autor:Vladimir Umeljić
Starogrčka boginja Nemezis je stajala za pravdu i osvetu. Ctari Rimljani su je, kao i mnogo toga drugog, ukrali od Grka, ostavili joj vagu, zamenili njen bič mačem, povezali joj oči i nazvali je Justicija.
Kome je sledio i sledi Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju?
Jer on je oslobodio hrvatskog Markača i Gotovinu, bosansko-muslimanskog Nasera Orića i kosovsko-albanskog Ramuša Haradinaja svake odgovornosti a Hašima Tačija i njegove saučesnike osudio zbog zločina prevashodno nad njihovim istoplemenicima.
A kako je tretirao Srbe?
Tragični kraj generala Ratka Mladića, trajuće mučeništvo Radovana Karadžića u britanskom kazamatu i usud svih drugih Srba, koji su potpali pod njegovu vlast, predstavlja više nego dovoljan razlog da se pozabavimo činjenicama, na prvom mestu – da li je ICTY zaista bio neutralni i internacionalni ili jedan zapadni tribunal, dakle instrument „NATO-imperije“?
Ovde isečak iz jednog mog priloga, objavljenog 2015, koji nije ništa izgubio od svoje aktuelnosti.
Neporecivo je kao prvo, da je već osnivanje suda bilo od samog početka osporavano, jer je njegovu pravnu osnovu trebalo da predstavlja § 41 Povelje UN, koji kaže da Savet bezbednosti ima pravo da utemeljuje pomoćne gremijume.
Ruski ekspert za međunarodno pravo Aleksandar Mezjajev je na pr. ukazao na činjenicu da dotična odredba ne može da nađe primenu u konkretnom slučaju, jer jedna sudska ustanova ne može da predstavlja pomoćni gremijum a Savet bezbednosti uz to ne poseduje nikakva sudske ovlašćenja.
Dosadašnji bilans Tribunala iznosi (stanje u septembru 2011):
‒ 69 Srba je osuđeno (u dva slučaja je tužba bila povučena),
‒ 14 Hrvata (7 je prilikom suđenja oslobođeno optužbi ili je tužba bila povučena),
‒ 5 bosanskih muslimana (3 su bili oslobođeni optužbi ili je tužba bila povučena),
‒ 2 kosovska Albanca (8 oslobođeni optužbi) a slučajevi OVK-komandira Haradinaja, Balaja i Brahimaja su doživeli reprizu u julu 2010, da bi svi 29. novembra 2012. bili oslobođeni,
‒ u ukupno 32 slučaja je tužba bila povučena. Postupak protiv 20 osoba je već u istrazi obustavljen, deset lica je pre izručenja tribunalu umrlo a 6 za vreme suđenja.
Procesi, koji su u toku (april 2015) nisu ušli u gornju listu, pri čemu već na osnovu statistike nije teško pretpostaviti kako bi se završio proces protiv bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Slobodana Miloševića, odnosno kako će se završiti proces protiv ratnog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladića a o suđenju predsedniku nekad najjače političke stranke u Srbiji Vojislavu Šešelju, koji se u međuvremenu već preko 10 godina drži u pritvoru bez ikakve presude, da i ne govorimo.
Na prvi pogled dakle, praksa ovog ad hoc suda potvrđuje sliku „stvarne stvarnosti“ o događanjima pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju XX veka, kako je postuliraju političari i javno mnjenje „NATO-demokratija“. Do sada izneti (pretežno zapadni) izvori, međutim, kao i sledstveni, postavljaju dotičnu „stvarnu stvarnost“ u argumentativnu sumnju a istovremeno kritika ICTY raste širom sveta.
Nekoliko primera:
Teoretičar prava Konstantinos D. Magliveras prebacuje tribunalu da menja i tumači sopstvena pravila već prema nahođenju i da ne podleže nikakvoj spoljnoj kontroli. Budući da je i tužilac organ samog tribunala, to isti dobija dominantnu ulogu pri suđenjima. Tribunal dalje dozvoljava iskaze anonimnih svedoka i ne postoji mogućnost žalbe kod nekog drugog i od tribunala nezavisnog suda.
Emeritirani nemački profesor pravnih nauka Norman Paeš tvrdi da je ICTY „politički instrumentalizovan“.
Paolo Benvenuti pita, zašto se tribunal interesuje isključivo za pravne prekršaje i zločine, koji su počinjeni od strane bivših Jugoslovena a ignoriše moguće pravne prekršaje i zločine, počinjene od strane pripadnika „NATO-demokratija“?
Zaključno, dok se mnogi bosansko-muslimanski i hrvatski optuženi osuđuju na relativno blage kazne ili oslobađaju optužbi, srpski optuženi se po pravilu osuđuju na duge vremenske kazne.
Pogledajmo prvo strukturu ovog suda, da li on s pravom nosi (formalno tačnu) oznaku tribunala Ujedinjenih nacija tj. da li on zaista reflektuje pluralizam sastava ove svetske organizacije? Činjenica je znači
a. da su ovaj sud inicirale, zahtevale (protiv čega se, inače, u principu ništa ne može reći) i većinski utemeljile „NATO-demokratije“,
b. koje ga najvećim delom i finansiraju, bilo kroz budžet un ili pak putem dozvoljenih donacija, što je već nešto problematičnije;
v. koje ga pre i za vreme sudskih rasprava snabdevaju podacima i materijalima svojih vojnih struktura i svojih tajnih službi, sasvim sigurno – po sopstvenom izboru, posle odmeravanja sopstvenih interesa, što je još problematičnije;
g. dalje, da se presude ICTY zasnivaju prevashodno na zapadnom tj. anglosaksonskom pravu (deo iste kulturološke tradicije), ali i da
d. sva 4 dosadašnja Glavna tužioca dolaze iz oblasti okcidentalno-evropske kulturološke tradicije kao i
đ. da svi dosadašnji predsednici suda, osim jednog jedinog (Patrik Robinson/ Patrick Robinson sa Jamajke, čija zemlja je bitno karakterisana tom istom tradicijom i nesumnjivo se nalazi u sferi uticaja „NATO-demokratija“) dolaze iz dotične tradicije; dalje,
e. da od dosadašnjih i aktuelnih (stalnih i ad Litem) sudija 43 dolaze iz oblasti okcidentalno-evropske kulturološke tradicije, 39 iz njene sfere uticaja (19 iz Afrike), 3 – u različitim vremenskim periodima – iz Kine i jedan jedini iz Rusije. To ne govori zaista o pluralizmu zastupljenih pravnika, naročito kada se uzme u obzir da se sudske presude donose ili jednoglasno ili prostom većinom (2 : 1). Na osnovu kojih kriterijuma se dakle vrši odabir (tužilaca i) sudija? Da li bi činjenica da je do sada pozvan samo jedan sudija iz Rusije i to – sa svim dužnim poštovanjem – jedan muslimanski ne-Sloven (Bahtiяr Raisovič Tuzmuhamedov) trebalo da ukaže na to da se Rusija ne smatra pravnom državom? U tom slučaju Tuzmuhamedov, jedan stručnjak za međunarodno pravo sa višegodišnjom plodnom saradnjom sa zapadnim političkim i vojnim strukturama, ne može da služi ni kao onaj poslovični „smokvin list“. Da li pak trojica pozvanih sudija iz Kine govore o njihovoj „pravnoj državi“? Ili trojica iz Egipta, gde iste sudije – zavisno od toga ko je trenutno na vlasti – jednom osuđuju bivšeg predsednika Mubaraka a jednom njegove smrtne neprijatelje „Muslimansku braću“, u zemlji u kojoj bi bez godišnjih priloga SAD u visini od više milijardi dolara država odavno bankrotirala?
ž. Zaključno, te iste „NATO-demokratije“ imaju očigledno (izuzetno blago rečeno) vrlo ambivalentan odnos prema pravu, kada se radi o sopstvenim interesima.
Po svemu sudeći i Haški tribunal potvrđuje ovo poslednje zapažanje.
Fundamentalna činjenica je, naime, da je ICTY po svom statutu obavezan da istraži i sankcioniše sve prekršaje međunarodnog prava na tlu bivše Jugoslavije a da uprkos neprevidivom stanju stvari, da je NATO-pakt u vreme napadačkog „Kosovo-rata” protiv Srbije i Crne Gore 1999. prekršio veliki broj bitnih odrednica međunarodnog i nacionalnih prava (ne samo UN-povelju, već i sopstveni NATO-statut, Helsinški ugovor, Bečku konvenciju, ugovor „4 + 2“ pri ponovnom ujedinjenju Nemačke, itd. odnosno faktički čitavo, za ovu oblast relevantno međunarodno pravo, kao i nacionalna prava svojih zemalja-članica, kao na pr. nemački ustav) a da nikada nije bio pozvan na odgovornost od strane tog suda ili barem bio predmet njegovog istraživanja.
Pravno gledano, dakle, taj napadački rat je bio ilegalan.
Zaključno, još jedan ilustrativni primer, koji govori o pravom karakteru ICTY.
Kada je bivši srpski predsednik Slobodan Milošević od strane srpskih vlasti bio izručen Haškom tribunalu, to je izazvalo razumljivu pažnju (ne samo) zapadnih medija. Tako je i ugledni nemački televizijski program „Feniks“/„Phoenix“ organizovao javnu diskusiju o tome u udarno večernje vreme, u kojoj je učestvovao npr. i tadašnji predsednik nemačkog parlamenta (Bundestag), Hans-Ulrih Klose (Hans-Ulrich Klose).
Moderator je otvorio diskusiju, postavivši meni prvo pitanje:
„Vi ste kroz više nastupa na nemačkoj televiziji poznati kao bezrezervni protivnik politike Zapada i NATO-intervencije u bivšoj Jugoslaviji, ali i kao kritičar politike Slobodana Miloševića. On se sada nalazi iza rešetaka u Hagu – da li ste zadovoljni ovim razvojem situacije?“
Moj odgovor je glasio: „Ne i to iz dva razloga. Gospodin Milošević se već nalazio iza rešetaka u Beogradu i ako bi iko imao pravo da mu sudi, to je srpski narod, to su srpski sudovi. A ICTY je za moja shvatanja prevashodno politička a tek potom formalno-pravna institucija.
Obrazložiću taj stav sledećim faktima:
Juče je u istom ovom TV-studiju i u emisiji sa istom temom Vaš gost bio i ministar inostranih poslova Nemačke, gospodin Joška Fišer i od njega smo vrlo opširno čuli da je „međunarodna pravda spora, ali dostižna“, da je hapšenje „tog kasapina sa Balkana veliki uspeh međunarodne zajednice istih vrednosti“, itd.
Fišer je, međutim, sa koje god tačke gledišta to posmatrali, treći nemački ministar inostranih poslova u XX veku, koji je saodgovoran za činjenicu da su nemački vojnici i svaki put u okviru jedne vojne alijanse (carska Nemačka 1915, Hitlerova Nemačka 1941. i današnja demokratska NATO-Nemačka 1999) napali Srbe u njihovoj zemlji i ubijali ih. Ovog puta apsolutno protivpravno, kršeći (gore navedene, prim. autora) sve relevantne međunarodno-pravne i nemačke nacionalno-pravne odrednice, zakone, akte i ugovore.
Ako je ICTY dakle pravna a ne politička institucija – zašto gospodin Milošević sedi na tvrdoj optuženičkoj klupi u Hagu a gospodin Fišer u crvenoj somotskoj fotelji u Vašem studiju i poučava nas o „sporoj, ali dostižnoj međunarodnoj pravdi“? Zar ni onih, po zapadnim navodima, 79 od strane NATO-bombi i raketa – znači i od nemačkih vojnih pilota – ubijene dece u Srbiji, koja su od strane NATO-spikera doduše redefinisana u samo još jednu „kolateralnu štetu“, nisu tj. ne bi bila dovoljan razlog za jednu pravnu instituciju da barem otvori istragu o tome?
Šta dakle podrazumevaju ICTY, gospodin Fišer i s njegove strane apostrofirana „međunarodna zajednica istih vrednosti“, koju po nemačkom ministru inostranih poslova očigledno čine „NATO-demokratije“ i svi oni, koji njima slede, zapravo pod pojmom „međunarodna pravda“? Mogu li selektivno pravo i selektivna pravda da uopšte budu to, što njihovi imenujući pojmovi impliciraju?“
Na ovo pitanje nije došao nijedan argumentativni odgovor, što je uvek i jedan odgovor.
Da li je već na osnovu ovih malobrojnih, mada neospornih činjenica primereno izvući barem temporarni zaključak, da je ICTY čedo „NATO-imperije“, kao i da on nije sledio Justiciji a Nemezis samo polovično, naime, u smislu osvete nepokornim Srbima, kako zbog njihove uloge u svetskim ratovima, tako i u ovom poslednjem balkanskom, kada je Zapad odlučio da druga Jugoslavija mora da nestane?
