U medijskom mraku kao i light show–u, na osnovu sposobnosti stvaranja opsena, ružičasti deo spektra najteže pogađa nervni sistem
Informisanje u Srbiji danas lavira između „medijskog mraka“ i light show-a istog porekla. Na prvo se čovek nekako i navikne dok ga drugo „potpuno izludi“, osobito kad u tome traži neki smisleni uzrok. Kada jedno takvo iluzionističko treperenje potiče sa njujorškog Brodveja, na kojem se čitavo stoleće prepliću umetnost i zabava, to onda „baca novo svetlo“ na sliku domaće medijske sfere iz koje potiče jedan od najnebulotičnijih članaka koje sam čitao u svom poluvekovnom (50+) životu. Preuzet iz izvora nacionalist.rs, na portalu PINK.RS (zašto to ne iznenađuje?) objavljen je pod opskurnim naslovom – „NA OPŠTE ZAPREPAŠĆENJE: Sveštenik Živojin iz Njujorka uzurpirao imovinu SPC, novac troši NA BAZENE I GARDEROBU! Sada želi da postane EPISKOP VALJEVSKI (VIDEO)“. Svaki iole upućeni čitalac već na ovom nivou neminovno konstatuje kompletni somnabulizam, međutim, članak i nije namenjen takvima. Nije ni potpisan budući da stvarni autor i nije neko od novinara već predstavnik „kuhinje“ u kojoj je svaki „specijalitet“, serviran u plitkom balkanskom loncu – začinjen prisustvom Vuka Jeremića a ovoga puta – i sećanjem na Borisa Tadića. Predistorija ovog medijskog „buncanja“ povezana je sa događajima nakon što je izgorela srpska crkva Svetog Save, koja se nalazi nedaleko od pomenutog Brodveja. Tadašnji Episkop istočnoamerički Mitrofan postavio je sveštenika Živojina Jakovljevića na ovu parohiju. Nedugo nakon toga i premeštaja pomenutog vladike u Kanadu, njegovo mesto zauzeo je dotadašnji Episkop australijsko-novozelandski Irinej (Dobrijević). Zaplet je nastao oko obnove izgorelog hrama, trošenja prikupljenih sredstava itd. Antagonizam je naročito postao izrazit na relaciji episkop – sveštenik. Usled nepoznavanja konkretnijih okolnosti i događaja kao okosnice ove za njujorške pravoslavce (i šire) neprijatne sage, neophodno je uzdržanje od komentarisanja navedene teme. Savest mi, sa druge strane, nalaže da iznesem neke povezane činjenice o kojima kao očevidac i svedok imam neposredna saznanja.
Sveštenika Živojina Jakovljevića upoznao sam još kada je bio maturant Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Rodom je iz okoline Valjeva, što je u to vreme (1981–1982) predstavljalo premisu pobožnosti, te smo se mi sa drugih strana – u odnosu na poznanike iz tih krajeva – vazda osećali kao nedovoljno učvršćeni u veri. Takvom sam ga, spletom životnih okolnosti, „ponovo upoznao“ kao sveštenika SPC u SAD. Trajne karakteristike ovog čoveka jesu ljubav prema knjizi, nepokolebljivost u veri i brojni talenti, naročito neki koji su poželjni za njegov životni poziv. To nije promaklo ni parohijanima o. Živojina, što je svakako uticalo na to da u velikom broju i redovno prisustvuju liturgijama, koje je služio. Pametnom dosta.
U težnji da u samom naslovu navedenog članka zada „nizak udarac“ autor je sebi dao „autogol“: opšte je poznato da je u pitanju mirski sveštenik (sa porodicom), koji po važećem Ustavu SPC ne može biti biran za episkopa. Stoga je maštoviti „novinar“ trebalo da potraži logičniju povezanost između protinog mesta rođenja i upražnjene eparhije. Ukoliko je navedena okolnost autoru zbrda-zdola teksta nepoznata, trebalo bi da izveštava iz neke oblasti u koju se razume; a u suprotnom – reč je o teškoj kleveti. Osobito u odnosu na pretencioznost u tumačenju tuđih „želja“. Svakom ko makar površno poznaje o. Živojina, opaska o „bazenima i garderobi“ ukazuje na činjenicu da se autor teksta u temu razume „k’o magare u kantar“. I konačno – VIDEO u trajanju od 20 sekundi na kojem je prikazan doček tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića (nastao svakako 21. septembra 2009, a na Jutjub postavljen 23. maja 2021) u srpskom delu (Serbian Cultural Garden) Rokfelerovog parka u Klivlendu, kojem su, po prirodi stvari, prisustvovali i tamošnji sveštenici – a o. Živojin se „čak“ i rukovao s njim. Ni traga od Jeremića na snimku, ali se pretpostavilo da je kao ministar inostranih poslova neminovno dolazio u SAD. To se, međutim, nije moglo sa sigurnošću potvrditi za „Šolaka i Đilasa“ te su, ovom prilikom, izostavljeni. Sasvim je moguće da se iza teksta krije i neka neiskusna, amaterska „kuhinja“, koja samo koristi oprobane recepte.
Konačno, iskustvo smo i ovoga puta dopunili saznanjem da u medijskom mraku kao i light show–u, na osnovu sposobnosti stvaranja opsena, ružičasti deo spektra najteže pogađa nervni sistem, bar kod onih, koji se još uvek smatraju relativno normalnima.
Izvor: Stanje stvari
