Aleksandar Vulin kaže da je ovo što danas imamo na Kosovu i Metohiji poslednji aparthejd u Evropi. Neadekvatno poređenje, ovo je gore od aparthejda. Aparthejd je – prema teoretskoj i u praksi primenjenoj postavci iz Južne Afrike – razdvajanje na rasnoj i nacionalnoj osnovi, kroz apsolutnu dominaciju jedne grupe, s tim što oni koji vladaju ipak dopuštaju ovim drugima da žive, kako-tako, ali da žive.
Posete grobljima, na primer, neupitne su. Položaju Srba na današnjem Kosovu i Metohiji, u sredinama gde ih je nekada bilo na desetine hiljada a sada ih nema više od desetak; Prizren, Đakovica, Priština, Peć… gori je od položaja crnaca u vreme južnoafričkog aparthejda. Srbi žive izolovani, čekaju poslednje zvono, napolje ne izlaze bez preke potrebe, osnovnim namirnicama snabdevaju ih dobronamerne komšije ili aktivisti međunarodnih humanitarnih organizacija, poseta rodbine nema, do grobova svojih predaka mogu ali uz rizik da usput dobiju batine ili da ih komšije Albanci, u boljem slučaju, samo izvređaju.
Pa šta je ovo ako nije aparthejd? Fašizam? Ne, ovo je gore od fašizma.
U Đakovici žive još četiri srpske duše, starice na umoru. Pre „Milosrdnog anđela“, pre „dolaska slobode na Kosovo“, u tom gradu živelo je 12.000 Srba. Stotinjak od tih 12.000 proteranih htelo je pre neki dan da donese i podloži badnjak u porti pravoslavne crkve u Đakovici. Albanci su ih dočekali kamenicama, jedva izvukoše živu glavu. Oni koji su uspeli da stignu do pravoslavnog groblja videli su srušene nadgrobne spomenike. Sve je devastirano. Kao i u drugim mestima na Kosovu u kojima su nakon bombardovanja Srbije Albanci preuzeli svu vlast.
U dokumentima dostavljenim međunarodnim organizacijama prištinska vlast tvrdi da su hramovi i manastiri Srpske pravoslavne crkve, „kulturna baština Kosova“ koja, razume se, pripada svima koji žive na Kosovu. Pošto će Albanci – ne pokažu li Srbi bar sada iole pameti i mudrosti – uskoro jedini živeti na Kosovu, ta baština biće njihova. Albanska. Na prostoru KiM nekoliko stotina srpskih grobalja potpuno je uništeno, desetine njih pretvoreno je u deponije i pašnjake. U selima Brestovik i Berkovo, kod Peći, iz grobnica su izvađene kosti i razbacane po groblju i oko njega. Kamere su to zabeležile 2001. godine. Jedinstven čin, koliko je poznato, u savremenoj Evropi dvadesetog veka. Narodi ratuju među sobom, ubijaju se, ali nigde nije registrovano – bar ne u Evropi i ne u poslednjih 100 godina – da jedan narod, kao Albanci na Kosovu i Metohiji (oni sebe zovu Šiptari) uništavaju sve što je u vezi sa drugim narodom, uključujući groblja. To fašisti nisu radili. Ova strašna pojava ne može se i ne sme primeniti generalno, na Albance kao narod.
Naime, u Albaniji nalazimo brojne slučajeve da tamošnji Albanci, i muslimani i katolici, čuvaju i održavaju srpska groblja u mestima gde Srba više nema, kao i groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata.
Šta ovde može da uradi država Srbija? Sada veoma malo, gotovo ništa. Od početka 20. veka propuštene su mnoge povoljne prilike. Ovo što danas imamo posledica je nikada do kraja izbrušene srpske ideje.
Ratko Dmitrović
