Hag: Milošević nije kriv za ratove

0
1063

Sloba heroj Supporters of Slobodan Milosevic wait in line to pay their respect at the former president's grave in Pozarevac March 10, 2007. © Marko Djurica / Reuters Posthumno oslobađanje Slobodana Miloševića krivice za zločine počinjene tokom rata u Bosni, još jednom pokazuje da se tvrdnje NATO-a o njegovim zvaničnim neprijateljima moraju uzimati ne samo sa zrnom soli, već sa punim vagonetom tog minerala.

U poslednjih dvadesetak godina neokonzervativni komentatori i „liberalni intervencionisti” koristili su svaku priliku da Miloševića (inače, demokratski izabranog predsednika, u zemlji u kojoj je bilo preko 20 samostalnih političkih partija), obeleže kao genocidnog diktatora, krivca za sve smrti na Balkanu tokom devedesetih godina prošlog veka. Ponavljajte za mnom glasom robota: „Milošević je genocidni agresor! Milošević je genocidni agresor!”

Međutim, ta zvanična priča, baš kao i ona iz 2003. godine da Irak ima oružje za masovno uništavanje koje može da lansira u roku od 45 minuta, bila je obična laž, smišljena radi opravdanja za smenu vlasti, a što su elite sa Zapada odavno priželjkivale. Zaključak Haškog tribunala da Slobodan Milošević, jedna od najsatanizovanijih ličnosti modernog doba, nije kriv za najgnusnije zločine koji su ga teretili, trebalo je da bude udarna vest širom sveta. Međutim, to nije bilo tako. Sam Haški tribunal sakrio ju je duboko ispod 2.500 stranica presude Radovanu Karadžiću, osuđenom marta ove godine za genocid (u Srebrenici), ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

Nisu usledile zvanične izjave, nije bilo ni konferencija za štampu, na kojima bi se čulo da je Milošević oslobođen odgovornosti. Međutim, zahvaljujući novinaru-istraživaču, Endiju Viskoksonu, javnost je ipak za to doznala.

Sve je bilo toliko različito od početka suđenja „Balkanskom kasapinu” 2002. godine, kada ste sa svih strana bili zasipani podacima o Slobodanu Miloševiću. U tome je prednjačio Si-En-En, koji se postarao za potpuno „pokrivanje” – „najvažnijeg suđenja posle Nirnberga”, kako je nazvano. I, što se podrazumevalo samo po sebi, Miloševićeva krivica je već bila unapred dokazana. „Kad on bude osuđen i uđe u svoju ćeliju, više niko neće znati za njega”, izjavila je tada američka advokatica Džudit Armata iz Koalicije za međunarodnu pravdu, u kojoj je jedan od savetnika bio i Voren Zimerman, poslednji američki ambasador u SFRJ.

Svako ko bi se usudio da izrazi sumnju u optužbe protiv Miloševića, obeležavan je kao njegov branilac ili, još gore, kao neko ko „poriče genocid”

Da Vas podsetimo:  Besplatan ogrev u zamenu za glas SNS-u

Ali iz sveopšteg blebetanja o „suđenju veka” ubrzo se moglo zaključiti da je tužilaštvo na velikim mukama. „Sandej tajms” je citirao jednog pravnog stručnjaka koji je rekao da bi 80 odsto uvodnih delova optužnice odbacio svaki sud u Britaniji kao „rekla-kazala”, a što je, mislim, previše blaga ocena.

Ovo je bila pozorišna predstava suđenja, u kojoj je geopolitika odnela prevagu nad činjenicama. Važno je istaći da je prva optužba protiv Miloševića za ratne zločine i genocid na Kosovu podignuta maja 1999, u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije, a u vreme kada SAD i njeni saveznici još nisu predviđali rat, pa je jasno da je optužba smišljena kako bi primorala Miloševića da prihvati zahteve NATO-a.

Problem za NATO što je – u vreme kada je trebalo da počne suđenje Miloševiću – priča o Kosovu već bila završena. Senzacionalističke tvrdnje SAD i njenih saveznika o genocidu i stotinama hiljada ubijenih, a koje je razotkrio veliki Džon Pildžer, pokazale su se kao obične laži. Septembra 2001. sud UN zvanično je saopštio da na Kosovu nije bilo genocida.

Onda su se tužioci Haškog tribunala, kako bi pojačali optužbe protiv Miloševića, okrenuli ratu u Bosni i optužili ga da je bio deo „udružene zločinačke zavere” za ubijanje i etničko čišćenje bosanskih Hrvata i Muslimana a radi ostvarenja projekta „Velika Srbija”.

U normalnim prilikama najpre se pribave dokazi, pa se podigne optužnica. U Miloševićevom slučaju, stvari su tekle obrnutim redom: bio je optužen iz političkih razloga, a zatim je usledila potraga za dokazima.

Najveća ironija u svemu tome bilo je što je Bil Klinton po završetku Dejtonskih pregovora 1995, kojim je okončan rat u Bosni, pohvalio upravo Miloševića za njegov doprinos sklapanju mira.

Milošević, u stvari, nije bio tvrdokorni srpski nacionalista, već čitavog svog života socijalista, koji se uvek zalagao za multirasnu i multietničku Jugoslaviju.

Sve vreme svoje vladavine nije smerao da stvori „Veliku Srbiju”, već je pokušavao da sačuva federativnu Jugoslaviju, a što je Haški tribunal sa zakašnjenjem priznao.

I ne samo da nije kriv za etničko čišćenje u Bosni, već bio protiv njega. Haški sud je istakao Miloševićeve stalne kritike i neslaganje sa politikom optuženog (Radovana Karadžića) i rukovodstva bosanskih Srba.

Da Vas podsetimo:  Govoru predsednika nije mesto na sahrani patrijarha

Za Miloševića su svi oblici rasizma bili anatema, on je insistirao na zaštiti svih entiteta.

Međutim, kako je trebalo kazniti Miloševića a druge upozoriti šta im se može desiti ako se usprotive snazi SAD, istorija je morala da se ponovo piše. Projugoslovenski socijalista, koji se protivio politici vođstva bosanskih Srba, naknadno je pretvoren u zločinca rata u Bosni i krivca za sva krvoprolića na Balkanu devedesetih godina prošlog veka.

Kampanja „Za sve je kriv Sloba” nije se mnogo obazirala na činjenice. Čak je i jedan oksfordski profesor za Evropske studije 1991. godine (kada se Slovenija otcepila od Jugoslavije) pisao kako je Milošević prvi čovek u SFRJ, iako je to, zapravo, bio dr Ante Marković, Hrvat iz Bosne.

Bilo je neminovno i da se Milošević poredi sa Hitlerom. „Kao da gledate pompeznog Hitlera”, pisale su „News of the World”. „…Bile su to blede senke čudovišta iz Drugog svetskog rata dok je svrgnuti srpski tiranin napadao sud…“ A kako bi njihovi čitaoci bolje shvatili vezu između Hitlera i Miloševića, donele su fotografiju Hitlera, „Berlinskog kasapina”, koji stoji ispred koncentracionog logora, dok se „Beogradski kasapin”, fotomontažom našao kraj koncentracionog logora u Bosni. Sa kojim, zapravo, nije imao nikakve veze.

Veoma srećna okolnost za tužilaštvo bila je Miloševićeva smrt u ćeliji 2006. godine.

Po onome što bi se moglo predvideti prema dotadašnjem toku suđenja, sud bi morao da donese oslobađajuću presudu. Što se moglo naslutiti i prema nizu nepouzdanih svedoka.

Kao što sam već ranije pisao, ispostavilo se da je glavni svedok optužbe , Radomir Tanić, bio plaćenik zapadnih bezbednosnih snaga, dok je bivši šef tajne policije, Rade Marković, glavni svedok optužbe, od koga se očekivalo da će najteže optužiti svoga bivšeg šefa za proterivanje Albanaca sa Kosova, na sudu postupio sasvim suprotno, izjavljujući kako je bio podvrgnut mučenju da bi lažno svedočio, dok je njegovu pisanu izjavu tužilaštvo falsifikovalo.

Pored toga, napisao sam i kako je bivši vojni šef bezbednosti, Geza Farkaš (Mađar po nacionalnosti) svedočio da su svi vojnici na Kosovu bili upoznati sa međunarodnim humanitarnim zakonom i da im je bilo naređeno da odbijaju sve naredbe kojim se on krši. Farkaš je takođe izjavio kako je Milošević izričito zabranio paravojnim formacijama da preduzimaju akcije bilo gde na Kosovu.

Da Vas podsetimo:  Radnici iz KG koji su nudili glasove Vučiću dobili jednokratnu pomoć

Posle Miloševićeve smrti, njegovi tužioci su govorili da je on „izigrao pravdu”, ali kako je Tribunal naknadno priznao, njemu je učinjena nepravda.

I dok se on borio protiv politički motivisanih optužbi u Hagu, SAD i njeni saveznici poveli su svoj brutalni i nezakoniti napad na Irak, rat u kome je život izgubilo milion ljudi. A prema prošlogodišnjim podacima, u američkim ratovima protiv „terorizma” u Iraku, Avganistanu i Pakistanu ubijeno je oko milion i trista hiljada ljudi.

Ove brojke navode nas da se vratimo na Kosovo.

Ako Miloševića optužimo za neke smrtne slučajeve 1999. godine (u ratu koji je Zapad, nesumnjivo, priželjkivao i izazvao), moramo zaključiti da su znatno više ljudskih žrtava i razaranja izazvale one zemlje kojima je bio cilj da svrgnu Miloševića. A kao što je Džon Pildžer pisao 2008. godine: „Bombardovanje SR Jugoslavije bila je savršena priprema za krvoprolića u Avganistanu i Iraku.”

NATO je posle toga uništio Libiju, zemlju sa najvišim standardom u Africi i podržao pobunu u Siriji.

Ne morate da budete Šerlok Holms da biste shvatili šemu.

Pre no što SAD povedu rat ili preduzmu „humanitarni intervenciju” u zemlji koju su nanišanili, najpre se njenom predsedniku i vladi postave neprihvatljivi uslovi. Oni se ponavljaju do besvesti, dok svi ne poveruju da su opravdani.

Kasnije se pokaže kako su oni potpuno netačni (kao oružje u Iraku), nedokazani ili potpuno preuveličani. Medijska pažnja se, međutim više ne bavi prethodnim izmišljotinama, već se usmerava na agresivnog-genocidnog novog „Hitlera”, sa kojim se treba obračunati. Milošević je to bio 1999. godine, zatim Asad i Putin.

A najlepše u svemu tome, dragi čitaoče, jeste što se oni isti ljudi koji su se zalagali za rat u Iraku i ostale „humanitarne intervencije” Zapada, zasnovane na lažima, nedokazanim ili preuveličanim optužbama, pojavljuju na kraju u ulozi tužilaca.

Međutim, kako jedna stara mudra izreka kaže: „Kad uperiš prst, on će ti biti tri puta uzvraćen.”

Nil Klark

Prevod: Vojislav M. Stanojčić

Srpska akcija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime