Gubi li Vučić evropsku podršku?

Vikend analiza Jasmine Lukač

Pitanje evropske podrške za Vučića će biti važnije za beogradske izbore nego za predsedničke, koji istovremeno treba da se održe u proleće 2022, osim ako se ne dogovori drugačije. 

Imao je i ranije Aleksandar Vučić i kao premijer i kao predsednik Srbije „nesporazuma“ sa Briselom i uvek je uspevao da izgladi štetu, ako je neke štete zaista i bilo. Bilo je i provala antievropskog raspoloženja usred najviših institucija u Srbiji. Na primer, kada je Majkl Davenport koji se ovih dana vraća na Balkan, posle službovanja u Kuvajtu, preuzimajući diplomatsku poziciju u OEBS-u u Prištini, sprečen da predstavi Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, na sednici skupštinskog Odbora za evrointegracije. Razlog je bio što izveštaj nije preveden na srpski jezik. Uzgred, Davenport kao i svaki britanski diplomata, odlično govori srpski. Potom i kada su govor tadašnje visoke predstavnice Federike Mogerini takođe u Narodnoj skupštini, radikali sve vreme ometali galamom. Sve se to međutim, odigravalo u mandatu američkog predsednika Donalda Trampa, ali i u vreme pune snage kancelarke Angele Merkel. Sada to više nije slučaj.

Za predsednika Amerike Džozefa Bajdena Zapadni Balkan i dalje se smatra linijom vatre (sukoba) kao i Avganistan, Iran, Rusija, Ukrajina i Kina, što je baš tako i objavljeno, kad je ušao u mandat. Merkel je lagano otišla sa mesta šefa stranke, dok CDU beleži izborne poraze na pokrajinskim izborima. U septembru na saveznim parlamentarnim, desiće se istorijski odlazak Angele Merkel sa čela Nemačke, nakon 16 godina vlasti, a rezultat CDU je neizvestan.

Vučić time gubi svoje glavne međunarodne partnere, smatra se u obaveštenim krugovima u Beogradu. Dodatno, u Prištini pokušavaju da mu oslabe i poziciju glavnog pregovarača u ime Srbije, time što Aljbin Kurti ističe da kao premijer neće da pregovara sa sprskim predsednikom ni o čemu, sem o priznanju nezavisnosti.

Znacima gubljenja partnera i zaštitnika smatra se i to što Evropska narodna partija, čija je Vučićeva SNS pridružena članica, nije uspela da spreči izglasavanje dela rezolucije Evropskog parlamenta i izveštaja Vladimira Bilčika u kojoj se od vlasti u Beogradu traži razrešenje više kriminalnih afera. Time se jasno stavlja do znanja da će podrška EU ubuduće biti sve više uslovljavana time da se povedu sudski postupci protiv visokih funkcionera SNS.

A neimenovani portparol EK u Briselu je osudio Vučićevu objavu na Instagramu povodom 17. marta i pogroma u kojoj je naveo da „Kosovo nije naše breme, nego naš krst“, što se dosad nije dešavalo na tako direktan način.

Ipak, to što je Miroslavu Lajčaku, specijalom pregovaraču EU za dijalog Beograda i Prištine, mandat produžen do avgusta 2022. daje za pravo onima koji procenjuju da Vučić suštinsku podršku nije izgubio. Ta podrška je delom iznuđena procenom da se on može u svakom trenutku da izvede veliki zaokret. I da ne postoji ozbiljna proevropska i prozapadna opcija koja bi mu se suprostavila. Kad god je predsednik Srbije bio izložen javnim kritikama iz zapadnih prestonica, ako ništa drugo, pisao je duga javna pisma predsedniku Kine Si Đinpingu. Slično se dogodilo i sada. Dan posle usvajanje rezolucije Evropskog parlamenta, u Beogradu je upriličen događaj sa kineskim zvaničnikom na visokom nivou. Vučić je primio kineskog ministra odbrane Vei Fenga a potom je održana i vojna smotra.

Pitanje evropske podrške za Vučića će biti važnije za beogradske izbore nego za predsedničke, koji istovremeno treba da se održe u proleće 2022, osim ako se ne dogovori drugačije. Vučić je deo evropske podrške obezbedio projekotom gradnje metroa u kome učestvuju francuske i kineske firme, a na političkom planu prihvatanjem francuske metodologije proširenja EU.

Ali, tu i deo opozicije vidi svoju veliku šansu i zasad deluje da je neuporedivo više opoziciona pažnja usmerena na Beograd, nego na predsedničke izbore. Deluje da je procena da se Vučić i dalje u predsedničkoj trci ne može poraziti, ali da je moguće da mu se „uzme“ Beograd. Navodno, to je i tiha preporuka iz Brisela – da se razvlašćivanje Vučića počne „uzimanjem“ Beograda i da on, usled važnosti prestonice za Srbiju, bude doveden u sličnu poziciju kao Milo Đukanović pred „opozicionom“ vladom Crne Gore. Sukob unutar SNS-a o kome se toliko govori i piše između Vučića i ministra Nebojše Stefanovića, ostavlja Beograd nedovoljno „branjenim“. Jer, Stefanović se, koliko je poznato, i dalje nalazi na mestu šefa beogradskog odbora SNS. U Beogradu je najjače uporište proevropskih birača, i tiha preporuka iz EU krugova navodno je i to, da se opozicija grupiše u proevropske kolone, i da pokuša da probudi „uspavane“ birače. U tu svrhu se istura primer Budimpešte i poraza kandidata Viktora Orbana, te kampanje predizbora koju je vodila mađarska opozicija. U toj kampanji građani su prvo neformalno izglasali koga će opozicija kandidovati.

Za povratak iz bojkota i neuspelih protesta 2018-2020, i srpskoj opoziciji je sugerisano da pokuša da „predizborima“ u Beogradu podigne raspoloženje svojih pristalica. Pod uslovom da sve to uspe, da recimo kolona oko Dragana Đilasa sprovede „predizbore“ i da na krilima te kampanje uđe u trku, i napravi dobar rezultat u Beogradu, isto tako snažan zaokret na unutrašnjem planu, kao što bi bilo odustajanje od EU na spoljnom, bio bi Vučićev pristanak da deo vlasti prepusti neSNS-u. Pristanak može imati samo neko dovoljno blizak SNS-u poput Aleksandra Šapića.

Izvor: Demostat