Za šankom prijatelj kucnu svoj špricer o moje pivo, pa sa isčuđavanjem poče priču kako mu se žalila jedna Amerikanka kod koje je krečio stan. Navodno njoj je jako depresivno u naselju gde sad stanuje, jer ima mnoštvo stanara u sumornim 90-im godinama. Ona jadna sa svojih punih 80, uopšte ne želi takvo matoro, već naprotiv mlađe društvo. Dok čeka svoje piće od znojavog šankera, prisluškuje nas omaleni starčić i odmahuje rukom uz kiseli osmeh. Prijavljuje da nije iz te priče jer ima‘samo 70-tak godinica.
Moj zbunjeni prijatelj sa više od 60 i kusur leta (upravo tako i izgleda) ne razume stariju gospođu, a ja ih sve zajedno kao 50-godišnji mladić ćutke sažaljevam. Sutradan, vodeći računa o pravim leđima prepričavam komšinici u zlatnim 40-im, koja dok sluša gasi cigaretu, kao da hoće da probuši pepeljaru i zaustavi vreme. Njena koleginica u bujnim 30-im se cereka na glas i (ne)namerno prosipa kafu na prekratku suknju. Sin 20-godišnjak, one ne njegove žene, to jest komšinice sa ajfonom u ruci, pada na pod od smeha i valja se po tepihu. Po treći put se objašnjava sa mlađim bratom tinejdžerom od 15-ak godina o čemu se radi. Ko koliko ima godina u celoj priči i ko čije godine ne razume uz neku njihovi foru:
–Džabe ste krečili?
Nenad Simić – Tajka
