Jugoslavije: ujedinjenje Srbije sa NARODIMA iz SHS

Gotovo da nema sfere života u kojoj tajni centri moći danas ne vršljaju. I, naravno, gotovo da nema oblasti u kojima nemaju svoje simpatizere i saradnike. To, najčešće, nisu oni ljudi za koje se obično misli da sarađuju sa tajnim službama (a ako i jesu, takvi su često nižerangirani saradnici), već ljudi od autoriteta čije se mišljenje uvažava. Službe i centri za pravljenje tračeva rade sa pomenutim, a ne sa glupim ljudima. Njihovi najvredniji saradnici su odmereni i pametni, poznati i priznati u javnosti, sa proslavljenim imenima, koji vode računa kako, kad, kome i šta pričaju. Oni rade dvosmerno – osim što donose vredne informacije službi (domaćoj ili stranoj) ili centru moći, podesni su i kao ličnosti od ugleda za širenje poželjnih informacija, poput antena. Glasina koja potekne od njih ima daleko veću težinu kod običnih ljudi nego trač izašao iz usta nekog anonimusa.

Pomenutih autoriteta ima u svim branšama, a posebno su cenjeni u profesijama gde mogu da utiču na što širi krug ljudi: novinari, popularni komentatori, politički i drugi analitičari, agilni pripadnici nevladinih organizacija, simpatični profesori, komunikativni pripadnici stranaka, umetnici, naročito pisci i pesnici, glumci i estradni establišment. Naročito su plodni kolumnisti i tvorci autorskih TV emisija, koji nose oreol boraca za demokratiju. U suštini, to su ljudi koji su u svim režimima samozvani disidenti. Njihov autoritet često se potvrđuje dirigovanim nagradama.

Mediokriteti

Prljava propaganda je najpogodnije tlo za uspostavljanje vladavine mediokriteta, koja je u Srbiji toliko u ekspanziji, da predstavlja istinsku opasnost. Tome pogoduje i hronična zbunjenost srpske intelektualne elite koja je ućutkana nasiljem neznalica spas potražila u tišini i ne pristajanju da se pripada čoporu. Upravo to i takvo ćutanje na stvari koje duboko razaraju jedno društvo su preduslov da se u propagandnom ratu dobije svaka bitka. Na to u svakom planu koji prave računaju tajni centri moći

Ipak, jednom vezani za tajne službe, oni do kraja ostaju u njihovim kandžama, bilo zato što su ucenjeni zbog svojih kockarskih ili seksualnih poroka, bilo zato što su gladni novca, slave ili moći. Vrbovati saradnike nije teško u društvu u kom vlada opšte licemerje i caruje goli interes, gde je svako spreman svakog, pa i samog sebe dobro da unovči, gde se posao teško dobija, a lako gubi, i gde je najcenjenija osobina beskrupuloznost.

Upravo iz takvih krugova kreće širenje tračeva. Ono se nastavlja prepričavanjem kolegama na poslu ili u kafani, komšijama ili rodbini. Dovoljno je da 10 odsto ljudi poveruje, i glasina počinje da živi. Neka ostali u nju i ne veruju, ipak će im ostati urezana kao bubica sumnje. U momentu kada treba da odluče, dovoljna je još jedna “proverena” informacija, i ono što su čuli prevagnuće.

Koje informacije se najčešće puštaju? Obično su to pikanterije o nečijoj seksualnoj nastranosti, agresivnosti, sklonosti kriminalu i korupciji, priče o “muljanju“ sa stanovima, ili o računima u stranim bankama, što odmah asocira na to da se do para došlo nelegalno…

Konačnu odluku koji će način propagande biti iskorišćen, pismeni ( “proverene” informacije u medijima) ili usmeni (tračevi), ili će se možda miksovati, tako da glasine nadograde novinsku informaciju, ili pripreme teren za njeno lansiranje, odlučuju celi timovi stručnjaka. Koliko god da izgleda banalan i neformalan, iza lansiranog trača uvek stoji studiozan i ozbiljan rad.

Najefiksanije i najsuptilnije propagande ipak organizuju obaveštajne službe, jer imaju dobar uvid u stanje svesti jedne zajednice. Njihovi timovi skoro nepogrešivo, na nauci zasnovano, mogu da izračunaju dejstvo poruke. Najčešće je to mešavina nečega što se može pokazati istovremeno slikom, brojkom i rečju.

U malim zemljama obaveštajne strukture su u funkciji očuvanja vlasti određene elite, daleko više nego što su orijentisane na potencijalne ili stvarne neprijatelje. U kreiranju javnog mnjenja služe se aferama. Tačno je da je kod nas bilo previše afera, i da su one devalvirale, ali ipak, kada treba da se opredele, iz svesti glasača iskače kao kočnica i opomena.

Građanin ne ulazi u srž, dovoljno je da su o nečemu pisale novine, ili da je to čuo od kuma ili pobratima – to za njega postaje istina. Kolektivna samosvest našeg naroda nije daleko odmakla, a na to je uticalo i to što nam je misao godinama bila usmerena samo na pitanje kako preživeti. Ljudi bez rezerve usvajaju ponuđeno, čega su svesni i oni koji plasiraju propagandu.

Uz to, ovdašnje obaveštajne službe imaju bogato iskustvo i bile su među najrespektabilnijima na svetu. Počevši od OZNE, pa sve do BIA, službe su bile instrumentalizovane, u funkciji političke elite, iako se predstavljaju da štite interese naroda, demokratije, slobode, prava građana. Odsustvo demokratskih oblika kontrole dovodi do osamostaljenja određenih državnih institucija, koje se mogu postaviti kao sila nad društvom.

A ukoliko se postave kao sile iznad društva, onda su institucije, uključivši i pervertirane tajne službe, te koje određuju kako ćemo živeti i, po pravilu, limitiraju društveni razvoj, prosperitet pojedinaca, uništavajući pri tom prave ljudske kvalitete. Uspostavljeno carstvo trača razvija niske strasti, masovni prostakluk, neznanje, a sposobnost za prevare postaje najtraženija kvalifikacija.

Zbog toga svega smo kao država i društvo i dopali ovih muka koje zapravo nikada neće prestati dok se ne uspostave kakvi takvi standardi i „pravila igre“ o kojima neće odlučivati, niti će ih kreirati, tajni centri moći.

Aleksa Milidrag

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime