Ko drži mač, a ko piše istoriju
„Ako ne možete da izdržite vrućinu, ne idite u kuhinju.“
Ovim rečima je predsednik Haškog tribunala Teodor Meron odgovorio na optužbe da sud u Hagu nije nezavisna pravosudna institucija već instrument velikih sila.
Ali problem nije vrućina — već dim. Istorijski dim koji se diže sa ugašenog poprišta pravde.
Sudija Meron nije samo administrator presuda. On je bio dirigent čitave orkestrirane pravne drame. Umesto da sud pravno artikuliše zločine, on ih je selektivno kodirao. Umesto istine, isporučena je geopolitika. Umesto pravde — simbolička kazna, ali samo za jedne.
Sud ili scenario?
Pod njegovim rukovodstvom obustavljene su ili oborene presude generalima Gotovini i Markaču, Ramušu Haradinaju, generalu Perišiću, Stanišiću i Simatoviću. Prvostepene kazne — visoke, simbolične, delovale su kao uteha. Ali u drugom stepenu, nastupala je „viša pravda“. Ili, bolje rečeno — „viši interesi“.
Danski sudija Frederik Harof, član samog suda, u internom pismu izneo je uznemirujuće tvrdnje:
Teodor Meron je imao nedozvoljene kontakte sa američkim zvaničnicima. Sudije su bile pod pritiskom. Odluke su diktirane iz Vašingtona.
Za tu istinu — Harof je penzionisan. Za tu istu istinu — Meron je nagrađen mandatom.
Zvanična statistika kojom se Meron branio — da je tek 20% optuženih oslobođeno — delovala je kao ulje na vatru. Jer nije stvar u broju. Stvar je u strukturi. Jedino Srbi su osuđeni za „udruženi zločinački poduhvat“. Jedino Srbi su krivi kao narod, sistemski. Hrvati, Bošnjaci, Albanci — bili su, po logici Haga, ili pojedinci ili odmetnici. Srbi — projekat.
Genocid kao politička tvorevina
Nijedan zločin u novijoj istoriji nije dobio status dogme kao Srebrenica. I nijedna pravna kvalifikacija nije toliko poništila koncept pravde kao ona koju je potvrdio upravo Meron — da je zločin u Srebrenici genocid.
Pravno gledano — genocid podrazumeva sistematsko istrebljenje celog naroda, sa namerom. U Srebrenici je, nažalost, počinjen masakr nad ratnim zarobljenicima. To je ratni zločin, ali ne i genocid.
Ipak, tribunal je prihvatio narativ koji je bio geopolitički koristan: potrebno je ustanoviti srpsku genocidnost da bi se opravdalo sve što je NATO radio pre i posle 1995. godine.
Srebrenica je tako postala više od zločina. Postala je dogma. Novo Jevanđelje o jednoj istini. Ko sumnja — biva anatemisan. Ko pita — biva proglašen revizionistom. Ko pomene 3.267 srpskih žrtava u Podrinju — biva izbrisan iz javnog prostora.
Haški sud kao oruđe novog poretka
Srbi su osuđeni na preko 1.150 godina zatvora.
Hrvati, Bošnjaci i Albanci — svi zajedno na manje od 300.
U Hagu je umrlo više Srba nego pripadnika svih drugih nacija zajedno.
Da li je to pravda? Ili predstava?
Svedočenja su nestajala. Svedoci — brutalno ućutkivani.
Dokumenti — zatamljeni.
Čak je i Sonja Biserko priznala:
„Mnogi dokumenti su zabranjeni za uvid. Neki verovatno i zbog interesa drugih država, ne samo Srbije.“
Čiji interesi, dakle, pišu presude?
PRESEDAN: Oslobođeni — da bi bili osuđeni
Posebnu tačku u ovoj pravosudnoj apsurdnosti zauzima slučaj Stanišić i Simatović.
Prvo su oslobođeni. Sud je utvrdio:
„Ne postoji dokaz da su formirali i kontrolisali paravojne jedinice.“
Ta presuda je, makar nakratko, srušila narativ o državnom zločinu. Ali umesto zaključka, usledio je presedan.
Na ponovljenom suđenju — bez suštinski novih dokaza — isti ljudi, za ista dela, bivaju osuđeni. Sud je ispravio sam sebe. Ili, bolje rečeno — korigovao se u skladu sa diplomatskim potrebama.Prvo ih oslobađamo da bismo pokazali „nepristranost“.
Onda ih osuđujemo — da ne ostane utisak da niko iz Beograda nije kriv.
To više nije sudska praksa. To je politička kalkulacija. Pravo bez principa. Sud kao kulisa.
Čija je pravda, i čiji je mač?
Da li je Teodor Meron zaista neutralni arbitar? Ili je, kako je tvrdio Harof, čovek iz mreže koja funkcioniše u senci diplomatije?
Američki sudija jevrejskog porekla, koji je preživeo Holokaust, proglašava Srbe genocidnim narodom. Ne po činjenicama — već po direktivi.
I to baš u vreme kada su NATO interesi na Balkanu zahtevali jasan medijski narativ.
Meron nije sudio po zakonu. On je sudio po agendi.
On je lice pravne revizije. Lice suda koji je amnestirao sistem, a osudio identitet. Sud koji je presudio, ne samo ljudima, već — narodu.
Maske pravde, ili lice imperije?
Srbija nije bezgrešna. Grešna je što je svoju pobedu podelila sa porobljenom braćom darivajući im slobodu i na kraju i državu. Nekima čak i identitet.
Ni jedan narod ne zaslužuje da mu se sudi po šablonu.
Haški tribunal će se u udžbenicima predstavljati kao instrument pravde. Ali oni koji su preživeli njegove presude, znaju bolje.
To nije bio sud za zločine. To je bio sud za simbole.
Simbol zla bio je Srbin.
Simbol pravde NATO.
Simbol istine Meron.
A sve što nije stalo u tu šemu izbrisano je, zatamljeno, ili osuđeno kao revizionizam.
Istorija će možda ćutati. Ali neće zauvek. Jer svaka pravda koju piše pobednik — na kraju bude prekrojena od strane istine.
Teodor Meron će ući u istoriju kao čovek koji je na temeljima Holokausta sagradio optužnicu protiv drugog naroda. Ne da bi doneo pravdu, već da bi zaštitio imperiju.
Srebrenica će ostati tragedija. Ali ne sme ostati mit. Jer mit koji zameni istinu nije više memorija. To je ucenski mehanizam.
Pravda bez istine nije pravda. Genocid bez konteksta nije istorija — već instrument.
A kad mač pravde drži nevidljiva ruka — onda ne sudi sud. Tada sudi sila.
Mišo Vujović
