Prvog novembra 2024. godine u 11.52 časa Novi Sad je stao. I danas stoji.
Mnogi Novosađani su barem jednom prošli ispod te čuvene nadstrešnice i pored zgrade građene šezdesetih godina prošlog veka. U međuvremenu, stanica se raširila i sada je primala veći broj putnika iz raznih pravaca, a njen rast propratila je i rekonstrukcija koja je počela 2021. godine. Nakon dva otvaranja i radova unutar same stanice i tog 1. novembra, delovalo je da još uvek radovi nisu završeni.
A onda je sve stalo.
U 11.52 časa, betonska nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu obrušila se na 17 osoba koje su stajale i sedele na klupama ispod nje, na mestu ubivši njih 14, među kojima je bilo dece i mladih.
Jedna devojka je povredama podlegla više od dve nedelje kasnije, a 18-godišnji mladić četiri meseca posle nje. Samo je jedna osoba, studentkinja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, preživela.
U minutima i satima koji su usledili, Novi Sad je postao jedan drugačiji grad. Povezan tragedijom, strahom da je neko njihov ispod nadstrešnice, građani su tužni i u neverici pratili dalji razvoj događaja i vesti koje su usledile, očekujući da će neko preuzeti krivicu i odgovornost. Međutim, ispostaviće se, oni će na ovaj čin čekati i godinu dana kasnije.
Jelena Kleut, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i bivša članica Otpora, pokreta protiv Slobodana Miloševića, kaže da je tog dana bila na fakultetu i dočekivala novu generaciju studenata master studija na Odseku za medijske studije.
„U momentu kada se pročula vest o padu nadstrešnice, tačno ste mogli da vidite kako su svi prebledeli, uzeli telefone i krenuli nekome svome da javljaju da su dobro ili da pišu nekome svome da vide da li su oni dobro. U tim prvim momentima mi se čini da je kroz ceo Novi Sad prošao jedan talas ličnih briga. Ta stanica je jedno izuzetno prometno mesto za veliki broj ljudi, da uvek možete znati nekoga ko je mogao biti tamo“, priseća se ona.
Jovan Kupusović, student Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, priseća se da je on tog dana trebalo vozom da ide u Beograd. Pošto nije ranoranilac, verovatno bi išao tim vozom u 12 sati da nije otkazao svoj put.
„Nakon što sam otkazao put, otišao sam u bioskop, gde sam i bio kada je stigla vest o padu nadstrešnice. Odjednom su ljudi počeli da me zovu da vide da li sam dobro, da li sam otišao u Beograd, nije mi bilo jasno šta se dešava. I onda sam video vesti. Iskreno, mislim da je u tom trenutku meni život stao i da i dalje stoji“, kaže on.
Nakon inicijalnog šoka od samog događaja, krenule su i prve vesti o broju žrtava. Međutim, krenuli su i prvi spinovi vlasti.
„Samo tu nadstrešnicu nismo rekonstruisali“, rekao je predsednik Aleksandar Vučić u obraćanju naciji te večeri. Ovo su potvrdili i kasnije uhapšeni ministar građevinarstva Goran Vesić, kao i Infrastrukture železnica Srbije i konzorcijum kineskih firmi CRIC-CCCC, koji su izvodili radove.
Međutim, građani su svojim očima videli da su bili radovi na nadstrešnici pre nego što je ovaj deo otvoren. Ispostaviće se kasnije da ni železnička stanica nije imala građevinsku dozvolu, te da je ovaj prostor faktički bio deo gradilišta, a da je na nadstrešnicu koju drže metalne šipke dodato više od 23 tone dodatnog materijala.
Ovo je bila prva u nizu laži, pokušaju da se tragedija pretvori u slučajnost koja nije mogla biti sprečena. Kasnije će se spin okrenuti na drugu stranu – mogući teroristički napad.
To veče su se građani okupili na gradskom trgu kako bi upalili sveće i odali poštu nastradalima, a vlast podsetili da se ovakvi zločini neće zaboraviti.
„Imam osećaj da smo se svi zamrzli te večeri. To su oni životni događaji kada sve ostalo postane potpuno besmisleno. I onda je ta prva laž koju su vlasti rekle, a koja je brzo dokazana kao netačna, tu prvu reakciju straha za bližnje očas pretvorila u neverovatan bes. Ovo sada nije više prvi put da vi imate korupciju koja ubija, ali vas neko posle svega i dalje laže“, priča Jelena Kleut.
Student Jovan priseća se i da je njega ta rečenica koju je predsednik izgovorio sasekla.
„Nisam mogao da verujem šta svojim ušima slušam. Bio sam besan, tužan, u neverici. Očekivao sam da će neko preuzeti odgovornost za ovo što se desilo, ali ono što smo dobili jeste odbijanje, odbacivanje činjenica i istine od strane svih odgovornih“, dodaje on.
Jovana Vujić, donedavno profesorka engleskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji, priseća se da je tog dana bila u školi kada se raširila vest o padu nadstrešnice, te da su baš tim vozom u 12 časova đaci ove škole redovno dolazili u školu. Tog dana, doduše, nisu jer je bila obustava nastave.
„Sećam se tog osećaja šoka i neverice. Ali sam znala da je u nekom momentu moralo tako nešto da se desi zato što se sve kretalo u tom pravcu. Taj fušeraj, neznanje, devalvacija svega, svih profesija, to nemanje duha, ukusa, Novi Sad postao je grad koji ja više nisam prepoznavala. Sa jedne strane, događaj je bio stravičan, ali sa druge strane i očekivan. Naši đaci su u to vreme imali predstavu povodom dana škole, a kasnije su mi rekli da kada su uzeli telefone u ruke da su imali gomilu propuštenih poziva“, dodaje ona.
Pored železničke stanice, kaže, više ne voli ni da prolazi.
„To je mesto kom ja kad god da priđem osećam stravičnu nelagodu. I uopšte mi nije prijatno i ne volim tamo da idem“, kaže Jovana Vujić.
Proglašeni su dani žalosti, a nakon dana žalosti usledili su dani protesta, uništavanja Gradske kuće u Novom Sadu, hapšenje građana zbog protesta, blokada suda, napadi na građane, a kao kruna svega – početak blokada fakulteta i studentske pobune protiv režima.
U tom periodu započeta je još jedna mala „tradicija“ koja se poslednjih godina ustalila. Novosađani na ulicama grada svakog petka u 11.52 na 16 minuta blokiraju saobraćaj i stoje u tišini, odajući poštu za 16 nastradalih u padu nadstrešnice.
Blokada prvog fakulteta, Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, počela je delom i zbog napada na studente koji su u tišini odavali poštu žrtvama 1. novembra. Međutim, zahtevi studenata da se nađu odgovorni za napad brzo su se proširili i na zahteve da se objavi cela dokumentacija rekonstrukcije pruge koja je do tog momenta bila tajna, a da se odgovorni za tragediju procesuiraju i kazne. Ubrzo su svi fakulteti u državi blokirani od strane studenata.
„Znao sam da je blokada jedino rešenja. Ako neko neće realno da sagleda svoju odgovornost, mi moramo da nađemo način kako da im pokažemo da to moraju da urade. Studentska blokada je, po meni, bio najrealniji odgovor na situaciju. Ovaj aktivizam koji poslednjih godinu dana sprovodimo je nešto najprirodnije što smo u ovoj situaciji mogli da radimo. Moramo da budemo odgovorni za svoja dela, a mi studenti smo morali da na to ukažemo svima oko nas. Tragedija 1. novembra bila je kap koja je prelila čašu“, kaže student Jovan Kupusović, koji je na blokadama svog fakulteta od prvog dana.
Savo Đurđić, sudija Višeg i Apelacionog suda u penziji, seća se i da je njega vest o padu nadstrešnice zatekla. Nakon toga se, kaže, posvetio praćenju slučaja iz ugla njegove struke.
Kako kaže, čudnom dinamikom se odvija i istražni postupak u slučaju pada nadstrešnice, ali i ostalih otvorenih postupaka u istrazi koruptivnih radnji.
„Prvo, predistražni postupak je trajao 22 dana, što je neuobičajeno dug period. Upravo ovoliko dug period pred pokretanje istrage sa opravdanjem je uzrokovalo zabrinutost kod građana koji su protestovali da se dokazi ne nameštaju. Posebno treba imati u vidu da se jasno zna procedura kada se radi o lancu odgovornosti, posebno u slučajevima kada su u pitanju državni poslovi. Ja sam dodatno bio razočaran i kada je tužilaštvo napokon pokrenulo postupak protiv 13 ljudi. Oni su postupak pokrenuli za krivično delo protiv opšte sigurnosti protiv nekolicine funkcionera i direktora, kao i većeg broja inženjera angažovanih na projektu, ali nikoga od izvođača radova. Nije bilo ni drugih kvalifikacija dela, kao što su delo protiv službene dužnosti ili koruptivno delo“, objašnjava on.
Kao Novosađanin, kaže, razočaran je posle prvog velikog protesta u Novom Sadu 5. novembra. Tada se više desetina hiljada građana okupilo u gradu pet dana nakon tragedije kako bi protestovala protiv vlasti, a nakon okupljanja kod Železničke stanice su građani krenuli u šetnju do Gradske kuće. Tada je ova zgrada demolirana, a građani su na ovaj način pokušali da izraze svoje nezadovoljstvo. Ubrzo nakon toga, krenula su prva hapšenja, a predsednik države pojavio se ispred demoliranih prostorija Srpske napredne stranke, koje se nalaze i raskrsnicu dalje od mesta tragedije.
„Predsednik republike treba da predstavlja jedinstvo svih građana. Međutim, on nije došao na komemorativni skup na koji smo se mi građani na jedan dostojanstven način opraštali sa žrtvama ispred stanice, nego je došao zbog razbijenog prozora političke stranke da održi govor da će svi koji su učestvovali u neredima odgovarati. Tu je počeo jedan dualizam, jedna dvoličnost, gde se u narednim mesecima strožije državni aparat odnosio prema onima koji su iskazivali svoje ustavno pravo nezadovoljstva i slobodnog mišljenja, i slobode okupljanja. Građani koji protestuju su pritvarani, proganjani, procesuirani i ažurnije od onih 13 protiv kojih se vodi postupak za pad nadstrešnice“, kaže Đurđić i dodaje da je pomak učinjen hapšenjima visokih funkcionera 1. avgusta, po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal, a u vezi sa koruptivnim delima na projektu rekonstrukcije pruge od Beograda do granice sa Mađarskom.
On se nada da će se postupak pokrenuti do kraja godine.
„Mi kao građani smo razočarani i nezadovoljni što se sa nama građanima na mirnim protestima ne postupa korektno. Lično sam svedočio u više navrata policijskoj brutalnosti, potpuno nepotrebnoj. Građani i struka su duboko nezadovoljni i nećemo prihvatiti nikakva polovična rešenja i dok se stvari ne izvedu na čistac. Zato podržavam opravdane zahteve studenata i nezadovoljnih građana“, kaže ovaj sudija u penziji.
Profesorka Jelena Kleut smatra da je inicijalna tuga uspela da bude kanalisana kroz revolt i otpor.
„Mislim da u Novom Sadu konkretno taj bes nije nestao, da ga tačno vidite i da je malo dovoljno da Novi Sad pobesni. On se pretvorio i u odlučnost, i sa svakim korakom su ljudi bili spremni da podnesu neku cenu, da izgube nekakav ugovor, posao, ali su osećali da je važno da ostanu pri zahtevu da se utvrdi ko je kriv za pad nadstrešnice i da se krivci kazne. Postoji neka oscilacija te energije u društvu, da ima svoje amplitude i uspone i padove koji su ponekad zaista nepredvidivi“, kaže ona.
Kao učesnica i protesta protiv režima Slobodana Miloševića krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, Kleut je kao članica Otpora bila deo pobune mladih tog vremena. Sada je, međutim, situacija u državi mnogo gora.
„U doba Slobodana Miloševića mladima nije bilo toliko lako da odu iz zemlje, studenti su tada prosto bili zarobljeni u državi. Međutim, danas ti isti mladi koji vode ove proteste imaju mnogo prilika da ne moraju da žive u ovoj zemlji, a da lako mogu da pronađu sreću negde drugde. Sada kod mladih ne vidite da oni žele da idu bilo gde iz zemlje, a upravo zbog toga mislim da to ove proteste čini mnogo važnijim, znajući da oni svesno ostaju ovde i da se bore kako bi izgradili budućnost u ovoj državi“, kaže ona i dodaje da su mladi prilično kreativni i da se poigravaju sa svime što im režim predstavi kao neku pretnju.
Profesorka Jovana Vujić ističe da je uočila da društvo u Srbiji ima problem sa odgovornošću, a da je vlast samo posledica činjenja ili nečinjenja starijih generacija.
„Dokle god se svako od nas ne pogleda u ogledalo i sagledamo naše poteze, ne možemo suštinski biti ništa bolji. Sistem više ne postoji, institucije ne postoje. Iako verujem da u svakoj od tih institucija postoje ljudi koji pošteno rade svoj posao, oni ne mogu doći do izražaja u ovako postavljenom sistemu. Shvatila sam kakve ozbiljne mi probleme imamo što se tiče mladih ljudi, te navijačke kulture, obrazovanja, odnosno suštinskih vrednosti. Pravi posao kreće kada vlast padne“, kaže ona.
Student PMF-a ističe da je ovih godinu dana od pada nadstrešnice i momenta kada su mladi preuzeli proteste u svoje ruke opisuje, jednostavno, kao podizanje svesti naroda i ujedinjenje.
„Uspeli smo da vratimo veru, hrabrost, zajedno smo gradili našu slogu, međusobno razumevanje, prelazili preko različitosti, ali i brutalnosti prema nama, radili na sebi. Poslednjih godinu dana opisao bih kao evoluciju i čišćenje jedne kolektivne traume koja je ostavljena na našu generaciju“, opisao je Jovan.
Kleut posebno naglašava i izbore koji će uslediti u budućnosti kao važan test za građane.
„Biće interesantno videti koliko će se građani okrenuti izbornoj mobilizaciji, koliko će se njih odazvati pozivu da budu kontrolori na izborima i slično. Izbori će zaista označiti novi nivo borbe“, kaže ona.
Prvi novembar 2024. godine ostao je rana u istoriji Novog Sada koja je i dalje otvorena, dok se građani svim snagama bore da ne bude zatvorena dok odgovorni za tragediju ne odgovaraju.
Za godišnjicu se planira veliki komemorativni skup u Novom Sadu, studenti i građani šetaju ka ovom gradu iz svih pravaca, a očekuje se da će ovo biti najveći skup u istoriji grada.
„Novosađani svaki prvi u mesecu, od pada nadstrešnice, ispoštuju i odaju poštu nastradalima“, kaže Jovana Vujić.
