Jutro mi je ulepšao omiljeni Srpski Zet from Ju-Es-Ej, našemu Vrhovniku poznatiji kao zamenik pomoćnikovog pomoćnika američkog državnog sekretara, dakle, moj favorit Šiško Menčetić, ekskluzivnim intervjuom ilegalnoj (što će reći, formalnopravno, nepostojećoj) Telegrafskoj agenciji Nove Jugoslavije u kome je podržao našeg Razgraničenog Vrhovnika, prevodeći sa američkog engleskog na srpski Vrhovnikov termin „kompromis“ kao „međusobno priznanje dve države, Kosova i Srbije“!
Drago mi je što je i vizionarska misao Vrhovnikove Tajnice (skraćeno: „AB od AV“) o tome kako „Srbija nema plan B“, tj. nemamo pojma šta ćemo, s kim ćemo i kuda ćemo, ako nas EU neće, čak ni ovako obogaljene, bez Kosova, a neće – naišla na nepodeljenu, skoro pa aklamativnu podršku kroz horsko ćutanje na neviđenu glupost, svega srpskog i građanskog što u Srbiji napredno misli, tj. ne misli. Jer, što reče naš „popularni narod“, ćutanje je isto što i odobravanje, tj. ćutanje je zlato, pogotovo ako se zlatom i plaća.
Milo mi je i što se Naše Vrhovno Klimoglavstvo, ne računajući naloženog redova-guštera Vulina, nešto puno ne ljutka, da ne rečem, ne trti zato što nismo pozvani na obeležavanje osam decenija nemačke fašističke agresije na Poljsku, tamo gde su najdraži gosti bili i predstavnici takvih antifašističkih giganata iz Drugoga rata kakvi su, recimo, (ND) Hrvatska ili Albanija, a o predstavnicima zemlje naslednice Trećeg Rajha da i ne govorimo. U stvari, jeste mi malo žao što nas nije bilo, rame uz rame, sa državnicima iz države čiji nas je doskorašnji veleposlanik (eks-ekselencija Ditman) velikodušno častio epitetom „braće po krvi“, tj. skoro pa genocidu, pošto, jelte, Nemci, za razliku od nas, ne mogu da budu genocidan narod jer Nirnberški proces nije poznavao pravnu kategoriju genocida.
Ali, unatoč svemu tome, uprkos Vrhovnikovoj četvorostrukoj samonominaciji za ulogu Halila „Sikter“ Efendije u nekom budućem prepevu Draškovićevog filmskog „Noža“ („Sikter, lopuže!“; „Sikter, opozicijo!“, „Sikter, stranci!“, „Sikter, Boki 13“!); unatoč tome što sam, prošlog tjedna, bivao, ne u Paraliji nego u Kanu pod „(Zlatnom) Palmom“, baš u vreme održavanja „(Zlatnog) Lava“ (ne onog za mir, što ga je, pre našeg Vrhovnika, dobio ugledni testeniničar) – prvo pitanje koje mi se samopostavilo jeste: Šta to trenutno snima Serž Trifo?
Otkud sad pa to? Ono jeste da je onaj komičar Volodimir Zelenski, recimo, pre nego što ga kandidovalo, pa i izabralo, za predsednika Jukrajine, u seriji „Sluga naroda“, briljirao u ulozi nastavnika Vasilija kome je pukao prsluk zbog nepravde i korupcije, pa ga đaštvo, radništvo i poštena inteligencija nominovali za predsednika… I tako je sve počelo, a završilo se kako se završilo – debaklom „Lava“, pardon „Kralja slatkiša“ Petra Porošenka na izistinskim predsedničkim izborima!
Da postavimo jednu teorijskozavereničku tezu: dakle, čudno je, nije da nije, da je, taman u vreme kada su ono, potkraj zime, protesti bili u zenitu, našega Glumca zbrzalo kao njegovu omiljenu brzalicu i privelo na skijanje u američki Aspen. Na mesečak dana, dok se Vrhovnik zlopatio po Beogradu za Šorošem Juniorem. Drugo, na političkom nebu Srbije, osim Glumca anarhiste, istovremeno je zasijala i politička zvezda Boška „Fašiste“, ali nije njega već samo Glumca, pored svoga Boga Stvaraoca, naš Vrhovnik identifikovao kao jedine iz oporbe sa kojima bi mogao da razgovara, jer su oni „jedini iznad cenzusa“. I, da dosolim: ima tome jedno pet-šest meseci, zvao me novinar jednog uticajnog medija iz jedne uticajne zemlje EU sa željom da mu kompariram Seržovu ulogu ovde naspram Volodimirove role tamo, u Jukrajini…
Je li, stvarno, naš Glumac, zapravo – Glumac Projekat? Nekih sa Zapada ili sa Istoka, možda sa Severa ili sa Juga…? Lično mnim (elem, i navijam za tako nešto!) da bi to moglo samo da obogati našu uočiizbornu političku ponudu! Sve pod uslovom da zagovornici bojkota izbora pod ovakvim izbornim uslovima stvarno budu nadgornjani od onih u opoziciji koji smatraju (a izbegavaju da to i argumentuju) da su normalni izbori mogući i bez oslobađanja ili privođenja poznaniju prava ružičaste TV trovačnice i javne nam TV kuće…
Jer, Bože moj, ako je jedan trećerazredni glumac (Regan) postao stanar Bele kuće, ako je to uspelo i jednoj estradnoj muškoj starleti (Tramp) u jednoj Americi, zašto jednom ozbiljnom glumcu (čast pokojnom Bati Živojinoviću, jer je on u politici birao ulogu statiste klimoglavca) u Srbiji ne bi pošlo za rukom da, makar, ustalasa ustajalu partijsku žabokrečinu?
Za one koje sam, možda, zbunio, razjašnjenje: U utorak, 3.septembra 2019. bojkot se činio kao jedino rešenje, gledano iz ugla prave opozicije, ali je za eksplicitne rokove i dodatna zaklinjanja u konačan bojkot, prerano! Umesto toga, i dalje predlažem aktivnu kampanju, pa neka Vrhovnik do mile volje pogađa je li to kampanja u korist bojkota ili radi „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“.
Rekoh i spasih sebi dušu.
S verom u brzalicu „Okolo dođoh, vođo, potokom topovskom rovu“, za kralja i otadžbinu.
Dogodine u Prizrenu!
Mada i ova sedmovekovna kneževina Grimaldijevih koju je, na Monako steni, stvorio Frančesko Zlobni (Prepredeni) može da bude neka ideja za razradu: autonomna policija, francuska vojska kao odbrana, a sve to bez poreza i nameta građanima…
Pa, sada, neka ovi „AB od AV“ dumaju šta se voistinu iz opozicije smera.
Jer, „Glumac je glumac je glumac je glumac“ – hvala Zijahu Sokoloviću…
