Dana 22. maja 1992. godine u bolnici u Banja Luci počelo je umiranje beba usled nestašice kiseonika, a zbog mržnje Zapada prema Srbima. Tih dana je počeo da besni rat u Bosni i Hercegovini, a teritorija pod kontrolom Srba bila je presečena od strane muslimansko-hrvatskih snaga. Bio je prekinut drumski saobraćaj sa zapadnim delovima Republike Srpske, a vazdušni je kontrolisao Zapad.
Ovaj događaj pokazuje pravi odnos Zapada prema Srbima, pri čemu nisu dozvolili dopremanje humanitarne pomoći vazdušnim putem zapadnom delu Republike Srpske. Kao posledica neljudskosti Zapada do 19. juna 1992. godine u banjalučkom porodilištu na odeljenju za intenzivnu negu, usled nedostatka kiseonika potrebnog za adekvatan tretman, umrlo je 12 novorođenčadi.
Pored mnogobrojnih molbi, svet je ostao nem, a Zapad nije dozvolio da avion sa bocama kiseonika iz Beograda poleti. Da je to smišljeni zločin Zapada potvrđuje podatak, ako nisu hteli da dozvole Srbiji dopremanje kiseonika, Unicef ili druge međunarodne humanitarne organizacije su to mogle učiniti.
Doktori na Klinici za dečije bolesti u Banjaluci učinili su sve da spasu bebe. Pokušali su da upotrebe industrijski kiseonik, koji su dobili od Vojske Republike Srpske i nekoliko privatnih preduzetnika, kao i nekoliko građana, to je bilo nedovoljno. Slika potresna, doktori sve čine da spasu ta mala stvorenja koja su tek ugledale ovaj surovi svet, roditelji sve to gledaju nemoćni i skrhani bolom, a u roku od nepunih mesec dana ugasilo se 12 života jer je tako hteo surovi Zapad.
Dok su 12 anđela jedan za drugim napustali surovi svet, snage Vojske Republike Srpske pokrenule su veliku vojnu operaciju pod nazivom “Koridor”. U sukobima koji su trajali od 14. do 26. juna 1992. godine srbska vojska odnela je istorijsku pobedu nad muslimansko-hrvatskim snagama probivši blokadu, čime je omogućen nesmetan drumski saobraćaj preko cele Republike Srpske. Kasnije u narodu ova istorijska vojna pobeda je nazvana “Koridor života, a reči generala Vojske Republike Srpske Momir Talić nam govore šta je bio glavi motiv srbskih vojnika koji su učestvovali u proboju koridora: “Neću da djeca više umiru”.
Navedeni zločin Zapada, preživela su dve beba sa teškim posledicama. Slađana Kobas, rođena 18. juna 1992. godine. Zbog nedostatka kiseonika ozbiljno joj je bilo narušeno zdravlje, pa je imala trajno oštećenje vida, mozga i pluća, a kasnije se bezuspešno borila sa rakom kostiju. Preminula 9. februara 2006. u 13. godini. Marko Medaković, rođen 21. juna 1992. godine. Zbog nedostatka kiseonika Marko je dobio cerebralnu paralizu, kvadriplegiju, totalnu oduzetost svih ekstremiteta, uključujući i glavu, stradao mu je mozak, pa jedino čuje i vidi, iskrivljena mu je kičma, pa ne diše punim plućima, nego jednom četvrtinom pluća, u kojoj se uglavnom nakuplja bronhijalni sekret, koji za njega predstavlja posebnu opasnost u snu.
Srbi pamtite ovaj zločin koji je simbol kršenja ljudskih prava i prava slika licemernog i u zlu palog Zapada, da bi znali ko nam je neprijatelj.
Uredništvo Borba za istinu
Izvor: Borba za istinu
