Trebinje, Dučićeva Gračanica
,,Ne plačem samo s bolom svoga srca/rad zemlje ove uboge i gole/Mene sve rane moga roda bole/I moja duša s njim pati i grca…I svuda gde je srpska duša koja/Tamo je meni otadžbina moja/Moj dom i moje rođeno ognjište.“(Aleksa Šantić).
Hercegovini sam odlazila, kao što se odlazi u hram, sa posebnim osećanjem, koje ne mogu objasniti, plašeći se da neću naći onu najlepšu, najjaču, najuzvišeniju reč, kojom bih darivala Šantića, Dučića, ustanike i ,,proste, dobre majke što no djecu uče kam rođeni kako brani se i ljubi.“Odlazila sam zbog Šantićeve,,Otadžbine“, Dučićeve,,Ave,Serbija“, od koje zadrhti svaki rodoljubivi nerv.,, Mi smo dobra majko, oni što su dali, svagda kaplju krvi, za kap tvoga mleka“ je poklič, zavet, junaštvo i čojstvo- sve što smo i što bismo trebali biti.
Iz Herceg Novog, po ko zna koji put, krećem u Trebinje. Na graničnom prelazu ,,Sitnica“pređosmo bez zadržavanja. Putujemo kroz nenaseljeni predeo, tek po koja kamena kuća izviruje iz oskudne okućnice.Tvrdi kamen… Na ovako vrletnoj zemlji, stasavali su kremen ljudi, žustri, vatrenog oka i plamenog rodoljublja. Iz ovih krajeva su u bunama i gladnim godinama kretali sa zavežljajima oskudnog pokućstva na leđima, kuburom i fišeklijom u pasu i sa zamotuljkom ušparanog novca u nedrima. Kretali su u krajeve Zapadne Srbije. Sa ognjišta su uzimali po ugarak nade da će se sviti u novoj postojbini, na novom pročelju razgoreti vatru, okačiti kotao na verige nove borove grede, okupiti oko ognjišta čeljad i veru za novo trajanje. U seobama su nosili ikonu krsne slave, rodoslov, po malo hleba i mrsa i duvankesu hercegovačkog duvana. U tim kolonama što gaze bespućem, potocima, urvinama, šumama, ka obećanoj zemlji, kretao se iščupani koren, stablo, grane i grančice. Kretali su ratnici, sveštenici, gorštaci, majke sa kolevkama na leđima iz kojih proviruju majušne dečje glave, kao u kakvih tek ispilelih ptića. Pokriveni tkanim šarenim strukama, ljuljuškali su se na majčinim plećima izdančići jednog novog pokoljenja koje će stasati na zlatiborskim proplancima, ili u gradu kraj Đetinje. Po koja koza, vezana štrangom, trzala je posrćuće korake, koji su birali manju busiju na kojoj će se spotaći. Trnje i kamen su cepali opanke oputaše. Put u novu postojbinu oplakan je kapljama znoja sa tvrdih lica i kapima krvi iz raspuklih stopala. Ali srce je hrlilo napred-tamo gde je osvanula sloboda voždovog ustanka. Na odmorištima, nejač je ispijala tek pomuženo mleko, a starci okom stražarnika osluškivali su da se kakva zver ne prikrade plemenu koje hoda, ne osvrćući se. Seobe su nam večiti usud. Tako i mi Užičani, po došljacima Hercegovcima, dobismo ime Ere. Nije krv voda- kažu gorštaci moga kraja. Hercogovački gen se, kao zlatna žica, provlači kroz pokoljenja Užičana. Brzi smo na reči, na delu, zaplamtimo kad nam se takne u rodoljubivu žicu, ne damo na obraz, ali ni na kućni prag. Kad se u duši sve zakovitla, potegne se iz čuture ljuta kapljica, ali bogme zametne se i kavga, kad se dirne u predački damar. Nema kod Era tihanih osećanja, sve se očas u plamen pretvori. A, dobri smo k’o hleb-kako kažu starine iz moga kraja. I gladnog smo nahranili, i poderanog stradalnika odenuli, i beskućnika uz ognjište ugrejali…I rane smo izvidali ljutom travkom i jatake po cenu života sačuvali…Dok mi neka tijana vatra greje dušu, pred očima bljesnu Trebinje, zabele se raspolućeno zelenom Trebišnjicom. Srce poskoči u grudima.
Kad dolazim u Trebinje, najpre pohitam na Crkvine, da se sretnem sa Jovanom Dučićem. I koliko god se trudila da zavolim nekog jače i zagrlim snažnije, uzalud je sve. Dučić je zauvek zaposeo moju dušu, a ne umem objasniti zašto. Biće zbog rodoljublja, jer o ljubavi su i drugi pevali, snevali i ode uznosili. Trebinjska Gračanca je, posle niza godina u tuđini, primila u svoje srce trebinjskog sina, onog što ispeva ,,Vrbas“, ali i poruči svim pokoljenjima:,,Verujem u Boga i Srpstvo.“Na samom vrhu Crkvina, okružena platanima, dominira Hercegovačka Gračanica. U uglu, u mermernom podu pohranjeni su zemni Dučićevi ostaci. Ja uvek gledam da budem sama sa pesnikom, da ga priupitam za po koju tajnu i kome je posvetio ,,Pesmu ženi“, a kome ,,Susret“. Koliko mu je nedostajala Hercegovina u tuđini? A, o njegovim esejima bismo mogli pričati danima, ukrštajući koplja, ne bismo se baš u svemu složili.
Trebinje se ugnezdilo na samom jugu Hercegovine. Svilo se ispod brda Leotar, hercegovačkog Siona, kome Dučić posveti svoja jutra. Grad je sunca, platana i mostova ispod kojih protiče Trebišnjica, reka oko koje se odvija žustrost, hitrost, radinost i berićetnost hercegovačkog naroda. Dva polja, Trebinjsko i Popovo, zahvaljujući blagoj klimi, daruju i po dva prinosa u toku godine. Zlatno- žuti duvan našao je stanište u Hercegovačkom polju. Dosta sunčanih dana garantuje kvalitet duvana. Popovo polje je hercegovački Misir, nazvano je tako po plodnosti i rodnosti. Trebišnjica se može podičiti jednim od najlepših mostova, podignutim za vreme Otomanske vladavine. To je Arslanagića most, kome je u savremenoj istoriji promenjeno ime u Petrovića most. Više je legendi o nastanku mosta. Međutim, istorijski izvori gradnju svrstavaju u sedamnaesti vek, u period vladavine Sulejmana Veličanstvenog. Graciozan, poput mosta u Višegradu i starog mosta u Mostaru, odaje potpis istog neimara, retkog graditeljskog umeća. Trebinje je u prošlosti bilo na putu trgovačkih karavana, koji su povezivali Mletačku republiku sa Solunom, Sofijom i Carigradom. Utabanom džadom prohodili su brojni karavani, koji su zastajali pored Trebišnjice, širili su čadore, odmarali zapregu, prikupljali snagu da bi okrepljeni produžili put do Dubrovnika i dalje do Venecije. Putovali su mesecima, spajajući dve civilizacije, dve kulture i dve religije. Šta je sve bilo u trgovačkoj ponudi Istoka i Zapada? Svila, srma, kadifa, čoja, kafa, čajevi, srebro i zlato, nakit, čipka, venecijansko staklo, so, kože, duvan…Sve je prelazilo iz ruke u ruku. U Veneciji mletačke gospe su iščekivale nakit, srmu, kadifu, a hanume u Stambolu venecijansku čipku, prozračni til za velove, lepeze… Karavani nisu nudili samo razmenu dobara, već i veštu diplomatiju, provodadžisanje, razmenu poruka, povelja, berata, pisama…Da osmotrimo prohujalo vreme sa Arslanagića mosta. Bistrooki dečak iz Sokolovića, koga otrgoše kabadahije u ,,danku u krvi“, stasao je u velikog turskog vezira, vernog sultanu i Otomanskom carstvu, ali ostao je veran i korenima. Kao što je izgradio na Drini ćupriju, Mehmed paša Sokolović sagradio je i most na Trebišnjici, u spomen svog sina, namesnika ove oblasti, koji je rano preminuo. Usamljen u svojoj nadmoćnoj lepoti, most i danas spaja vekove, putnike namernike, putopisce i savremene poklisare.
… Trebinje u svakom susretu doživljavam drugačije. Grad sazdan od tvrdih zdanja i zaveštanja, ne otkriva sve svoje blago u prvom susretu. Zato je svaki moj dolazak radosno iščekivanje. Znatiželjno osmatram iza koga ugla me čeka osmehnuto iznenađenje. Ovog leta to su ,,Dani Krajine“. Na prostoru između pijace i ,,Platana“ rasprostrle su se tezge sa autentičnom krajiškom radinošću, ručnim radovima, vinima, hranom, suvenirima… Momci i devojke u narodnim nošnjama ljubazno nude krajiške specijalitete. Muška pevačka grupa ispevava bol i slavu Krajine. U duši mi se sklupčala neka bezglasna ptica. Ne mogu je nagovoriti da zapeva. Ako trepnem, zaplakaću, ako priđem da pozdravim Krajišnike, ne znam odakle da uberem lekovitu reč za ljutu ranu. Izmešteni iz postojbine, nose u boščama svojih duša trajanje, sećanje i nadu. Dom je tamo negde, ispod Dinare, u Kninu, Benkovcu, Lici, Kordunu…Možda iz temelja spaljene kuće niču zova i divlja ruža, samonikle kadifice, prkos, bosiljak, što rasipa semenke iz prezrelih cvetova, za nova cvetanja. Možda divlje pčele prave saće u napuštenom domu. Možda se prepelice udomljuju na pepelištu, ili temeljima bivšeg pročelja, prkoseći zatiranju. O, pesniče, znaš li koliko me bole sve rane naroda mojega i kako moja duša bolno s njim pati i grca? Iz ranjenih misli trže me glas mlade žene što mi nudi pletene rukavice, od predene vune. Takve je plela moja majka. Kupih rukodelj.Poneću ga u moj zavičaj, da simbolično povežem Krajinu i Zlatibor, da sjedinim duše, kao prste u rukavici što se greju priljubljeni jedan uz drugi.
Na trebinjskoj pijaci su zamirisale šarene tezge. Idilična kompozicija za slikarska nadahnuća. Umorni pogledi iščekuju kupce. Nekakva se mukotrpnost ugnezdila na licima. Voće, povrće, duvan rezani i u listovima, domaće vino… Umorne oči prodavaca zagledane su u ,,Platane“. Iz tog pravca dolaze kupci i mi dangubni tragači za lepotom. Nema uobičajene živosti i žamora, kao na pijaci u mome gradu. Kao da su svu snagu upili plodovi tamnoputih ruku, koji iščekuju zembilje trebinjskih domaćica.Ispred tezge sa raštanom, zastajem neodlučna. Tražim razlog da zapodenem priču, možda upoznam još po neku neobičnu dušu.
-Dobar dan… Je li ovo blitva? Malo su joj tvrdi listovi. A, ja treba da pravim pitu zeljanicu.
Nevešto pokušavam da stvorim neposrednu komunikaciju.
– Blitvu imaš na onoj trećoj tezgi. Ovo je raštan. A, odakle si kad ne znaš šta je raštan?
Uspela sam. Izmamih blagi osmeh na umornom licu. Dok jakom šakom namešta proizvode iz svoje bašte, gorštakinja iz okoline Trebinja, podiže pogled prema mome licu. Osetih neku čudnu srodnost. Možda smo žilice istog stabla. Bog zna.
-Ovo ti je najzdravije povrće. Da te naučim kako da ga spremaš. Može i sa suvim mesom, a i bez mesa… Treba ti krompir, bolji je bijeli, maslinovo ulje, malo bjela luka…Ne reče mi, odakle si?
Pričam…pričam o Užicu, i da nas zovu Ere, i da smo možda neki daleki rod, i da volim Hercegovinu…
Umorne oči se ispuniše radošću.
-Moj sin se otrg’o od našeg kamena. Izučio za učitelja u Užicu. Tamo sagradio gnijezdo, oženio se…E, a kad bi ti…
-Recite, recite, molim Vas- uskočih žustro.
– Kad bi ponijela nešto za moje unučiće, za snaju Užičanku, za mog sokola možeš, a i ne moraš. Razumije on majku, ali tićima…
Gleda me molećivo, sa nekom dostojanstvenom odmerenošću. Prilazim neznanoj sestri i grlim je, spuštam glavu na njeno rame koje miriše na šeftelije. Ma, poneću sve sa tezge i tezgu ću poneti, samo da ta svetlost ostane na njenom naboranom čelu…
Na susednoj tezgi miriše rezani duvan i vezice složenih listova boje ćilibara. Kupih nekoliko listova. Poneću ih za ćilime što čuvaju neko raskošnije vreme u mome zavičaju. Na duvan neće moljci. A, ni moje uspomene o Trebinju neću dati moljcima zaborava. Iz Trebinja uvek donosim crno vino. Nema ga takvog ni u Italiji, ni u Francuskoj. Ispred ,,Platana“ pijem sok od sveže ceđenog voća. Kažu, ko nije popio kafu ispod platana, kao da nije bio u Trebinju.
Šetajući Starim trebinjskim gradom, spazih naziv ,,Muzej Hercegovine“. Na ulazu modernog zdanja, dočekuje me mladi kustos, ljubazan, sva mu duša u glasu i u pogledu. Pitam za etno postavku, zanemarujući eksponate iz rimskog perioda. Na moju radost ceo jedan sprat posvećen je etno-predmetima iz života seoskih porodica i elegantnom namaštaju i posuđu iz imućnih gradskih kuća. Nekim predmetima ne znam namenu. Pažnju mi privlači replika seoske kuće, pokrivene slamom, u središnjem delu je ognjište, iznad koga su verige sa posivelim bakračem. Skoro da osetih mirise suvog mesa i povrća, dok zabrađena domaćica posluje oko ognjišta. Prilepio mi se pogled za taj skromni ambijent. Zamišljam vreme kad se život porodice odvijao uz ognjište, stasitog gorštaka sa dugim zasukanim brkovima, dok na svakom kolenu drži po jednog unuka i besedi im kako se sloboda i obraz čuvaju i brane. A onda se kazivanja pretaču u epsku pesmu o uskocima, bojevima i Janković Stojanu. Zamišljam hercegovačku majku, koju opeva Aleksa Šantić:,,…Gdje no djecu uče, proste, dobre majke, kam rođeni kako brani se i ljubi.“Svete su to majke. Otimale su grumene zemlje, između dva kamena, da posade po čen luka, ili malo krompira. Na svojim plećima donosile su naramke granja za vatru na ognjištu, da pristave kotlove u kojima se kuva varenika, u žaru zapreće crepulja sa hlebom, dok okupljena dečica s nestrpljenjem lupkaju drvenim kašikama o siniju. To su one majke što su, uz svetlost petrolejke, plele čarape, ili prele vunu sa preslice, zadenute za pojasom, dok su nogom njihale kolevku. To su one majke što su pratile muževe i sinove u bojeve, dodajući džebanu i previjajući im ljute rane, prteći ih ranjene na svoja krhka ramena, dok krv iz rana boji ljuti hercegovački krš. Neka mi vatra zaplamsa u grudima. Odavde je koren prenet u moj zavičaj. Žilavi nepokor nakalemio se u mojoj zlatiborskoj pitomini. Sada dobih odgovor zašto stalno citiram Šantića:,,I svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja, moj dom i moje rođeno ognjište.“
Hercegovina je osveštana svetošću i mučeništvom. Rodila je najvećeg podvižnika i svetitelja roda našega, Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Iz Popovog polja, poneo je plamen vere večne, vere slavne, u ostroške stene, u Staru Hercegovinu. Pristižu mu verni sa svih strana, ištući mrvu nade. I odlaze ukrepljeni. U Hercegovinu treba poći po iskru u kamenu i po daleka predačka zaveštanja iz drevne postojbine.
autor:MILEVA ALEKSIĆ
