Ovo bi svakako bila ekonomska kriza, koja ima šanse da promeni ekonomske imperije, kakve su se u istoriji čovečanstva dešavale u tačnim vremenskim intervalima, da resursi koji su osnova socijalne egzistencije, fosilna goriva, od nafte do uglja nisu pri kraju , ograničen nivo poljoprivredne proizvodnje na planeti, povezan sa rastom populacije, i protekcionizam svih strateških resursa , stvaraju potencijalni egzistencijalni izazov.
Prosto nestaju sredstva koja su omogućila ovakav život čovečanstva.
Bila bi velika ekonomska kriza, izazvana neskladom između monetarne i fiskalne politike sa jedne strane i realne ekonomije sa druge strane. Sa jedne strane velike kolonijalne imperije u pokušaju da očuvaju životni standard štampanjem novca, kojeg trenutno ima 16 puta više nego što je vrednost svega na planati zemlji, i sa druge strane bivše kolonije koje postaju ekonomski samosvesne i samodovoljne, sa realnim resursima. Kraj ugljovodonika, ograničeni izvori hrane, i ograničenost gotovo svih resursa, dovodi nas u situaciju da je vreme pred nama ne ekonmska kriza, već borba za egzistenciajlne resurse. Svet nije ekonmski isti od 2008. godine, a pandemije, ratovi, i ko zna koji još u budućnosti izgovori , su samo izgovori, da prikrije ekoomsku stvarnost. Dakle svet se ubrzo menja. Drastično.
Danas jedino što je dobro, je činjenica da klasična ekonomska teorija sa Sejovim zakonima jeste istina, koja je po ko zna koji put, odnela primat nad ekonomskim bljuzgatorima. Ali je istovremeno i dijagnoza i lek koji deluje ako se primenjuje i suprotna je narativu ekonomskih vidovnjaka. A mi u Srbiji, po običaju, kasno shvatamo.
Najveći neprijatelj državne makroekonomske poitike i danas su samoposluge, pijace, pumpe, poreske i kreditne obaveze, kamate. Ekonomska fikcija kojom se zatrpavamo razbija se, u dodir sa ralnošću
Anesteziranje je moj primarni osećaj kada govorimo o snalaženju Srbije u ovom vremenu. Anasteziolozi ekonmske i svih struka , povezani sa državnim i lokalnim budžetima, su se rastrčali da uspavaju građane. Da ih održe uspavanijim. Kao da ne shvataju da anesteziolog koji lađu čuva, tone zajedno sa tom lađom jer je njen deo. Doduše, ako ne pobegne na vreme sa lađe, sa koferčetom.
Ekonomska politika Srbije danas je odgovor na dnevne izazove koji su manjim delom izazvani globalnom ekonomskom krizom a velikim delom posledica koruptivnog sistema vrednosti, frapantnim nepoštovanjem ekonomskih pravila i lažnim ekonomskim mesijanstvom.
Iako nemamo inflaciju, ona je preko 10,4 procenata. Na osnovnim životnim namirnicama je mnogo veća. Iako nemamo inflaciju, imamo ubrzani rast referentne kamate, mnogo veći nego kod drugih centralnih banaka i nacija. Iako nemamo inflaciju, zato što nismo štampali novac bez pokrića, izgleda da smo pomalo štampali u predizborne svrhe, za telekomove obveznice, za obveznice Epsa….. Iko nememo inflaciju, ona je veća nego u EU i zemljama u okruženju.
Iako imamo sve, pomalo nemamo ono što smo vekovima imali u izobilju. Hrane i energije, što nas je kao naciju činilo toliko samosvesnom i vitalno održivom. Koliko lošeg i koruptivnog moraš da uradiš da imaš nedostatak goriva koje imaš u izobilju. Uglja, struje , drva, peleta. Molimo za ono što smo izvozili.
Koliko još imaš vremena da zamrazvanjem cena prebacuješ teret socijalne politike na pojedince iz privrede i poljoprivrede koji se opravdano bune, dok besomučno finansiraš subvencijama odabrane.
Koliko je ekonomki zločin, u uslovima rasta kamata i nedostatka refinansiranja kredita, govoriti o milijardama ekonomksog zaduženja, za nazovi velike projekte koji su gotovo svi od reda ekonomski neodrživi, ali poslovno jako isplativi i lepljivo populistički.
Kolika je ekonomska empatija, za vlasnike gotovo najnižih evropskih prosečnih plata, najnižih penzija, i najnižih zagarantovanih plata…… u uslovima kada cene divljaju. I nisu ubacile u rikverc.
Ekonomska politika u uslovima krize, na makro nivou podrazumevala bi odustajanje od nepotrebnih investicija. Nikakvo zaduživanje. Preuzimanje socijalnog tereta na opšti budžet, umanjenjem PDV-a, akciza i poreza, na prihodovnim stranama budžeta, što bi rasteretilo socijalno ugroženo stanovništvo i podiglo nivo konkurencije privrede.
Izraženijim i fokusiranim socijalnim davanjima na teret nepotrebnih rashoda. Brisanje kojekakvih subvencija privatnim i pravnim licima, rashoda za službene automobile – putovanja- reprezentacije… na rashodovnoj strani budžeta opšte države koji bi bili izvor za socijalna davanja.
Umesto toga imamo borbu Don Kihota sa ekonomskim vetrenjačama. I nametanje osećaja ekonomskim gubitnicima da su ekonomski potpuno nedostojni, nezahvalni, izdržavani. Hrani nas država i državni tajkuni iako su nam gotovo sve pokupili.
Decenijama nas ubija lopovska preraspodela državnih prihoda. Da vile na Dedinju budu još sjajnije i bogati još bogatiji, a raja je tu da veruje i trpi .
Monopoli, netransparentne javne velike i male nabavke, lične investicije uvijene u javne, nedostatak institucija, pravna zaštita, korupcija, partnerstvo odabranog privatnog sektora sa javnim sektorom na teret javnog sektora, prodaja državne imovine po nestvarno niskim cenama odabrnim , ne dovode do ekonomskog rasta. Ekonomske slobode kojih je sve manje, ne mogu da iznedre ekonomsko blagostanje.
I sve to iz besomučnog modela zaduženja na kome se insistira iako je jasno da dovodi do srednjoročnog ekonomskog kolapsa. I dražve, i privrede i stanovništva.
Mi smo društvo koje ima dovoljnu količinu resursa, da se suoči sa velikim ekonomskim izazovima. Da ima jaku ekonomiju i uređenu makropolitiku. Ali kao i obično izgleda da ćemo da ostanemo na ekonomskom začelju. Zto što možda nije stvar u ekonomiji.
Možda je stvar u ljubavi. U ljubavi prema ekonmskoj disciplini, kako novac svih nas, državni, prebaciti u privatni džep. Barem smo u toj disciplini među najboljima u Evropi. Za utehu.
Piše: Goran Kovačević
