Grobovima objasnite… (najskuplja srpska reč- Haradinaj)

Nada umire poslednja… Umrla je, tiho i beznačajno. U kućerku palog krova, iza visoke drvene kapije, među dunjama koje su mirisale čitavim sokakom albanskog teroriste. Poginuo je daleko odatle, negde u vrtačama Bajgore, za njim je ostala tabla na početku blatnjave staze, za njom ništa, umrla je poslednja, neoplakana i neožaljena, uz opelo pasa i sasluženje vrana koje su kidisale na mrtve štence u prokletoj avliji poslednje Srpkinje u južnoj Mitrovici.

Niko ne zna gde je sahranjena. Umrla je tiho i beznačajno, smrću Srba na Kosovu i Metohiji. Nema nasilnije od prirodne smrti koju tek vetrovi, kad zasmrdi leš, objave na zvona crkve spaljenog oltara i preklanog ikonostasa… Nije imala poroda. Tek duboki koren u zemlji prenatrpanoj grobovima i plitak korak na njoj, gde se za života najpre spremalo pogrebno, pa svadbeno ruho…

Negde u ovo doba, baš za ovakvih dana, prošle godine, obećao sam joj da ću ponovo doći… Zaboravio sam na jabuku koju mi je ugurala u džep, onu sitnu, kiselu, više divlju nego pitomu. Imala ih je tek nekoliko. To je otprilike sve što je imala.

Tinjala je na memljivom dušeku, ko ta petrolejka pred njom, na stolu bez vekatrajanja. Keruša nije prestajala da laje. Kidiše na zid sobička, udara šapama o okna skoro krpljenog prozora. Nije navikla stara čuvarkuća da Ivanki namernici u dobru dolaze.

Nije se ni starica svog jezika naslušala otkad se vratila čatmari u Hajduk Veljkovoj ulici…

„A nije više tako, deco. Sad se zove… Eto, ne znam, bogami“, upiljila se kroz prozor, zagledana u to malo srpskog neba nad južnim delom Kosovske Mitrovice. U krst bogomolje, što uz nju seća na narod koji je živeo s ove strane reke plitkog korita, koja kao najdublji jaz razdvaja dva naroda.

Nekada je Ivanka Belović bila tek jedna od 4.000 srpskih duša u delu Mitrovice gde se danas srpskim šapuće. Onda je bila jedina! A srpskim čak i nije šaputala. Nije imala kome, osim keruši… I ovako je govorila: „Ispričamo se nas dve druge, izjadamo se jedna drugoj, pa lakše meni, lakše njoj. Terali su me, kako nisu, ali nisam htela da odem sa svog. Nikome nikakvo zlo nisam učinila, nemam od koga da bežim, a i zašto bih, u svojoj sam državi! Tako bih im uvek i odgovarala, a oni zaćute…“

Nije joj bilo previše godina – 67, mada je delovala starije. Robovanje bez okova žalosno postari čoveka. Samoća je krunila i kidala, ko tiha voda breg… I opet sećanje: „Do 2004. godine nisam bila jedino srpsko u ovom delu, ali se posle onog pogroma niko nije vratio sem mene. I ja sam tad na dva meseca uzmakla u severni deo, pa se vratila svome domu, a dom tek goli zidovi. Sve što je valjalo opljačkali su. Ovaj sam krevet dobila od naših kao pomoć, i više ništa ni od koga, bez od argentinskog vojnika koji me je čuvao kao svoju majku! Upadali su mi banditi, ne mareći za vojnike, i davali deset minuta da se iselim iz nekakve njihove ‘Republike Kosovo’, a ja im kažem: ‘Ajte vi svojoj kući, ja iz moje ne idem, i tačka.’ A inat sam preskupo platila, uzeli su mi slobodu i grob Momirov, muža mi. Ni beleg od njegovog groba nije ostao! Travka jedna koju bih poznala gde da zapalim sveću… Ništa! Ko da ga nikad bilo nije, kao i ostalih na srpskom groblju koje se nalazilo ovde, u južnom delu…“

Setio sam se te jabuke u džepu tek kad je istrulela i zamirisala iz jednog od toliko prokletih džepova u kojima sam sabirao neispunjena obećanja. Baš kao što se i nje niko nije setio dok tako napola divlja od života u nekoliko koraka zakorovljenog dvorišta – nije zamirisala jače od dunja…

Ko ova, loša al’ prokleto pitka, u smrdljivoj i vetropirnoj daščari, skoro uz Ibar, dok je vetar ne ponese nekud dalje… Nazdravljamo pravdi! I većim smo kurvama pili za dušu. Najvećoj kurvi najgorom rakijom. Molotovljev koktel je travarica za ovo… Da odspem za dušu na pod, zinule bi daske, navro bi Ibar do kolena…

Nek ti se ova zove „haradinajka“, brate! Ista je, jebeš mi sve: ljuta, krvnička u ždrelu, još gora u stomaku, pre ćeš njom ubiti nego napiti čoveka, ali u nedostatku dokaza nek slobodna klizi iz flaše u čašu, iz čaše niz grlo, iz grla kud god hoće… Srećom, Nada je umrla poslednja.

Na vreme. Sve su teži Srbima dani za život na Kosovu i nemanjićkom metohu, ali je svaki dan sve lakši za umiranje. Što duže živiš, smanjuješ sebi šanse da te na vreme nađu kad manjkaš. Još za života zamirišeš na leš, pa ko će razlikovati jesi li to jutrom udahnuo ili izdahnuo… Da ne hulim, jedna tura mora i za dušu starog Albanca koji je brinuo o Nadi, koliko je mogao i smeo. Pričala je o njemu, živo i živopisno, kao da je koščatim rukama ubacivao cepanice u bubnjaru kraj kauča, goneći žaračem žar u kas dok je govorila o starcu. Umro je pre nje.

Onoliko koliko treba mrtvom telu da „zamiriše“. Starac sa ćulafom i štapom, rođen u vreme bese, umro u nevreme kad data reč vredi koliko i slamka davljeniku. Dao je reč da je za njegovog života niko neće poterati s praga, i umro ispunivši je! Da rakija vredi čemu, i dve bismo ti nazdravili, starče, ovako ne zameri što tek gutljajem. Ostala je za života na svome. Koliko joj tada nisu davali mira, toliko su je po smrti ostavili na miru.

Dok god se miris mogao trpeti, valjda? Pa, opet, umrla je na vreme, da ne čuje kako komšije seire i talambasaju zbog granice na Jarinju. One koju podiže država u čije ime je ostala poslednja Srpkinja u južnoj Mitrovici, „s ove strane Morave“, kako je, divlja i pitoma, govorila tog dana kad sam obećao, i slagao, da ću ponovo doći. Nikad više nisam zakucao na visoku, drvenu kapiju. Jednako sam kriv kao i oni što su besomučno nogama tukli o nju, možda i krivlji.

Sigurno krivlji! Kad nije bilo nas da pokucamo, „radovala“ se i ovima što svom silinom udare u prolazu.

Oni su bar marili je l’ živa, a mi pijemo za dušu ne znajući ni koji joj je kamen grobni beleg! Tek pronela se vest, pa pijemo da je poteramo dalje, što dalje, kao što bi vetrovi ovi daščaru, samo da se zainate. Nada je umrla poslednja, sad može da se živi.
Nije miris dunje ništa kako danas mirišu Srbi na Kosovu i nemanjićkom metohu.

Jače nego ikad…

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com