Došao je i taj dan. Pristigle su umanjene plate i penzije. Što ste računali, računali ste. Sad imate crno na belo koliko imate na raspolaganju od prvog do prvog.
Zaposlenima u privatnom sektoru sporan je i posao od meseca do meseca, tako da ne očajavajte previše. Imate radno mesto sa kojeg vas ne može oterati niko, pa ni horde novopridošlih naprednjaka sa kojima sada jedete burek u vreme pauze. Penzioneri, kojima su svi obećali da ih neće dirati, ne tugujte. Oprostiće vam unuci što nemate više odakle da im date onu hiljadarku u tajnosti, bez znanja njihovih roditelja. Tako je, kako je. To je sada gotova priča, bez jasnog plana šta će sa tim vašim parama ova vlast pametno učiniti.
Naravno da su vam uzeli mnogo više nego što piše na vašim čekovima za platu ili penziju. Mnogi porezi su povećani, cene skaču kao i evro i niko još nije izmislio tablete umesto hrane za period hibernacije koji nas čeka. Ako su nekad i podržavali premijera neki od vas, danas su ga proklinjali „uzduž i popreko“. Nemojte samo da krivite sebe. Lagali su vas u kampanji. Zato ste im dali i glas i vlast. Naprednjacima najviše. Međutim, ne treba zaboraviti da su ih u tome podržali i socijalisti, oni što se deklarišu kao levičari, a koji imaju stabilnih deset posto glasačkog tela. Krkobabića da i ne pominjemo.
Naravno, nismo svi vični u oblasti ekonomije. Nema te osobe koja može da opovrgne da živimo na ivici kolapsa jako dugo. Osećamo ga. Brine to što nije jasno zašto je zavučena ruka u džep zaposlenih i penzionera? Kako će to rešiti bezizlaznu situaciju, kako će taj potez oživeti privredu? Niko nije objasnio. I neće. Umesto smanjenja broja ljudi u javnom sektoru ili obustavljanje ulaganja države u propala preduzeća dobili smo ovo. Treba pomenuti i to da niko nije naplatio porez najvećim dužnicima. Dakle, urađeno je ono što je bilo najlakše. Udri po ovima što se ne bune. Malo je i sto batina po tuđim leđima. Hoćemo još!
I dok se premijer i predsednik Srbije igraju žmurke oko toga da li ćemo morati da priznamo Repuliku Kosovo da bi ušli u evropsku zajednicu, mi se igramo srpske verzije „Survajvera“. Ko preživi imaće priliku da utvrdi šta je istina od te dve tvrdnje kada budemo pred vratima Evropske unije jednog dana. Do tada, sa ovom igrom žmurke oko priznavanja Kosova mogu da se zabavljaju politički otac premijera i sam Vučić. Predsednik je ionako sam rekao da 23 godine živi bolje od građana Srbije, što može potvrditi i sama Dragica sa svakim kompletom koji košta više desetina hiljada evra. Premijer se time ne hvali, ali njegov stilista svakako zna koliko košta svako njegovo odelo. Uostalom, živi od istih para kao i politički tata Tomislav Nikolić. Ukoliko se osvrnemo na njihova primanja u poslednje dve decenije to i nisu neke pare. Ali, da ne zalazimo u „sitna creva“, znaju oni zašto nemaju pojma kako se zaista živi u Srbiji koju vode. Čestitam ima svaki dinar od kojeg žive od kad se bave politikom. Nekada je taj dinar bio malo krvav, ratovalo se i zbog politike koju su zagovarali. Pa šta? Bilo pa prošlo. Danas je taj dinar opet nekako proklet. Neka im se nađe kada odu u političku istoriju, gde smo Zakonom o lustraciji odavno morali da ih pošaljemo.
E, pošto nismo, danas prebrojavamo koliko imamo od prvog do prvog. Istini za volju, džaba bi bilo da se odreknemo i celih plata i penzija. Jasno je da ne znaju šta će sa time, osim da presipaju iz šupljeg u prazno. Od mandata do, daće bog, barem još jednog četvorogodišnjeg maltretiranja svih nas. Ionako su već sa četiri, vanrednim izborima, obezbedili sebi minimum šest godina jahanja po našoj grbači.
Kako smo glasali, tako nam je. To je sad gotova priča. Nećemo biti ni prvi, a ni poslednji narod koji je jednostavno nestao. Pitanje je samo da li će agonija trajati dugo.
Nataša Mijatović
Kolumnista
