Nakon kišovitog i hladnog meseca maja, a zatim i postepenog nagoveštaja lepšeg vremena početkom juna, vreme se polako stabilizuje u državi Srbiji i počinje da liči baš na ono vreme kakvo i očekujemo. No, da li se to isto može reći i za društvene prilike? Teško! Stvari su na tom planu malo komplikovanije i teže predvidljive, kao što se i očekuje na brdovitom (sada i Zapadnom) Balkanu.
Od mnoštva događaja ovog puta izdvajamo dva, čini se povezana. Jedan je nastavak stare priče koja dugo traje i koja, s vremena na vreme, eskalira u različitim pojavnim oblicima. Ovoga puta imali smo treniranje strogoće i naših živaca u vidu „upada“ Specijalne operativne jedinice (Njesia Speciale Operative – NjSO) na sever KiM. I drugi događaj koji je došao na dnevni red naših života taman kad zaboravismo na prvi, ali sada on „iskoči“ i šokira srpsku javnost iz nama susedne i nekada bratske države Crne Gore. Najnovija epizoda u obračunu sa SPC nosi naziv „Opaki Milo vraća milo za drago“.
Odmah da kažem da neću opisivati ove događaje, ulaziti u njihovu genezu i izvlačiti neke „velike zaključke“. Dva su razloga. Prvi, ne želim da potcenjujem inteligenciju ljudi koji će ovo čitati, niti pamet naših ljudi, i drugi, smatram da tu nema šta novo reći. Stvari su jasne ko na dlanu. No, da li su jasne i očigledne za sve u Srbiji? E pa čini mi se da nisu!
Elem, postoji jedan sloj ljudi u Srbiji koji sebe svrstava u građansku i liberalnu elitu (GiL elitu), koji pati od sindroma „vučićofobije“, i koji voli da piše dugačke eseje i kolumne u opozicionim medijima, recimo u listu „Danas“, ili na portalima, poput „Peščanika“, uz obaveznu upotrebu složenih i što je moguće više komplikovanih rečenica. Istini za volju, ako baš moram, i ako me baš neko „pritegne“ da se izjasnim, i ja sebe vidim kao deo te GiL elite, iako ne volim sebe da svrstavam u neku grupu, makar bila i „elitistička“.
No, dobro, šta fali toj eliti? Mnogo štošta, ali ovoga puta izdvajamo jedan fenomen koji se zove POSTOJI SAMO ONO ŠTO JA VIDIM. Avaj, ovaj fenomen možemo razumeti ako dublje sagledamo stavove i uverenja ove elite, ili njihovih istaknutih predstavnika koji pišu one dugačke kolumne, prema „kosovskom“, a sada i „crnogorskom“ pitanju („hrvatsko“ pitanje ostavljam za drugi put).
Šta to oni vide? Moram priznati da ne znam! Ali znam, ili bolje reći, pretpostavljam da znam šta ne vide. Da ne okolišam: ne vide stradanje našeg naroda koji se slučajno zove „srpski“ u jednoj staroj državi i jednoj pseudodržavi!
Iz čega stičem utisak da oni ne vide, ili ne vide dobro, ove probleme? Prvo, da ih vide, pisali bi o tome, ali ne mogu da stignu, jer opsesija zvana „vučić“ ne da mira. Drugo, i kada se povede razgovor na ovu temu, najviše dokle mogu da dobace jeste da kažu otprilike ovo: „Pa dobro, jeste kriv taj Haradinaj ili taj Milo, ali zar i naša vlast nije odgovorna za ove probleme“. Interesantno je to da pravljenje simetrije u odgovornosti između dve strane nije zastupljeno kada se povede razgovor na temu EU. E u tom slučaju, samo je odgovorna naša vlast jer nismo ušli u tu „srećnu“ zajednicu naroda.
I sada zamislite kada neko iz te „elite“ iskoči i kaže nešto na temu KiM ili Crne Gore, uopšte kada govori o nacionalnim pitanjima. Zna se šta sledi: etiketa da nije „liberalan“, „moderan“, odnosno da je sklon anahronim i kolektivističkim idejama.
Da se razumemo, najviše bih voleo da pričam o Đokoviću, kosmopolitskim idejama, toleranciji i drugim zgodnim temama. Ali ne može! Ne da Haradinaj ili Milo! Ne daju, jer im se drmaju fotelje, pa ljudi zapeli, pa zapeli, da su Srbi najgori, a ja, nekako, više instinktivno, duboko iz svog bića, hoću da se suprotstavim tome. I to ni manje ni više nego kao Srbin, jer upravo oni tu etničku grupu kojoj ja slučajno i pripadam, stalno napadaju ili instrumentalizuju zarad očuvanja svoje vlasti.
I kakve to veze ima sa Vučićem? Pa nema, ili ne u meri u kojoj to vide naši „moderni liberali“. Upravo oni imaju problem sa nečim što se označava kao kognitivna disonanca. Jednostavno, u sudaru realnosti i sopstvenih uverenja, makar bila i 100 posto liberalna, oni ostaju zadojeni tim idejama i uverenjima. Ali zašto?
Dva su moguća razloga! Jedan, čini mi se verovatniji, skriva se u ustrojstvu njihovog kognitivnog aparata i nesvesnom izbegavanju kognitivne disonance (narodski rečeno, nesklada), i drugi, da jednostavno manipulišu, kao i ovi njihovi „ljuti protivnici“ na vlasti, sopstvenim uverenjima iz ne znam kog razloga. I onda se uspinju, konfirmacijski pristrasno, da nađu hiljadu i jedan dokaz da potvrde ta uverenja. A realnost, ko je šiša! U njoj ima prostora samo za Vučića.
Dakle, pošto vreme, ovo naše paradoksalno, zahteva od nas intelektualaca da dignemo glas protiv bilo koje nepravde, i pojedinačne i kolektivne, evo ja upravo to i činim. Da li izdajem svoje liberalne ideje jer glasno kažem da Haradinaj ili Milo zloupotrebljavaju „srpstvo“ zarad očuvanja vlasti (najblaže rečeno), kao i da se ne može uspostaviti znak jednakosti između njihove i naše vlasti? Mislim da ne, bar nisam toliko ubeđen kao pojedini „antivučićevci“. I da li je moguće izneti stavove koje ja iznosim a da ti ne prišiju etiketu da podržavaš vlast? Ubeđen sam da upravo autentične liberalne i građanske ideje to i zahtevaju od nas, bez obzira na cenu!
Aleksandar Mojašević
Izvor: juznevesti.com
