Gospodo, kasno ste se setili!

0
816
Dejvid Mekalister / Foto: YouTube screenshot

Posete zapadnih zvaničnika Srbiji su učestale. Posle nedavne posete Dejmona Vilsona, Izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta, upamćenog po izjavi da je Vučić “političar sa vizijom”, ovih dana je u Beogradu boravio i Dejvid Mekalister, predsedavajući u Odboru Evropskog parlamenta za spoljne poslove, inače član nemačke Hrišćansko demokratske unije, partije nemačke kancelarke, Angele Merkel.

Posle srdačnih susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i ministarkom za evropske integracije Jadrankom Joksimović, Gospodin Mekalister je sa 13 odabranih poslanika vlasti i opozicije održao edukativno savetovanje iz serije bolje biti bogat nego siromašan, kojima je posle pohvala za unapređenje rada Parlamenta (čuo je da više neće biti grupnog usvajanja zakona – i po šezdesetak u grupi, masovnih amandmana vladajuće koalicije – i po 300 istih u stilu „ova vlast je najbolja“, usvajanja prevelikog broja tzv. lex specialis zakona po hitnom postupku i dr.), a sve to nakon kritika i preporuka od strane Evropske unije, poručio „da eventualni bojkot predstojećih izbora u Srbiji ne bi doprineo jačanju demokratskih institucija”, te „da je parlament mesto za demokratsku debate, ali i mesto za usvajanje zakona koji zemlju vode ka Evropskoj uniji”.

I čini se da je poslednji deo ove poruke – da je parlament i mesto za usvajanje zakona koji zemlju vode ka Evropskoj uniji, razlog ovog iznenadnog interesovanja zapadnih zvaničnika – najavljena je i poseta poslanika evropskog parlamenta, Knuta Flekenštajna i Eduarda Kukana, jer ako se očekuje donošenje zakona za konačno rešenje kosovskog pitanja, a sudeći po Vučićevoj izjavi nakon nedavne posete Americi o političkoj ceni koja treba da bude plaćena, šta bi drugo moglo da bude, koji bi legitimitet tih zakona bio ako bi oni bili doneti od strane parlamenta u kome nisu učestvovali i poslanici opozicije.

Gospodin Mekalister očigledno nije, pre ovih pohvala i saveta koje je uputio poslanicima, pitao sve vreme uz njega prisutnog Sema Fabricija, šefa Delegacije EU u Srbiji, da li su najavljene promene u radu srpske skupštine i zaživele u praksi, kakvo je poslednje stanje poprilično razorenih demokratskih institucija u zemlji (na primer, slučaj REM-a, regulatornog tela za elektronske medije i aktuelne diskusije koje se o tome vode i sada posle kritika EU), te koji su stvarni razlozi napuštanja Skupštine od strane opozicionih poslanika i da li je njihov rad u Skupštini pre toga uopšte i bio moguć, jer sudeći po renomeu delegiranih poslanika vladajuće koalicije za razgovore sa njim – Marijan Rističević i Vladimir Orlić, ne treba biti mnogo optimističan. Inače, ovaj poslenji, Vladimir Orlić, je i zamenik čuvenog Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u skupštini Srbije, upamćenog po mnogim „biserima“, među kojima je i onaj – da i opozicija, kad bude dobila izbore, može da radi u Skupštini što oni danas rade, tako da se čini da je on i jedan od najzaslužnijih za renome skupštine Srbije koji ona danas uživa. 

Plaši me da su ove inicijative zakasnile. Izbori su najavljeni za proleće i nema šansi da se ambijent za ravnopravnu izbornu kampanju popravi, pre svega u medijskoj sferi koja je u potpunosti pod kontrolom vladajuće koalicije. Najnoviji slučaj prodaje Novosti (ranije Večernje novosti, jedan od najtiražnijih listova u zemlji) u kome je država imala većinski paket akcija od 80%, malo poznatom vlasniku preduzeća „Coka“ iz Smedereva, osnovanog sa kapitalom od 100 dinara, za cenu od 300 miliona dinara, posle nedavnih sličnih medijskih transakcija sa nekada renomiranim tv kućama B92 i Prva, najmanje ukazuje na to da država u medijskoj sferi ima nameru bilo šta da menja. Naprotiv! A totalna kontrola medija je i glavni oslonac ove vlasti i tu se krug zatvara, pa ostaje da vam tim povodom ispričam i jedan prigodan vic:

U vojsci se među vojnicima često formiraju neki manji klanovi – mi smo najbolji, najpametniji, najlepši, koji vole da maltretiraju one druge koji to, po njihovoj pameti, nisu. I tako, okomi se jedna takva družina na nekog malog, nikakvog, koji je, takav-kakav je, bio raspoređen da pomaže u kuhinji. I maltretirali ga oni „pravi“ za sve vreme vojnog roka. Uoči polaska kući, opustila se vojska, malo se tu i popilo, raznežili se svi, zaklinju se na večito drugarstvo i prisećaju se lepota služenja vojnog roka o kojima će pričati do kraja života. Tu se neko seti i malog – pozvaše i njega, greota je da i on ne učestvuje u ovom slavlju. „Dođi, ti si naš drug, žao nam je što smo nekad bili grubi prema tebi. Nećemo više nikad!“ Malog to toliko razneži, da pade tu i neka suza. „Vi ste pravi drugari, znao sam ja to, sve vam je oprošteno. Evo i ja izjavljujem da nikad više neću da vam pišam u čaj!“

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime