U jesen 1914. godine, kada je Srbija još krvarila od rana Cerske bitke, a austrougarske armije ponovo gazile preko Drine i Save, u Skoplju se okupila neobična vojska. Nisu to bili iskusni ratnici niti profesionalni oficiri. Bili su to mladići iz školskih klupa i univerzitetskih sala – studenti, đaci, nedavno diplomirani učitelji, sinovi profesora, trgovaca i ministara. Njih oko hiljadu trista stiglo je na poziv Vrhovne komande. Umesto da nastave studije, oni su dobili uniforme i ubrzanu obuku. Zbog hitnosti, većina je odmah proizvedena u kaplare. Tako je nastao đački bataljon koji će istorija zapamtiti pod imenom 1300 kaplara.Obuka je trajala svega nekoliko nedelja. Pod komandom potpukovnika Dušana Glišića, mladići su učili ono što drugi uče godinama. Među njima su bili i oni koji su već imali iskustvo iz Balkanskih ratova, ali većina je prvi put držala pušku u rukama. Dana 15. novembra položili su zakletvu na polju kod artiljerijske kasarne. Pred generalom Damjanom Popovićem, mitropolitom Vićentijem i ostalim oficirima, oni su obećali vernost. Posle zakletve, umesto uobičajene tišine, zapevali su i zaigrali kolo. General Popović je kasnije govorio da ga je ta scena duboko dirnula – skoro trećina nj
ih već je znala šta znači rat, a ostali su u njega ulazili sa verom i znanjem stečenim u učionicama.Ubrzo su krenuli ka frontu. Kao pojačanje Prvoj armiji, upućeni su na položaje kod Kolubare i Suvobora. Njihova pojava na bojištu bila je više od običnog dolaska novih ljudi. U redovima iscrpljene vojske pojavili su se mladi, obrazovani, puni ideala. Sa sobom su doneli ne samo brojeve, već i duh. U teškim borbama na Rajcu i drugim visovima Suvobora, oni su pokazali da znanje i hrabrost mogu biti jači od neprijateljske nadmoći. Učestvovali su u kontranapadu koji je doneo jednu od najsjajnijih srpskih pobeda u Prvom svetskom ratu – pobedu na Kolubari.Njihov put se tu nije završio. Preživeli su prošli kroz golgotu povlačenja preko Albanije 1915. godine, kroz glad, bolesti i smrt na ostrvu Vido, a potom i kroz nove bitke na Solunskom frontu. Mnogi nisu doživeli kraj rata. Njihovi životi ostali su na položajima od Kosmaja do Kajmakčalana. Među njima su bili i sinovi istaknutih porodica – budući naučnici, umetnici, državnici. Oni koji su preživeli, posle rata su gradili obnovljenu zemlju, noseći u sebi sećanje na drugare koji nisu imali tu sreću.Danas, više od jednog veka kasnije, ime 1300 kaplara i dalje odjekuje. Ono nije samo naziv jedne jedinice. Ono je simbol generacije koja je svoju mladost, svoje knjige i svoje snove stavila na oltar otadžbine. U vremenima kada se čini da je svet previše složen i da su ideali luksuz, njihova priča nas podseća da najveće pobede često dolaze od onih koji imaju najviše da izgube – od mladih ljudi koji veruju da sloboda vredi više od života. Njihov marš i dalje korača kroz srpsku istoriju, tih, ali nepokolebljiv, kao večni podsetnik da znanje bez žrtve ostaje samo teorija, a žrtva bez znanja – često uzaludna.
