Od vremena Miloša Obrenovića, koji je primao raju (narod) u audijenciju, nije bilo prakse da se premijer ili predsednik države „druže“ sa građanima i da im po mogućnosti rešavaju životne probleme, koji nisu mogli da budu pravedno tretirani u državnim institucijama koji su u nadležnosti ministara u vladi Srbije. Tako je premijer-mandatar za sastav nove vlade posle pobede SNS odlučio da bude „narodni vođa“ i da sasluša muke i teskobe građana koji traže pravdu, rad institucija, borbu protiv korupcije državnih organa. Kada građanin nema poverenja u institucije i državne organe, ministre i poslanike ostaje lični autoritet i moć premijera. Tako je Aleksandar Vučić „zasukao rukave“ i strpljivo primio više od 80 građana od 5000 koji su se prijavili i čekali i nisu dočekali svoj red. Premijer je tako preuzeo posao svojih ministara, sudija, vladinih agencija da koliko može pomogne građaninu koji daje glas na izborima, a posle ga niko više i ne tretira. Političke partije pred izbore obećavaju posao, pravdu, napredak, a onda kada partije osvoje vlast građanin „pokorni“ odlazi u anonimu i zaborav. Pohvalno je da premijer Srbije bude narodni, građanski a ne isključivo partijski vođa i autoritet. Međutim, postavlja se pitanje kako funkcioniše vlada, državne i vladine institucije ako građani nemaju poverenja ili su izigrani od njih već, traže svoju „poslednju šansu“ u petominutnom susretu sa premijerom Vučićem koji se stavlja u poziciju spasitelja ili poslednje nade.
Srbija sa ili bez institucija?
Premijer Vučić pokazuje impresivnu ličnu snagu, volju i radni elan, ali kako tumačiti da su mu ministri i vladini menadžeri toliko pasivni i bez snage i uticaja da rade na jačanju institucija i da ne uvaže građanske zahteve. Vlada i državni organi treba da budu „servis građana“, a ne otuđena moć koja štiti samo oligarhijske interese, a ne građane koji svojim porezima finansiraju rad državnih institucija. Srbija se misionarskim postupkom premijera Vučića da primi nezadovoljne građane pokazuje da za 25 godina višestranačke vlasti nije uspela da izgradi, formira ili bar očuva institucije koje mogu da rešavaju građanske probleme i budu im na usluzi. Može se reći da su mnoge institucije koje su korektno funkcionisale u Brozovom režimu srušene, a da nove bolje nisu uspostavljene. Tako smo potrošili institucije koje su „servis građana“ a ojačali smo institucije koje su „kontrola“ nad građanima i njihovim pravima. Sve vlade od 1990. do danas vode brigu da funkcioniše vlast i institucije prisile i prinude, a prava građana su marginalizovana. Građanin u Srbiji se oseća ponizno pred državnim institucijama, a partije na vlasti superiorno, suvereno i arogantno dok vrše vlast od opštine do ministarstava.
„Građanin pokorni“ pred vratima države
Premijer Vučić želi da bude praktičan i da pokaže neposrednost veza vlasti i građanina. Treba podsetiti da je Boris Tadić formirao „narodnu kancelariju“ koju je vodio Dragan Đilas koja je i kasnije formalno postojala, ali su građani preko mejlova, dopisa i retkih susreta sa predstavnicima „narodne kancelarije“ iznoslii svoje pritužbe. Premijer Vučić pravi iskorak i spreman je da redovno obilazi Srbiju i prima po kasarnama građane da bi čuo i suočio se sa „narodnom mukom“. Ipak, premijer ima i druga posla, a teške teme treba da budu i deo njegovih ministara, saradnika i partijskih drugova poslanika. Da je više rada poslanika u svojim mestima postojale bi „poslaničke kancelarije“ koje bi bile u funkciji da poslanici primaju građane, dobijaju njihove pritužbe i žalbe, a da to poslanici proslede ministarstvima, vladinim agencijama, opštinskoj administraciji, i da građani dobiju povratne odgovore. To bi bilo potrebno da je u praksi i u radu ministara preko svojih savetnika. Pošto toga nema, a građani teško mogu da realizuju svoja prava i preko Zaštitnika građana koji ima manji uticaj i dostup informacijama od ministara, poslanika ili premijera. Zaštitnik građana nažalost nema svoju težinu kako je propisano zakonom. Premijer je tako preuzeo ulogu i zaštitnika građana.
Srbiji su potrebni oni koji imaju rešenja?
Ono što zabrinjava je činjenica da se premijer ne odlučuje da prima one građane Srbije ili Srbe iz dijaspore koji imaju rešenja za pokretanje privrede, nauke, da su spremni da ulože svoj kapital, znanje i iskustvo u razvoj Srbije. Zašto premijer Srbije ne radi na okupljanju najboljih, onih koji su spremni da ulažu u Srbiju i dobiju garancije da neće biti izigrani, opljačkani kroz korupciju. Lepo je da premijer vodi „brigu“ o građanima koji su u nevolji, ali gde su tu oni koji treba da pokreću Srbiju. Srbija ima u svom unutrašnjem i spoljnjem kapacitetu potencijal za promene. Srbija ima uticajne u svetu međunarodnog poslovanja, nauke, kulture, lobija, finansija iz dijaspore, ali i onih u Srbiji koji imaju gotove projekte koji su u funkciji razvoja Srbije. Premijer treba da prima svakog građanina, ali oni koji imaju rešenja za one koji nemaju i koji su ostali bez posla ili su obespravljeni trebalo bi da imaju prednost.
Strategija premijera da okupi oko sebe sposobne, misleće, poštene u mnogo čemu bi dovela u pitanje korumpirane i partijski zaštićene koji sede kao ministri ili rukovodioci državnih službi i institucija. Strani kapital ide tamo gde postoje i rade institucije države i sigurnost njihovog novca i interesa. Njihovu „sigurnost“ ne može da garantuje premijer niti predsednik Srbije, jer je Srbija sebe definisala kao parlamentarna, tržišno definisana država na putu ka EU. Ako postoji samo „reč“ premijera ili predsednika Srbije ili bilo kog ministra, a ne funkcionisanje institucija takva država i društvo se tretira kao nesigurno, autoritarno, familijarno, despotsko. Takva društva su najviše korumpirana jer sve ide iz jednog centra moći. Srbija čeka novi kabinet Aleksandra Vučića, ali pritužbe građana na rad države, vlade, institucija su ozbiljna opomena da smo za 25 godina malo toga uradili da država bude „servis“ građana, a da građani budu lojalni i da plaćaju poreze koji finansiraju rad državne uprave i vladinih institucija. Postavlja se pitanje šta će Srbiji toliko ministara ako građani traže svoju zaštitu od premijera. Da li premijer može da utiče na izbor kvalitetnih u radu svog kabineta i saradnika ili će sam preuzimati ulogu vlade Srbije. Onda treba glasati samo za jednog čoveka, a to nije više demokratija niti organizovana država i uređeno društvo. Srbiji je potrebna uređena građanska država, a ne nadmoć bilo kog stuba državne vlasti.
Tomislav Kresović
Vidovdan
