Sredinom prošle nedelje hladni građanski rat protiv sopstvenog stanovništva, koji je naprednjački režim započeo čim se dokopao vlasti, ušao je u terminalnu fazu, ali u isto vreme pokazao i nerešive strukturalne probleme koji kartel braće Vučić ubrzano guraju u istoriju, i to na onaj njen deo na kome se nalazi moralno smeće
Antinarodni naprednjački režim sada već vuče poteze u iznudici, faza grogiranog boksera je odavno iza nas, što je za budućnost demokratije u Srbiji dobra vest. Kao odgovor na akciju Inicijative Ne davimo Beograd i Građanskog fronta, koji su pozvali građane da od 26. aprila svake večeri u 20.05, nakon aplauza zahvalnosti zdravstvenim radnicima, prave buku puštajući muziku, duvajući u pištaljke ili trube, udarajući u šerpe ili na bilo koji drugi način i tako poruče da će se boriti za demokratsku, slobodnu i solidarnu Srbiju, a protiv diktature, naprednjaci, ljudi bez kalibra i bez ideje, kao i uvek do sada u sličnim situacijama, pribegli su nemuštim, nekreativnim i neoriginalnim gestovima dostojnim jedino podsmeha.
Zatečeni masovnim ispoljavanjem građanskog nezadovoljstva širom zemlje, seneseovci su već u utorak otpočeli vidljive pripreme za „kontramiting”, koje će se završiti, praktično, protestima koje organizuje vlast protiv sopstvenih građana (!). Na društvenim mrežama se toga dana pojavio poziv da se uveče „šerpašima” kontrira „Maršem na Drinu”, ali se nije desilo ništa vredno sažaljenja što bi stiglo iz te, tamne strane svesti. U sedištu Gradskog odbora SNS-a se, međutim, toga dana okupila grupa od desetak nabildovanih, istetoviranih, mladih i zdravih muškaraca da bi zaprimila naređenja za sprovođenje predstojećih copy-paste akcija, a o čemu je jedan akter događaja požurio da obavesti viđenijeg gradskog opozicionara (nadajući se oprostu nakon demontaže SNS-ovske mašinerije zla, šta li?).
I onda je u sredu počeo taj žalosni pir, to naprednjačko orgijanje vredno jedino prezira… Kao uvertira toj loše osmišljenoj i odlično režiranoj predstavi za neuk puk, oko 20.20 sati poslužio je, sasvim slučajni, je li, prolazak kroz centralne gradske ulice kolonice oklopnih vojnih vozila, komada četiri, koja su se, prema izjavi neimenovanog izvora iz Specijalne brigade jednom gradskom sajtu, vraćali sa rutinskog zadatka obezbeđivanja već čega… i koju samo jako dobronameran patriJota može da prihvati zdravo za gotovo. Pa i da je stvarno bilo slučajno, nije li krajnje neprimereno?
Desetak minuta nakon ove demonstracije vojne sile, počeo je prvi čin tugaljivog performansa, to besomučno i besmisleno paranavijačko skandiranje, kao pokvarena ploča, „Hej, hej, Đilase, vrati pare, lopove”, koje se, propušteno kroz razglas, orilo na Strelištu i na Misi, a u odjecima čulo i na Sodari. Šolak im se, začudo i kako to, nije uklapao u brzalicu, a čak ni doktor Krla, ni nadrilekar DJ Žeks, ni pi-ar mag Beba ne bi uspeli da objasne kakve veze ima Dragan Đilas sa opravdanim nezadovoljstvom građana zbog karantina, zbog besparice, zbog uništavanja društva, zbog razaranja institucija, zbog samovlašća, zbog obesmišljavanja života, i to sve u zlatno doba Srbije, kada smo brže, jače, bolje bolji od cele Evrope. Izgleda da ta obmana koja se predstavlja kao realnost na ružičastoj televiziji i u udboidnim tabloidima – i samo u njima i postoji – sve slabije prolazi i kod neukog puka…
Sledeći dan, četvrtak, 30. april, doneo je blam naprednjaštva, verzija 2.0, i podsetio na ona sramna i beščasna nepočinstva progresivaca, kada su se, pod stručnim vođstvom i izvršnom komandom mladog lava Ivana Tešića, pentrali po zgradama naspram „Kupea” ne bi li okačili onaj presmešni transparent „Jankoviću, kada ćeš da odgovaraš za ubistvo?” Ivent te večeri je pratio isti zvučni efekat kao i na jučerašnjoj generalnoj probi, ali je izvedba modifikovana u dve stvari: 1. Za mesto izvođenja komeNdije izabran je sam centar grada i 2. Koreografija je obogaćena tako što je nekoliko desetina zamlata izazivalo opštu opasnost mlataranjem upaljenim stadionskim bakljama na krovu niže zgrade SDK, na platformi krila nekadašnje zgrade „Razvoja i inženjeringa”, na terasi četvrtog sprata novogradnje u Ulici braće Jovanović preko puta dvorišnog ulaza u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj” i na stepeništu unutrašnje strane „Olovkinog” niza iz Karađorđeve ulice. Pitanje za nadležne u područnoj Policijskoj upravi Pančevo glasi: kako je moguće da se u vreme zabrane kretanja, tako velika grupa ljudi okupi (dakle rizikuje prenošenje infekcije kovidom, obaška što bi svi do jednog morali da imaju dozvole za kretanje u vreme policijskog časa), da upotrebljava pirotehnička sredstva (otvoreni plamen) na javnom mestu, da se ponaša nasilnički, da narušava javni red i mir i zastrašuje građane? Mada, kako očekivati ikakav, a kamoli istinit odgovor od službe čiji pripadnici – umesto da izgrednike onemoguće u ovom „poduhvatu” i da ih privedu u najbližu policijsku stanicu – obezbeđuju „spontano okupljene” protestante protiv „korona koalicije”? Uostalom, taj odgovor je poznat: država je privatizovana, pa time i policijska služba ne služi interesima građana, nego vladajuće klike.
Događaj je bustovan i medijski, ne samo zato što je tu negde bio i Vozač Drona, pojavili su se, naime, i snimci iz vazduha, nego su bakljadu zabeležile i TV Mićine kamere. On je celu stvar predstavio u stilu „Pančevo je jasno i glasno i večeras reklo NE tajkunskim političarima…” bla, bla, bla… Čuj, PANČEVO JE REKLO! Kamo sreće da ono što kritički promišljajuće Pančevo govori mogu da čuju svi ostali sugrađani preko mikrofona i ekrana nekada uglednog TV Pančeva, koje bi tako zadovoljavalo javni interes, umesto što Malovićeve „slučajne prolaznike” po ravnim krovovima proglašava za CELO PANČEVO… Što je narednih dana evoluiralo u „pristojno” i „pošteno” Pančevo. Ajoj, naprednjaci i pristojnost i poštenje…
Onda su u petak bukači bučali na Margiti (terasa trospratnice na uglu Patrijarha Čarnojevića i Branka Radičevića) i sa prozora pokrajinske poslanice Šurbanović koji gledaju na Gimnazijski trg, a u subotu je falanga četiri minuta zagađivala mentalni prostor Teslaša iz stana u blizini pijace istom vrstom već ispoljenog primitivizma. Jurišnici s Juga su u nedelju uznemiravali Solarce, sa vrha Keja Radoja Dakića 7, i tamo kod Pasaža, ali tada je ova otužna lakrdija već postala beznadežno dosadna…
Šta su, dakle, uradili naš drug Branko i njegovi mišićavi ortaci, po nalogu viših instanci? Probudili su spavače, podigli izvođače nečasnih dela, mobilizovali svoju malu i uvežbanu, a ipak tako ranjivu i plašljivu plaćeničku armiju. Simpatizeri FK „Državna bezbednost” (ili su to bili navijači FK VBA ili FK KOS? Ili zajednički tim?) su se brzo organizovali, što im, doduše, i nije bilo teško s obzirom na javne resurse (benzin, vozila, oprema, logistika…) koje je naprednjačka bratija uzurpirala i neštedimice ih koristi, a na štetu svih poreskih obveznika (i neformalnim porezom opterećenih preduzetnika). Mnogima od njih je zanimanje „navijač” ili „žestok momak”, neki su (formalno, a fiktivno) zaposleni u javno-komunalnim preduzećima ali se retko pojavljuju na radnom mestu, nego sede po kafićima i teretanama i čekaju poziv koordinatora, živeći u uverenju da rade (nešto korisno) za državu. Ili to rade bez ikakvih uverenja, za crvenu-dve – jer šta drugo umeju da rade? – ili da bi ih radio adrenalin, da bi trenirali svoj krhki ego i snažnu muskulaturu? Ili su u igri ozbiljniji i unosniji poslovi, pa moraju da čine protivusluge poslodavcima, poslovnim partnerima, naručiocima i zaštitnicima kako biznis ne bi trpeo? Ili, jednostavno, ne znaju šta rade? Što im neće biti uvaženo kao olakšavajuća okolnost…
U krajnjoj liniji, šta se može očekivati od onih koji su građanima ukrali državu i njome upravljaju kao okupaciona vlast, i na kojoj opstaju zahvaljujući širenju straha, pretnjama i ucenama? Zato arhilažovu i najvećem otimaču društvenog vremena i kradljivcu budućnosti, o kojoj, tobože, toliko brine, treba uputiti poruku: „Hej, hej, Vučiću, vrati državu, lopove!” Ili će sami slobodni građani to morati da urade.
