Prošlo je godinu dana od studentskog poziva na generalni štrajk. „Studenti uz radnike, radnici uz studente!“ odjekivalo je ulicama Beograda prošle zime i zaista, studentska borba proširila se i ujedinila sa radničkom. Inicirane su izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku i Prvi maj obeležen je masovnim protestom. Sagovornici Mašine govore o tome gde se nalazimo godinu dana kasnije, kuda dalje i koja je uloga mladih u sindikalnim borbama.
Prošle godine, 24. januara, došlo je do masovne obustave rada širom Srbije, nakon što su studenti u blokadi pozvali na generalni štrajk. Nakon desetina protesta i akcija organizovanih od strane radnica, radnika i studenata, saradnje sindikata i širenja studentske borbe na opštenarodnu – upitali smo sagovornike Mašine šta se od tada promenilo i gde su sindikati danas.
Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda, Mario Reljanović, ističe da je njegov osnovni utisak da su sindikati tokom 2025. godine pokazivali samo deo svojih potencijala da se udruže sa studentima i građanima u protestu i da prenesu protest dublje u sferu odbrane i unapređenja ekonomskih i socijalnih prava.
„Na osnovu dokumenata o predloženim izmenama Zakona o radu i Zakona o štrajku, koji su urađeni veoma kvalitetno, jasno se videlo da sindikati imaju dublji uvid u osnovne probleme sistema radnog prava, način na koji funkcionišu postojeće zloupotrebe i eksploatacija radnika, u skladu sa zakonom i van zakonskih ograničenja“, podseća Reljanović
Dakle, kaže Reljanović, ne može se nikako reći da sindikati nisu upućeni u aktuelno stanje.
„Ali se takođe čini da su sindikati stali na tome, da se njihovo pojavljivanje u tom kratkom periodu oko 1. maja prošle godine nije dalje materijalizovalo kroz konstantnu podršku i kroz dodatno komplementarno delovanje u studentskim i građanskim protestnim akcijama i aktivnostima. Drugim rečima, čini mi se da je šansa približavanja studentima shvaćena kao pragmatičan i jednokratan marketinški potez a da nije postojala volja za konstantnom saradnjom“, smatra Reljanović.
Generalni štrajk nije uspeo, ali
Kako Mario Reljanović ističe, sindikati su došli u apsurdnu situaciju da na primer kod studentskih poziva na generalni štrajk okreću glavu na drugu stranu tvrdeći da generalni štrajk u skladu sa zakonom – nije moguć, da istovremeno konstatuju tu činjenicu u dokumentima koje su predali Vladi Republike Srbije, ali da ne rade apsolutno ništa da se takvo neodrživo stanje promeni.
Sa druge strane, Petar Bojović, član Radničkog glasa i student sociologije smatra da je i uprkos tome poziv na generalni štrajk imao svoje benefite.
„Poziv na generalni štrajk bio je okidač za pokretanje inicijative Pravo na štrajk koja je udružila sindikate iz različitih sektora u nameri da olakšaju organizovanje na svojim radnim mestima i da u buduće mogu da vode efikasniju sindikalnu borbu. Uz to, posle više od godinu dana borbe, možemo da vidimo da postoje težnje za osnivanjem novih sindikalnih organizacija, od kojih bih izdvojio primer osnivanja Foruma škola Srbije – novog sindikata prosvetnih radnika koji će biti aktivan na području cele Srbije“, ističe Bojović.
Najveći dobitak su novi sindikati
Profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i predsednik Upravnog odbora Centra modernih veština, Miloš Đajić, smatra da su najveći dobitak u prethodnih godinu dana – upravo novi sindikati.
„U mnogim institucijama, firmama, kompanijama su osnovani novi sindikati. Taj proces je naterao i Ministarstvo rada na opstrukcije, jer novi sindikati dobijaju rešenja o osnivanju na kašičicu i čekaju ih mnogo, mnogo duže nego što Zakon propisuje. Upravo to govori o tome koliko je sindikalni rad važan i kako se prepoznaje snaga probuđenih sindikata“, smatra Đajić.
Prema rečima sagovornika Mašine, sledeći korak je objedinjavanje.
„Ko to prepozna biće u velikoj prednosti. Nije nam potrebno 20.000 sindikata već nekoliko snažnih sindikalnih centrala. Treba pripremati sve za vreme koje će uskoro doći i kada će biti potrebno mnogo entuzijazma i rada da se uspostavi pravedniji sistem radnih prava”, zaključuje Đajić.
Vraćanje staroj predprotestnoj politici
„Drugi deo prethodne godine je što se tiče sindikata prošao čini se apsolutno nezapaženo, pa se tako danas malo ko seća njihovog učešća u prvomajskom protestu i doprinosa navedenim predlozima izmena dva ključna zakona“, uočava Reljanović.
U tom smislu, Reljanović smatra da je jasno da postoji potencijal kod sindikata koji je i dalje inertan, makar na nivou sindikalnih centrala, „što se verovatno uklapa u staru (predprotestnu) politiku sindikata da se po svaku cenu održi status quo i da se ne zamera previše vlastima“.
Ipak, sagovornik Mašine ističe da je na nivou pojedinaca, pa i nekih manjih sindikata, situacija bila drugačija i da su oni dali svoj doprinos mnogim aktivnostima kao pojedinci ili kao sindikalni mikrokolektivi, kroz zborove ili na drugi način u svojim lokalnim sredinama.
„Kao i do sada, negde na putu od periferije do centrale ideja proaktivnosti sindikata se očigledno gubi, i nestaju mobilizacioni elan i potencijal“, zaključuje Reljanović.
„Mladi moraju da shvate da politika počinje na radnom mestu“
Studentkinje i studenti i blokadi su bili ti koji su u jednom trenutku prošle godine uspeli da za istim stolom okupe reprezentativne sindikate i pokrenu njihovu saradnju oko Zakona o radu i Zakona o štrajku.
Veliki broj mladih u Srbiji bez ugovora o radu, pa i bez ikakvog ugovora (čak 12% njih), pokazuju podaci KOMS-a za 2025. godinu.
Dugoročno, kakvu ulogu mladi mogu imati u sindikalnim borbama i kako mladi mogu biti uključeniji u rad sindikata, upitali smo naše sagovornike.
„Mladi mogu veoma doprineti sindikalnim borbama čak i kada nisu članovi sindikata. Protesti podrške, prikupljanje novčanih sredstava preko štrajkačkih fondova ali i drugih potrebnih sredstava za radnike u štrajku neće samo biti simbolička podrška, već može doprineti kao materijalna podrška i privlačenje medijske pažnje čime radnici u štrajku dobijaju platformu na kojoj mogu da se čuju“, smatra Bojović.
Prema njegovim rečima, teško je govoriti o organizovanju mladih na radnom mestu upravo zato što veliki broj njih nema ugovor o radu. Iz tog razloga, Bojović ističe da je neophodnapromena odnosa prema mladima koji rade i promena zakona kojim bi se rad mladih ozvaničio i time olakšao organizovanje preko sindikata.
„Za mlade je potrebno da se učlanjuju u sindikate jer su to organizacije koje imaju čvrsto izgrađenu strukturu i kolektiv koji je spreman da pomogne, što im daje prednost delanja u slučaju da postoji bilo kakav problem, a sa druge strane sindikatima su neophodni mladi članovi koji mogu uvesti novine i reforme koje mogu ojačati rad same organizacije. Mladi moraju da shvate da politika počinje na radnom mestu“, navodi Bojović.
Predrasude mladih prema sindikatima su delom opravdane
Reljanović smatra da postoje višestruki razlozi zašto mladi nisu dovoljno uključeni u rad sindikata.
„Kod većine mladih sindikati ne igraju neku važniju ulogu u njihovom profesionalnom životu, pre svega zbog predrasuda da su sindikati inertni i stvar prošlosti, zatim zbog značajne individualizacija zanimanja i faktičke nemogućnosti organizovanja sindikata i učestvovanja u bilo kakvim kolektivnim akcijama“, ističe Reljanović i dodaje da, sa druge strane, mladi koji ne mogu da budu članovi sindikata (a zahvaljujući neustavnim odredbama Zakona o radu, to su svi oni koji nisu u aktivnom radnom odnosu) – nisu interesantni sindikatima, što samo potvrđuje njihove navedene predrasude.
Sindikati moraju da zauzmu proaktivnu poziciju
Reljanović smatra da je potrebna proaktivna pozicija sindikata prema mladima kako bi ih privukla u većoj meri, a to se za sada ne dešava.
„Ako bi se sindikati (konačno) otvorili i prema onim potencijalnim članovima koji ne mogu da plaćaju članarinu i ne ulaze u cenzus za reprezentativnost, zasigurno bi dobili mnogo sveže energije koja bi se mogla usmeriti ne samo na ostvarivanje opštih ciljeva sindikata već i na poboljšanje radnopravnog položaja tih mladih – što bi opet posledično vodilo većoj vernosti i popularnosti sindikata u mlađoj populaciji radnika. Bez takvih aktivnosti i strateških pozicioniranja prema mladima, ne verujem da će njihov borbeni potencijal biti iskorišćen, niti da će mladi u bližoj budućnosti posmatrati sindikate kao stručni i faktički oslonac u borbi za osnovna prava na radu“, zaključuje Reljanović.
A.G.A
