Guranje podobnih medija u novo odelo

0
852

640px-Child_Labor_in_United_States_1910_working_night_shift

Posledica pogrešne primene novog modela sufinansiranja medija jeste finansiranje medija, a ne projekata

Prvih pet meseci primene novog načina finansiranja medija pokazali su brojne manjkavosti i veliku nespremnost svih učesnika u ovom procesu da se jednom revolucionarnom iskoraku kada je javni interes u pitanju pristupi odgovorno.

Organi javne vlasti uglavnom misle da dosadašnju praksu finansiranja medija jednostavno mogu da „preobuku u novo odelo” koje donosi novi medijski zakon o javnom informisanju. Posledica je finansiranje istih onih (čitaj podobnih) medija kao i ranije, dok mediji koji nisu imali pristupa javnim fondovima, uglavnom i dalje ostaju bez podrške.

Izgleda da se niko nije potrudio da jasno objasni da više ne može tako. Novi zakon je donet upravo da bi se stalo na put neprirodnoj, godinama pothranjivanoj praksi „davanja infuzije“ određenim medijima i iznurivanja do propasti onih drugih koji se upravo bave kontrolom javne vlasti, a ne njihovim PR-om.

S druge strane, mediji koji su naviknuti na svoje parče kolača iz javne kasice, koju inače pune građani, i dalje smatraju da je dovoljno da u svojim „projektima” napišu koliko su oni bitan faktor u javnom informisanju tih istih građana, da svoj „doktorski rad“ jednostavno nazovu „javno informisanje od značaja za građane“ i da očekuju da obećani kolač stigne. Tragično je da ovo prolazi. I to masovno.

Ko zna šta je projekat

Pođimo od Pirota. Kolač za deobu iznosio je 10 miliona dinara, a od toga je oko 8.300.000 dinara pripalo medijima koji nisu ni imali projekte. Umesto toga, pod formom projekta krile su se nekakve programske šeme i biznis-planovi, puste želje i spiskovi urgentnih potreba.

U Pirotu su gotovo sav novac dobili mediji koji nisu ni imali projekte. Pod formom projekta krile su se programske šeme i biznis-planovi, puste želje i spiskovi urgentnih potreba

Dovoljno je samo osvrnuti se na nazive projekata i mnogo toga postaje jasno. Televizija Pirot je na ovom konkursu dobila 3.519.617 dinara za projekat „Informativni program od javnog značaja“. Televiziji „PI kanal“ pripalo je 3.136.600 dinara za projekat još kreativnijeg naziva „Informativni program“, dok je pirotski „Plus radio“, koji posluje pod firmom „Ani pres“, dobio 1.642.811 dinara za programsku šemu kojom je uspešno uverio dva od tri člana komisije da je najuticajniji medij u Pirotu.

Da Vas podsetimo:  Nastavljeno etiketiranje novinara u Skupštini, medijske i novinarske organizacije formirale koaliciju za zajedničko delovanje

Za donošenje ovakve odluke presudno je bilo uverenje da se radi o medijima koji mnogo znače građanima Pirota, te da će Pirot ostati bez medija, a ljudi koji tamo rade bez posla, ako na ovom konkursu ne dobiju „obećana“ sredstva. Nažalost, zakon ne poznaje tu socijalno-emotivnu komponentu, koja brine o ovakvim stvarima. Ako se zaista radi o tako ozbiljnim medijima, kako je moguće da nisu umeli da napišu makar i najbanalniji projekat koji bi zadovoljio neki minimum kriterijuma propisanih konkursom? Čak i da do sada nisu imali iskustva sa projektnim menadžmentom, bilo je dovoljno vremena da se zainteresuju i pripreme za primenu novog modela finansiranja.

Posebna su priča stručne komisije. Očigledno je najveći propust ovog modela finansiranja u tome što nigde nije precizirano koje kriterijume neko treba da zadovolji da bi bio predložen za člana komisije. Ostalo se na tome da članovi komisija mogu biti medijski eksperti. Šta su to medijski eksperti? – pitam ja. Da li su to medijski konsultanti, uvaženi novinari, ili uspešni medijski menadžeri? Bojim se, niko od pomenutih. Onaj ko odlučuje o raspodeli milionskih suma namenjenih jačanju javnog interesa, mora imati iskustvo u projektnom menadžmentu. I to iskustvo mereno godinama rada na implementaciji sličnih projekata. To je jedini način da se pravilno sagledaju projekti koji se šalju na javne konkurse.

Evidentno je izostao proces neophodne edukacije koja bi bila dostupna svim medijima koji žele da učestvuju na javnim konkursima, ali i članovima stručnih komisija i ovlašćenim predstavnicima lokalnih samouprava. To pre svega podrazumeva upoznavanje sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, ali i sa pravom suštinom ostvarivanja javnog interesa kroz javno informisanje putem projektnog finansiranja.

Umesto što se bezglavo žurilo da se sa primenom novog modela krene što pre, bilo je pametnije osposobiti kadrove koji će moći da odlučuju o ovako bitnom segmentu javnog života. Jer, podsećam, krajnji korisnici su građani, koji će dobiti ono što je u njihovom javnom interesu, ili, kako stvari stoje, neće dobiti ništa. A upravo se njihove pare dele.

Da Vas podsetimo:  Eksploatacija ljudi u bizarnom pozorištu rijalitija

Posledica ovoga jeste finansiranje medija, a ne projekata. Zakon izričito propisuje šta je to projekat – zaokružena programska i tematska celina (vremenska i žanrovska) koja u određenom domenu javnog života ostvaruje javni interes. Dakle, projekat mora da ima najpre projektnu ideju, potom definisan projektni cilj koji se želi postići, a zatim da konkretnim projektnim aktivnostima objasni kako će se taj cilj ostvariti. To je ono što mnogi nisu shvatili, ili nisu želeli da shvate. Bavili su se detaljnim obrazlaganjem svojih trenutnih programa, a neko ko sedi u komisijama tome je davao zeleno svetlo.

Lokalni obziri protivni zakonu

Projekat za koji je u Negotinu opredeljeno gotovo najviše para zove se „Informisanje stanovništva o aktivnostima opštine Negotin u 2015. godini – informativno praćenje i promovisanje rada i aktivnosti Opštinske uprave Negotin”, i za njega su timočka televizija i radio dobili dva miliona dinara. Ovo direktno obesmišljava javni interes, jer promovisanje rada i aktivnosti Opštinske uprave nije i ne sme biti javni interes. U obrazloženju rešenja o dodeli sredstava navodi se da je komisija pre svega vodila računa o projektima koji se tiču javnog informisanja građana o radu organa Opštine Negotin, javnih preduzeća i ustanova, što je u direktnoj suprotnosti sa javnim interesom definisanim u članu 15 Zakona o javnom informisanju i medijima (Službeni glasnik RS, broj 83/14).

Umesto što se bezglavo žurilo da se sa primenom novog modela krene što pre, bilo je pametnije osposobiti kadrove koji će moći da odlučuju o ovako bitnom segmentu javnog života

Slučaj Šida je takođe interesantan. U obrazloženju rešenja kojim se dodeljuju sredstva u iznosu od 2.100.000 dinara „Sremskim novinama” iz Sremske Mitrovice navodi se da se odobrava sufinansiranje projekta, imajući u vidu obim i kvalitet pređašnje saradnje sa Opštinom Šid. Nažalost, obim i kvalitet pređašnje saradnje sa opštinom ne mogu biti od značaja pri ocenjivanju projekata, jer je to u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Sa istim obrazloženjem odobreno je finansiranje i „M novina” (NIP „Srem Media“) iz Sremske Mitrovice, takođe u iznosu od 2.100.000 dinara. S druge strane, odbijen je Sremski radio iz Šida, uzimajući u obzir obim i kvalitet pređašnje saradnje sa Opštinom Šid. Osim što obim i kvalitet pređašnje saradnje sa opštinom ne mogu biti od značaja pri ocenjivanju projekata, ovde se radi i o diskriminaciji učesnika konkursa.

Da Vas podsetimo:  Mediji na jugu Srbije između čekića i nakovnja

Na konkursu u Somboru odbijene su prijave učesnika koji nemaju sedište na teritoriji grada Sombora. Oni su ovaj detalj umetnuli u javni poziv, iako zakon striktno propisuje da svi mediji koji su upisani u registar medija i nisu finansirani iz javnih prihoda imaju pravo da učestvuju na konkursima u celoj Srbiji. S druge strane, nejasno je kako je komisija odlučila da odobri sufinansiranje projekta „U korak sa vama” osnivača medija Unija plus d.o.o. iz Apatina, u iznosu od 500.000 dinara, koji takođe nema sedište na teritoriji grada Sombora!

U Bečeju je urađeno slično, ali sofisticiranije. U obrazloženju rešenja navodi se da projekat izdavača medija „Dnevnik Vojvodina Press“ iz Novog Sada nije prioritetan za stanovnike bečejske opštine zato što na teritoriji Bečeja već postoje dva nedeljnika. Naravno, nije podržan nijedan projekat podnosilaca koji nemaju sedište u Bečeju, a razlozi su slični.

Slažem se s tim da zakonsko rešenje možda nije najsrećnije, ali, zakon je takav kakav je. Ako se ne slažemo s tim da se lokalni budžeti dele medijima koji nemaju sedište na teritoriji te opštine ili grada, onda treba pokrenuti inicijativu za promenu zakona, a ne kroz rad u komisijama deliti pravdu na svoj način.

Ovako, mnogi zaista dobri projekti ostaju nesagledani samo zato što je neko procenio da medij iz Novog Sada nema šta da traži u Somboru, ili iz Čačka u Užicu. Ne kažem da nema dobrih lokalnih projekta, ima ih, naravno, ali je ključni problem u tome što se primarno sagledava značaj samog medija za lokalnu zajednicu, a ne značaj projekata. Dakle, naučimo nešto – zakon ne ocenjuje medije, nego projekte. Ako se sa ovim ne slažemo, menjajmo zakon.

Mislim da nije dobro što se olako prihvatilo da će ova godina biti „prelazna” kada je u pitanju novi način finansiranja medija, pa se tolerišu brojni propusti. Zakon može da se poštuje ili da se krši, treća opcija ne postoji. A ovde se i te kako krši, problem je samo što to retko koga zanima.

Dragan Kocić, direktor City radija iz Niša

Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime