General Vladimir Lazarević, koji je svoj krst časno nosio i na Kosmetu i u Hagu odslužio 14 godina ni kriv ni dužan, ne može da predaje na vojnoj akademiji, ne može da živi po viđenjima dela srpske javnosti koja sebe naziva “građanskom srbijom”.
Na moju sreću i veliki ponos, moj otac već 17 godina u penziji pukovnik, neposredni saradnik generalu Lazareviću u slavnom Prištinskom korpusu, zamislite, isto ne može ništa. 2004. godine naređenjem tadašnjih vlasti biva penzionisan u četrdeset osmoj godini života kao visokopozionirani oficir Prištinskog korpusa, no tu se priča o “pravima“ ne završava…
Ni njegova deca, odnosno brat i ja, ne možemo ništa, nemamo nikakva prava ni u srednjoj školi, ni na fakultetu, ni stipendiju, ni kredit nikad nismo dobili, a odgovori isti “otac ti je oficir”. Sada znam šta ih je bolelo i šta ih je bolelo i boli…
Boli organizovanost 1998. i 1999. godine dole na Kosmetu, gde ste gađali makete od papira i drveta, niste mogli da provirite preko granice sa šiptarima, zato što je na toj planini zaleglo par stotina dece dobro organizovane i oficira. Bole vas Košare i Morine, boli vas jer smo imali generale i oficire koje možete samo da sanjate.
Da u svedočenje mog oca stoji da sa kopna niko nije mogo da proviri, a kamoli da prođe od naše vojske, odlučili su se da gađaju iz vazduha i tu ih nadmudrila srpska vojska, milosrdni anđeo gađao civile, malu Milicu Rakić.
Ne, nemamo mi zločince. Vi ih imate. Vi ste ubijali našu decu, a njih Vam nećemo oprostiti.
General Lazarević, naš ponos, ime koje će ostati zapisano zlatnim slovima, jedini general koji je ratovao na Kosmetu sa dva sina. Daće Bog da svoje bogato iskustvo prenese našoj vojsci.
Živela naša Srbija!
Aleksandra Marković, pravnik
