Godišnjice i srpski (ne)prijatelji

0
1012

2015-03-13_202136U martu mesecu 2003. godine smrtno je stradao tadašnji premijer Srbije – Zoran Đinđić. Lica koja su izvršila atentat na Đinđića osuđena su na dugogodišnje zatvorske kazne, mada je i dalje ostalo dosta nepoznanica u takvom tragičnom činu. Reklo bi se, ni danas se ne znaju tačni detalji oko toga kako je došlo do ubistva tadašnjeg premijera Srbije, odakle se tačno pucalo, koliko je metaka ispaljeno. Pogotovo nije jasno po čijem nalogu je taj atentat izvršen. Neki i danas veruju da je ubistvo Zorana Đinđića bila osveta određenih krugova, koji Zoranu Đinđiću nisu nikako mogli da oproste hapšenje i isporučivanje u Hag (na Vidovdan!) bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića. Drugi veruju da s atentatom imaju veze srpski radikali, podsećajući na onu čuvenu Nikolićevu rečenicu, da je i „Tito pre smrti imao problema s nogom“.

Treći su, pak, ubeđeni da su pravi planeri tog smrtonosnog napada na srpskog premijera bili „nosači“ Đinđićevog kovčega; to jeste oni, koji su za Zoranom najviše i najglasnije lamentirali. Četvrti, opet, smatraju da je Đinđić ubijen odlukom njegovih „prijatelja“ iz inostranstva, kojima se zamerio, navodno, zbog insistiranja da se u vezi Kosmeta ispune međunarodne obaveze, odnosno, da se do kraja primeni Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a. Naravno, ima i onih koji tu prave drugačije (kompleksnije) kombinacije, ali i one su uglavnom u nekakvoj vezi sa pomenute četiri pretpostavke.

Nakon dvanaest godina od pogibije premijera Đinđića, u Srbiji se gotovo ništa nije promenilo nabolje. Nasuprot, moglo bi se konstatovati da je stanje u Srbiji (i u ekonomskom i političkom smislu) daleko gore nego što je bilo te 2003. godine.

Tri godine, nakon smrti Zorana Đinđića, u tamnici u Hagu umro je i bivši predsednik Srbije – Slobodan Milošević. Desilo se to, takođe, u martu mesecu. Nedostajao je jedan dan, pa da Miloševićeva smrt obeleži godišnjicu atentata na Zorana Đinđića. Naravno, sve su to koincidencije, koje mogu biti zanimljive i sa nekog „astralnog“ ili ezoterijskog (mističnog) stanovišta: odnosno, sa aspekta delovanja nekih „nevidljivih“ sila. Ima i onih koji su ubeđeni da je takvim sledom događaja zadovoljena nekakva „kosmička“ pravda; verujući da je Đinđić počinio težak greh kada je doneo odluku da predsednika Srbije pošalje kao sužnja u Tribunal „za Srbe“, u kome je pravdu teško, ako ne i nemoguće, isterati.

Da Vas podsetimo:  Branko R. Radeč - „Drvare na Кosmetu i Radeči od 14. veka“

Danas se oni, koji vladaju Srbijom (SPS i SNS), sećaju Miloševića sa određenim pijetetom i nostalgijom; a, donekle, i sa „dužnim poštovanjem“. Mnogi od njih svoj uspon na srpskoj političkoj sceni mogu da zahvale baš pokojnom predsedniku Miloševiću. Takvu zahvalnost pojedinci su jasno iskazali posetom Miloševićevom grobu u Požarevcu. Njihovo viđenje srpske bliže istorijske stvarnosti moglo bi da se sublimiše onom rečenicom koju je juče izrekao Aleksandar Vulin, a koja glasi: „Svaki Miloševićev neprijatelj bio neprijatelj Srbije!“ Svakako, onaj ko pažljivo prati kretanja na srpskoj političkoj sceni, sigurno je silno iznenađen, da Vučićeva „desna ruka“ može tako otvoreno da se izjasni po pitanju „srpskih neprijatelja“. Zapravo, jedan od najvećih neprijatelja Srba i Srbije bio je Toni Bler, kojeg je Aleksandar Vučić ovih dana angažovao kao svog savetnika. Da li je Aleksandra Vulina ponelo neko posebno emotivno stanje na predsednikovom grobu, te da nije bio u stanju da se uzdrži, a da ne kaže ono za šta veliki deo Srba i danas veruje da je sušta istina.

No, da zanemarimo Blera, neprijatelj Slobodana Miloševića bio je i „veliki“ srpski vođa DOS-ovske opozicije – premijer Zoran Đinđić. Time je Vulin posredno poručio srpskoj javnosti da „neprijatelj Srbije“ nije samo Zoran Đinđić, nego su to i svi oni srpski političari koji su se pred kraj milenijuma udružili protiv Miloševića. Ostaje da se vidi kako će na ovakvu Vulinovu optužbu reagovati premijer Srbije. I da li će uopšte reagovati? To jeste, da li će na takvu izjavu predsednika Pokreta socijalista svoj odgovor dati inostrani „posmatrači“ i „ocenjivači“ srpskih pomaka u „evrointegracijama“. Pogotovo, oni premijerovi „sufleri“, ne samo „savetnici“ poput Tonija Blera, nego i strani ambasadori, koji su odavno navikli da izriču apodiktične negativne sudove o svojim domaćinima i državi u kojoj se nalaze.

Da Vas podsetimo:  Pismo u Zagreb

2015-03-14_082815Za sada, reagovala je slabašna srpska opozicija, smatrajući Vulinovu izjavu „skandaloznom“. Po žestini protesta među opozicijom ističu se DS i LSV. Ipak, njihovi protesti neće ništa značiti, ukoliko Vulina (i njegove reči) ne budu uzeli na zub ovi, gorepomenuti, koji, po verovanju mnogih srpskih građana, upravljaju Srbijom iz inostranstva. Videćemo da li će se tako nešto desiti. Ako se ne desi, to jeste, ako iz EU ne bude oštrijih nota na Vulinov iskaz o „neprijateljima Srba“, tada će biti jasno da to Vulin nije rekao slučajno. U stvari, izgleda, da bi se umirilo ono „patriotsko“ krilo srpskih glasača, a sve zbog nepopularnih Vučićevih mera na privrednom i političkom planu, oni koji gospodare Srbijom iza kulisa odlučili su da ovakvom „rodoljubivom retorikom“ vrate veru u velikog i bezgrešnog Vođu. To bi značilo da im je Aleksandar Vučić još potreban, verovatno, samo zbog nedovršenog posla oko južne (okupirane) srpske pokrajine. Tek kada se i to završi, uslediće ona „presuda“, koje se srpski premijer, sva je prilika, silno boji i zbog koje je spreman da spava i na golom briselskom podu. To jeste, u pitanju je kazna za „stare grehove“, koje zapadni Levijatan nikome ne prašta. Otuda je više nego sigurno da oprosta neće biti ni u ovom konkretnom slučaju.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime