Hapšenje špijuna

Hapšenje penzionisanog majora JNA i SVK (Srpske vojske Krajine) Čede Čolovića, pripadnika 75. motorizovane brigade, u Beogradu, 2. septembra tekuće godine, osumnjičenog za krivično delo špijunaža u korist Hrvatske – je ekskluzivna vest koja je prostrujala Srbijom brže i jače nego sve vesti o nedavnim uspesima srpskih olimpijaca u Brazilu. Inače, reč je o uobičajenoj vesti koja je bila svakodnevica u međublokovskoj “prijateljskoj“ komunikaciji za vreme bipolarnog svetskog poretka. Nažalost, ovakve vesti su veoma česte i danas na relaciji Moskva – Vašington (via Berlin i Brisel). Stoga, ovakva informacija, u evropeizovanoj i demokratizovanoj Srbiji ali i svim republikama nasilno razbijene SFR Jugoslavije, predstavlja prvorazredni događaj samo za nedovoljno informisane.

U vezi sa navedenim, podsetimo se da se pre skoro petanest godina, na pragu proleća 2002. godine, odigralo finale višegodišnje plodne špijunske saradnje između tadašnjeg demokratskog potpredsednika vlade, generala u penziji i bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije (1993-98.god.) Momčila Perišića, i Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Država, koju je u Beogradu ljubazno zastupao ‘dobri sused’ Nejbor Džon Dejvid, prvi sekretar Ambasade SAD. Onaj ko se postarao da prethodno pomenutima presedne ispijanje kajsijevače bio je general-major Aca Tomić, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, dosta poznatije kao Vojna kontraobaveštajna služba, ili skraćeno KOS.

Briljantno osmišnjena i još bolje sporovedena akcija, kao da je najavila zvezdu u nestajanju, tj. poslednju ozbiljno ustrojenu i vođenu bezbednosno-kontraobaveštajnu službu na ovim prostorima. Nedugo zatim, Uprava bezbednosti VJ je ugašena, oteta Vojsci i premeštena u civilno rukovođenje pod okriljem ministarstva – pod novim, modernim nazivom, Vojnobezbednosna agencija.

Džon Dejvid Nejbor (John David Neighbor) koji je uhapšen u motelu “Šarić“ u Beogradu, zajedno sa generalom Perišićem, zvanično je bio službenik ambasade SAD u Beogradu. Ne običan službenik, već njen prvi sekretar. Zapravo, bio je u pitanju agent CIA, poznat srpskim vojnim kontraobaveštajcima i pod pseudonimom Jim Barcas, koji je legendiran kao sveštenik tzv. Pentakostalne crkve. U trenutku hapšenja, Nejbor je već bio proglašen personom non grata u BJR Makedoniji, Italiji, Grčkoj i Austriji, zbog svog “hrišćansko-misionarsko-prosvetiteljskog“ delovanja.

Kada je prvi demokratski premijer, kako je samog sebe prozvao Zoran Đinđić, pogledao film režisera Ace Tomića, koji pokazuje kako potpredsednik njegove vlade Perišić pruža dokumente američkom agentu, a zauzvrat dobija novac i potpisuje ček, pustio ga je niz vodu. Zatražena je hitna ostavka. Međutim, Đinđić nikada nije video kompletan materijal koji je Vojna kontraobaveštajna služba snimila. Šest punih kaseta, sa više desetina sati materijala je snimljeno o druženju naših glavnih junaka, a ‘film’ snimljen u motelu “Šarić“ je samo detalj koji pokazuje jednu od primopredaja dokumenata izmeću Perišića i Nejbora. Dokumenata stepenovanih oznakom tajnosti nivoa “vojna tajna – strogo poverljivo“. Kompletan video materijal, kao i svi fono zapisi, su snimljeni veoma profesionalno. Do detalja se vide susreti Perišića, drugooptuženog Sekulića i Nejbora, posebno primopredaje dokumenata i prebrojavanja novca. Nije ostavljena ni najmanja šansa dežurnim i dobro plaćenim “dušebrižnicima“ da posumnjaju u verodostojnost. Ambasador SAD Montgomeri je nakon projekcije filma kratko rekao: “Vrhunski odrađen posao. Ovoga sam se i plašio!“, nakon čega je napustio sastanak sa predsednikom SRJ, Vojislavom Koštunicom.

Perišić je bio na posebnim merama kako Vojne kontraobaveštajne službe (KOS) tako i Resora državne bezbednosti MUP Srbije (RDB) više godina zbog svojih kontakata sa stranom agenturom. Obe službe su došle do identičnog zaključka: bivši načelnik Generalštaba VJ špijunira za račun američkih obaveštajnih službi. Javnosti uglavnom nepoznata ostala je činjenica da je general Perišić krajem 1999. godine već bio hapšen od strane Organa bezbednosti Vojske Jugoslavije. NATO projektili su tokom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju proleća iste godine sa velikom preciznošću pogađali mesta koja je upravo Perišić, tokom 1998. godine, obišao u društvu američkog generala Veslija Klarka. Tada se izvukao ‘samo’ sa gubitkom čina generala….

Njihova špijunska saradnja se nastavila, nažalost. Najpoverljiviji dokumenti su nestajali iz Vojne pošte 1122 u Beogradu. Arhiva najvišeg stepena tajnosti, sa sednica Vrhovnog saveta odbrane iz ratnog perioda.

Perišić je dokumente dobijao od svog saradnika, optuženog potpukovnika VJ Miodraga Sekulića, koji je bio zadužen za dokumentovanje pomenutih sednica u Generalštabu VJ. Kombinacija ucene i straha od Haškog gonjenja, sa materijalnom potporom, bila je motor pokretač izdaje bivšeg generala, uz veliki doprinos povređene lične sujete jednog sitnog čoveka. Na pitanja svojih kolega kontraobaveštajaca, usmerenih na ove okolnosti, Perišić se nemušto branio time da je on “neinteresantan Hagu“ i da su jedine njegove ratne aktivnosti bile još 1991. i 1992. godine u SFR Jugoslaviji, pre proglašenja jednostrane nezavisnosti Slovenije, odnosno Hrvatske….

Ipak, Perišić je bio ucenjen strahom od strane američke službe i tužiteljke Karle Del Ponte, zbog svog nedvosmislnog učešća i logističke podrške kontraverznoj operaciji “Srebrenica“ (prezentovani su mu audio snimci kontakata sa Glavnim štabom Vojske Republike Srpske). Iako u tom slučaju nema dokazane krivice ni za prvooptužene – generala VRS Ratka Mladića i saradnike, sasvim je bilo dovoljno da slomi već načetog bivšeg načelnika generalštaba.

Mesto hapšenja Perišića i Nejbora nije bilo tek slučajan splet okolnosti. Vlasnik motela “Šarić“ je imao dva restorana 1990. godine, i to baš u Kninu, i Zadru, za vreme Perišićevog komandovanja Artiljerijskim centrom JNA u tom gradu. Bezbrižno druženje im je pokvario general Aca Tomić, koji je vodio akciju u totalnoj tajnosti. Tu se najpre misli na tajnost operacije od mogućnosti da Perišićev šef, premijer Đinđić (‘balkanski kvisling’, prema pisanju londonskog Gardijana) sazna detalje akcije, i spreči provaljivanje veze Perišić – CIA.

General Tomić je za akciju hapšenja angažovao pripadnike Kontraobaveštajnog centra Uprave bezbednosti VJ (KOTC) i time presudno uticao na uspeh akcije. Naime, prema tada važećim propisima, pripadnici KOTC i KOG (Kontraobaveptajne grupe Uprave bezbednosti) izveštaje o operativnom angažovanju podnose samo šefu KOG, a ovaj informiše samo i isključivo načelnika Uprave bezbednosti VJ, u ovom slučaju upravo generala Tomića. Ta činjenica je ovu akciju dovela do uspešnog kraja.

Špijunska ljubav Perišića i zapadnih službi nije počela, kako se to najčešće misli oktobra 1998. godine, prilikom posete generala Veslija Klarka i Klausa Nojmana Beogradu. Februara 1996. godine sletelo je nekoliko američkih transportnih C-17 na beogradski aerodrom, kako bi dostavili opremu, oružje i ljude za podršku trupama IFOR u Bosni i Hercegovini. Komandant NATO u Evropi, general Džulvan (George Joulwan) je tada posetio generala Perišića u Beogradu, i upravo od tada počinje čudnovato lobiranje Perišića u smeru približavanja Savezne Republike Jugoslavije NATO-u preko programa Partnerstvo za mir…..

Nakon hapšenja, iako je tvrdio da je nevin, Perišić se pozvao na poslanički imunitet, pa je krivični postupak obustavljen, zatim, po zahtevu vojnog tužilaštva obnovljen 2004. godine, a onda nanovo prekinut nakon Perišićevog, po svemu sudeći spasonosnog odlaska u Hag. Po bezbrižnom povratku iz Haga, Perišić koristi političke vakuume, i uživa slobodu građanina, uz privilegije penzije i luksuzne dupleks vile, ranije dobijene od Vojske Jugoslavije….

Krivično delo špijunaže ne zastareva.

Petnaest godina kasnije, 2. septembra 2016. godine, Bezbednosno-informativna agencija Srbije u Beogradu je uhapsila Čedu Čolovića, penzionisanog visokog oficira JNA i SVK, osumnjičenog da je “godinama špijunirao“ u korist Hrvatske. Hrvatski portali su preneli informaciju da je Čolović “pomogao“ mnogim svojim kolegama iz JNA, SVK, i VJ, da završe u Hagu ili splitskoj Lori. Detalje o tome ćemo vremenom saznavati. Nažalost, srpskog ratnog generala Borislava Đukića (autora knjige “Razbijanje Jugoslavije – mesto i uloga Hrvatske“), koga je na prevaru crnogorski okupacioni režim Mila Đukanovića nedavno prodao Hrvatskoj, za sada, ne možemo da pitamo o sopstvenom iskustvu….

Svakako, generalu Perišiću je 2002. godine ostala nepopijena kajsijevača u motelu Šarić, a pertle sa patika “zaboravio“ je u pritvorskoj jedinici Vojnog tužilaštva u Ustaničkoj ulici u Beogradu.

Nepunih petnaest godina kasnije, 2016. godine, majoru Čoloviću ostaće neobran vinograd u Drnišu kraj Splita, koji je prema svedočenju rodbine, “redovno obilazio“.

Da li prethodnih deceniju i po nije bilo špijunaže u Srbiji?

Ili, nijedan špijun nije priveden pravdi u tako dugom periodu?

(Pro)Sudite sami.

Vladimir Milanović

FSK

____________

slika http://serbianna.com/srpski/archives/929