Godine koje će pojesti migranti

SILOVANJE ISTINE
Zašto su većina nesrećih  izbeglica iz uzavrelih islamskih zemalja, uglavnom žrtve pohlepe i fanatizma, preko noći pretvorene u zločince i opasnu pretnju za zapadnu, hrišćansku civilizaciju, i zašto policiji Hrvatske i Bosne, ili Italije i Španije, i danas služe kao rekvizit za pogranično ping-pong nadmetanje

Da li se neko seća da je pre tri godine u novogodišnjoj noći navodno napastvovano petstotina neopreznih Nemica, i ko je, iako istraga tako reći nije počela, prst sumnje uperio u migrante?

Ko je ustanovio da su ih poslednjim atomima snage silovali oni nesrećnici što su se posle stotina kilometara pešačenja, nepodnošljivog gladovanja, strašnog smrzavanja i beznađa upravo domogli sigurnosti? Neće biti…

Dodatnu sumnju izazvalo je to što je prema prvim informacijama koje su prenele sve svetske agencije, napadnuto „samo“ sto sedamdeset žena, ali se taj broj, bukvalno već sutradan, utrostručio?!

Monstruozna laž o srpskom silovanju Muslimanki

A, ako je ta priča nekog podsetila na onu od pre dve i po decenije, kad se uoči Dejtonskog sastanka svetom proneo glas da je tokom oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini silovano imeđu trideset i sto hiljada muslimanki, ne bi mu trebalo zameriti, iako po takvom scenariju „ćetnici“ ništa drugo nisu radili već jurili za suknjama, odnosno šalvarama! Ta monstruozna laž još odzvanja, a da se niko u međuvremenu nije zapitao kada su nepredvidivi Srbi, pored tolikih silovanja, uopšte stigli da počine one silne „ratne zločine“ zbog kojih su i danas najomiljeniji optuženici Haškog suda!

Ali, šta kad se jednom neopozivo utvrdi da su obe priče izmišljene, da je marketing prilično ubojito oružje ako ga koriste zlonamerni? Evo i zašto.

Gvozdena zavesa, koju je ser Vinston Čerčil razvukao od Šćećina na Baltiku, do Trsta na Jadranu, podelivši čitavo čovečanstvo na „istok“ i „zapad“, uklonjena je pre tri decenije, mada evropska desnica namerava da instalira novu, ovoga puta na drugoj „adresi“, i to prema nesrećnijem delu čovečanstva, ne birajući sredstva. U svom projektu značajnu „pomoć“ dobija od radikalnih islamista sa Bliskog i Srednjeg istoka, kao i iz centralne i severne Afrike, od tužnih ostataka nekada stabilnih država kojima je do juče taj isti zapad izvozio demokratiju.

Nažalost, tek posle cunamija izbeglica što je preplavio Evropu, u svetu su se stidljivo izdvojila sporadična mišljenja da ni Sadam Husein, niti Moamer el Gadafi, pa ni Bašar el Asad, nisu toliko „loši momci“, a da autokratska vladavina ne mora neminovno da bude tiranija (predsednički sistem SAD je modifikovana autokratija). To se moglo uočiti i po visokom standardu koji su, do takozvanog Arapskog proleća što se negde neočekivano otrglo konceptu „uspostavljanja demokratije“, imali žitelji Iraka, Libije i Sirije, odnosno po potonjoj katastrofalnoj bedi i oružanim sukobima kao posledici svrgavanja omrznutih (nekooperativnih) državnika, koji prete da zapale širi region, ako ne i svet.

Arapska zima

Gašenje požara koji su „zapadni saveznici“ sami podmetnuli, danas izgleda kao nemoguća misija, a trenutna pristupačnost naftnim resursima i obaranje cene „crnog zlata“ na istorijski minimum papreno će biti plaćena koliko sutra. Jer, razumu su se suprotstavili i pohlepa, i fanatizam, stanja svesti koja pripadaju psihopatologiji. Onoj, kolektivnoj!

Rasizam preodenut u „strah za zapadne vrednosti“ (ili za katoličko-protestantsko hrišćanstvo) kreatori evropskog javnog mnjenja povremeno prebacuju na socijalni plan sa pričama da će se zbog migranata povećati ionako veliki broj nezaposlenih, što poznavaocima ekonomskih prilika zvuči smešno. Jer, nezaposlenost je statistička kategorija (jer, socijalna pomoć za nezaposlene u Holandiji, na primer, iznosi koliko i dve prosečne plate u Srbiji!), a u stvarnom svetu Evropa boluje od hroničnog nedostatka radne snage, i to nekvalifikovane, najniže plaćene, ali i visokokvalifikovane, i usko specijalizovane, koju uvoze iz „ostatka sveta“, i ne pitajući za cenu.

Zna se da je nekoliko vrhunskih svetskih stručnjaka iz najrazličitijih oblasti odmah izvučeno iz izbegličkih kolona i udomljeno kojekuda, mahom u SAD. Kakav je to gubitak za beznadežno osiromašene države iz kojih oni potiču, znamo, imamo iskustva, a šta je dobitak za prebogati zapad može da se nasluti. To je trebalo sakriti od očiju i svoje, i međunarodne javnosti, od ljudi koji umeju da misle svojom glavom, a ima ih svuda.

Nadmen stav da su migranti sa Bliskog istoka „ružni, prljavi i zli“, a uz to još i lenji i glupi, možda će se ublažiti malo poznatom činjenicom da se najstariji „aktivni“ univertitet na svetu nalazi – u Bagdadu (osnovan je u XII veku)!

„Testosteronska bomba“

Holanđanin Gert Vilders, lider ekstremno desničarske Slobodarske partije, predlagao je da se izbeglice muškog pola pristigle iz islamskih zemalja smeste u centre za azilante, ističući da tamošnje žene moraju biti zaštićene na ulici. Uz podatak da bi se tim nesrećnim ljudima ograničilo kretanje, bilo bi mnogo poštenije da su se ti centri odmah nazvali pravim imenom – koncentracioni logori? Što je najgore, o ovom njegovom predlogu ozbiljno se razmišlja i danas, naročito u onim članicama Evropske unije koje su u Drugom svetskom pokolju podnele najveće žrtve čuvene nacističke rasne politike i lupetanja o arijskom poreklu izvesnih nacija (koje se danas diče velikodušnošću, demokratijom i tolerancijom)!

To je konačan retultat onog „silovanja“ s početka priče, kojem pomaže negovana predrasuda o „ugnjetavanju žena u islamskom svetu“. Nažalost, ili možda na sreću, to „ugnjetavanje“ je svedeno jedino na – pravo glasa (ko duže pamti setiće se da je opšte pravo glasa u Jugoslaviji ustanovljeno tek posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, kada su prvi put na birališta izašle i Francuskinje, Italijanke, Japanke…).

Naime, u islamskoj kulturi žena je oduvek na najvišem pijedestalu, poštovana svuda, i u svakoj prilici. U to se mogao uveriti svako ko se na ulici u nekoj istinski islamskoj državi drznuo da se obrati ženskoj osobi, pa i ako muškarcu u pratnji žene postavi bezazleno pitanje (gde sam, kojim putem, ili koliko je sati). To se tamo smatra vrhuncem neučtivosti, pa onaj muškarac, koji bi u takvoj situaciji odgovorio neznancu, zaslužuje prezir svih svojih sunarodnika. Silovanje je za njih nepoznat zločin, a ako se ipak dogodi to je uvek nedelo stranca, i posledica upliva zapadne civilizacije. Uostalom, tamo je i preljuba, najdraža „vansportska aktivnost“ zapadnjaka, neoprostiv i strogo kažnjiv greh (s kaznom od kamenovanja, do kastriranja, kako gde)!

Buđenje razuma

„Prema najnovijim istraživanjima, Nemci imaju pozitivne stavove prema migracijama i, s tim u vezi, smatraju da one doprinose zemlji, što pokazuje da su ekstremne reakcije koje su se pojavile s talasom migranata iz 2015. godine popustile, javlja Rojters.     

Isto tako, smanjile su se razlike između zapadne Nemačke, koja je imala  pozitivnije stavove prema migrantima, od bivšeg komunističkog istoka, gde su prevladavali skeptičniji pogledi na pitanje migranata, pokazalo je istraživanje fondacije „Bertelsman”.     

Skoro dve trećine Nemaca veruju da su migracije dobre za ekonomiju, a 67 osto da čine život zanimljivijim, pri čemu pozitivne stavove najviše imaju mladi ljudi“ – glasi vest koja je ovih dana objavljena u „Politici“.

Postoji i ona priča o „seksualnoj nezajažljivosti“ muslimana, što je, takođe, jedna u nizu predrasuda podhranjivanih filmovanim bajkama kojima se predstavlja harem.

Greška. Islam dopušta najviše četiri žene, i to tek ako muž svakoj može da obezbedi podjednako pristojne uslove života. Iako je, dakle, poligamija dopuštena i verskim i sekularnim zakonima, najviše je monogamih brakova, a samo izuzetno bogati mogu da priušte drugu, a ređe i treću suprugu, s kojom nekad, ako je brak poslovno-političko-dinastički motivisan, čitav život provede u celibatu.

Ono što neobavešteni zapadnjak zamišlja kao harem, zapravo je samo magličasta ideja o privilegijama kineskih careva: jedino je sinu Boga neba bilo dopušteno da, uz sedam žena, od kojih će jedna nositi titulu carice majke i imati dužnost da rodi prestolonaslednika, po odajama Zabranjenog grada drži armiju od, čak, tri hiljade konkubina, od kojih neke nijednom ne stignu da „ugoste“ imperatora.

Šte je sledeće

Nepružanje pomoći unesrećenom je zločin, bar u civilizovanom delu sveta. A, gde ima veće tuge i nesreće, nego izbegličke? Čak su i Ujedinjene nacije svojevremeno ustanovile agenciju i visoki komesarijat koji se bave njihovom mukom (UN HCR).

Upravo zbog toga evropska desnica iz svog arsenala poteže i „teško naoružanje“ svesno pretvarajući žrtve u zločince, računajući pre svega na ksenofobiju razmaženih žitelja EU. Zbog „strateške ideje“ Exterreotum et impera (uplaši pa vladaj) epidemija „silovanja“ koja su navodno izvršili migranti bila je samo početak kampanje. Šta će biti sledeće?

Objektivna pretnja terorističkim akcijama je na prvom mestu, jer bi se s izbeglicama mogli „prošvercovati“ i ekstremisti! Ali, uz činjenicu da ti nesrećni ljudi beže od terora, rezultati zamršene istrage povodom terorističkog napada na Pariz koji je onomad koštao života sto trideset ljudi, ukazuju da je u mreži organizatora i izvršilaca tog zločina bilo jedino onih koji su, po rođenju, bili građani Evrope! Zašto bi se budući terorista-bombaš zlopatio po izbegličkim kolonama kada je već ovde, na licu mesta? Zar podatak da među fanatičnim borcima ISIL-a vrlo značajan broj čine žitelja Albanije, Bosne i Hercegovine, zapadnog dela Severne Makedonije, i Kosova i Metohije, nije dovoljna opomena?

Nespremnost međunarodne zajednice da prizna svoje greške plaća se suočavanjem s njima. Ceh je, za sada, prosleđen izbeglicama.

Miloš Miša Lazić
Izvor: izmedjusnaijave.rs