Hiljadu zašto

0
486

Zašto pojedinac mora da sufinansira vrhunski sport, ako je lično protiv vrhunskog sporta i ako mu je muka od same ideje najboljosti?

Dobrošli u zemlju peska za skakati u daljinu! Vlada Srbije je, oduševljena još jednom medalijom sočinjenom od istog materijala od kojeg je bio i escajg voljenih Nemanjića, odmah nakon što je završeno “Bože pravde” iskeširala dvadeset hiljada evra pobednici, i isto toliko, chto by ne bylo razdora mezhdu vol’nymi liud’mi, i njenom treneru. Svakom rodoljubu zaigralo je srce ne toliko što ima nepobedive sportiste, nego što ima Vladu koja evo hiljaditi put, blažena u svojoj društvenoj neosvešćenosti, bestidna zapravo u svojoj moralnoj dezorijentisanosti, obelodanjuje šta je najvažnije, i predsednici Vlade i onome ko je potonju stvorio premestivši je iz biznisa sa vetrenjačama u svoje blagosloveno okrilje: vlastodršci, kod kojih je dakako i kasa, opsednuti su veličinom, slavom i nadmoći, doklen na stanovništvo koje se ne bavi vrhunskim sportom gledaju kao kroz neku koprenu: mi smo daleka i ne baš prijatna uspomena na stadijum kroz koji su i sami prošli, a u koji niko od njih ne bi voleo da bude vraćen.

Strahinji Jovančeviću koji se ovenčao bronzom pripalo je deset hiljada evra, ne piše da je i njegov trener dobio toliko (čime je potonji doveden u neravnopravan položaj, jer je Španovićkin mentor nagrađen), Srbiji je ipak ostalo petnaest ili trideset hiljada evra koji bi pripali dobitniku srebrne medalje i njegovom učitelju…

Ali zar je let Vladinog aviona u Nemačku po kovčeg Šabana Šaulića bio mnogo jeftiniji?

Državni vrh rasipa novac (isceđen, dakako, od pauperizovanog stanovništva, ili uskraćen podanicima koji umiru po godišnjima dobima ne dočekavši da dođu na red za prokl. skener) na ono što premijerka i njen vlasnik smatraju vrhunskim: ako toliko ljudi obožava stil i opus pokojnika, idemo mi da ga donesemo i svečano predamo porodici i obožavateljima! Volite kad u sportu Srbija izdominira?! (Jako lep izdanak novogovora!) Volite! E pa, onima koji su vas učinili toliko ponosnim i nadmoćnim daćemo desetine hiljada evra, da bi vas još koji put pridigli iz te vaše čamotinje prouzrokovane običnom zapravo oskudicom! Ako ste se makar nakratko osetili kao kmet Siman za to zahvalite našim sportskim savezima i našoj sportskoj vladi! Uvek mora biti para za one koji pronose slavu Srbije, svakom novom medaljom iznova natrljamo nos i Evropskoj uniji: neka vidi koga se tako istrajno kloni i kome popuje!

Da Vas podsetimo:  Čekajući Vučićev plan za Kosovo

Odvajkada se protivim ideji da država može postati ugledna tako što će njeni sportisti osvojiti prvo mesto u bilo čemu, poznanici me svaki put prezrivo poduče: “Znaš ti koliko su košarkaši učinili za ugled Srbije, ti nisi normalan!”, ovo drugo je naravno moguće, možda je i istina, ali vladar i vlastela rasipaju novac građana na ono što sami vide kao odličnu reklamu države. Neka mi oproste Honeker i Čaušesku, ali njihove države nisu postale najuglednije zbog uspeha nesrećnih i zdravstveno upropašćenih plivačica, ni zbog izuzetne Komaneči: prosečni homo sapiens razlikuje ugled države, koji je problematična apstrakcija, od onoga što postignu nadareni i ambiciozni (ili dopingovani) pojedinci.

Već mi je neprijatno da ponavljam kako državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama. To bih ja voleo da je u Ustavu, makar bilo i pri kraju, ako nije baš za Preambulu. Protivustavno je davati novac iz državne kase nekome ko je dobio medalju! Prvaku je ta medalja nagrada, neka se usavršava, iskušava i nadmeće o svom vlastitom trošku, a ako prijatelji sporta žude da svojim očima proveravaju gde su granice ljudskih mogućnosti, neka kupe karte i neka idu na te atletske mitinge! Šta ćemo sa nekim ko ne haje nimalo za skakanje udalj! Zašto moram da sufinansiram vrhunski sport, ako sam protivnik vrhunskog sporta i ako mi je muka od same ideje najboljosti? A ta je ideja u srcu zajedničkog nakaradnog poduhvata političara, novinara, kapitalista i parazita kojih je oko vrhunskog sporta tušta i tma!

Ako sam za religiju naučno ustanovio da je hobi, da država na veru i crkvu ima da gleda kao i na lovačko društvo ili na šahovski klub, šta tek da kažem o vrhunskom sportu?!

Bi li se moglo ovako reći (ne mora u Ustav, ali moglo bi u neku uredbu i u deset sportskih zapovesti): vrhunski sport je vrhunsko preterivanje, pogubno za zdravlje samih protagonista, škodljivo za razvoj svestrane ličnosti; vrhunski sport je opijum za narod koji se lično ne bavi ni vrhunskim ni bilo kakvim sportom; vrhunski sport je rudnik za kapital (koji će za svoje svrhe upotrebiti bilo koju ljudsku slabost, porok, obmanu, polet ili nastranost) i sredstvo je da despot prikaže svoju despotiju kao zemlju gde su podanici svestrano zbrinuti toliko da se među njima pojavljuju i nadljudi koji blistaju na svetskim prvenstvima i na Svetoj Olimpijadi (koju bih ja ukinuo, jednako nemilosrdno kao što bih rasformirao i UN)!

Da Vas podsetimo:  Ode Savski most, neka se pripremi “Beograđanka”

Pravo na preterivanje je dakako ljudsko pravo, i nemam ništa protiv ako neko izjavi da se u predškolskom uzrastu zavetovao “moram osvojiti Vimbldon”, ne smeta mi ako se Ronaldo usavršava i stvara od sebe ono što želi i što očito može, ali me njegove majstorije, proistekle iz njegove ambicioznosti i samopregora, ništa ne koštaju: poreski obveznik u Torinu neće mu za het trik u Ligi šampiona dati dvadeset hiljada, ni evra ni lira! Ovi naši će, ako gospodin Ristovski dobije Oskara, Zlatnu palmu i Srebrnog medveda odmah dati laureatu po sto hiljada evra za svaku statuu, jer je proneo slavu Srbije, srpske kinematografije i samim tim slavu srpske Vlade! Pa ako dobije Oskara, to mu je plata, ionako je unapred prodao đacima karte, ako skakačica dobije zlatnu medalju to joj je nagrada za njen nesumnjivo veliki trud, ali taj trud i to njeno postignuće nanose štetu našoj siromašnoj prvobitnoj zajednici, a zahvaljujući kome, zahvaljujući ovakvoj Vladi.

Pedeset hiljada naših evra nestalo je nepovratno u pesku nakon samo jednog takmičenja. Treba li da nabrojim (čitaocima nije potrebno, ali Vladi Republike Srbije bi neko morao da otvori oči, ako tako može da se kaže) šta se sve moglo tolikim novcem izgraditi u školama, šta se sve moglo učiniti za masovni, nevrhunski i netakmičarski sport kojim bi se bavila deca?!

Da ne govorim o našim sugrađanima koji zebu, koji umereno i gladuju, koji ne mogu da kupe lekove, koji će umreti ne dočekavši da se u rokovniku sa koricama od skaja otvori stranica gde piše kad im je zakazano snimanje!

&

Kapital će dakako pozdraviti sve što njemu može pomoći da se umnoži i oboži, ali bi država morala da se već jednom odrekne ideje natčoveka: čak i ako pojedinac misli da bi dizanjem tegova, disciplini dosadnoj kao skok udalj, mogao da se raščuje, da dobro zaradi i da se proslavi, država ne bi trebalo da ga u tome ohrabruje! Naoborot! Baviš se budalaštinom, dobro, ali to čini o svom trošku, i znaj da vežbaš na svoj rizik i na svoju odgovornost: nisi dobrodošao kao uzor deci i mladeži, jer je to dizanje tereta opasno po zdravlje i nadasve besmisleno – nije li život dovoljan teret?

Da Vas podsetimo:  Topovska završnica

Vlada Srbije mogla je za pedeset hiljada evra da stvori ne znam koliko terena za mali fudbal, da kupi ne znam koliko lopti, da sagradi možda i bazen gde bi deca učila da plivaju, ali se to na televiziji ne bi moglo meriti sa lepoticom ogrnutom u državnu zastavu; obična igrališta služila bi dečijoj igri i fiskulturi, ali bi sve to bilo normalno, prosečno, redovno, očekivano, a naša vlast obožava trijumf, to je njena mera i njena opsesija.

Sportista će reći kako on skače, pliva ili vesla za Srbiju, ali za koju državu neko u ovaj čas operiše nekome tumor? Za koju državu neko svakog sumračnog jutra odlazi u fabriku, gde ne prima redovno ni platu, nego čuva ukleto radno mesto? Domaći komunista koji se u vreme španskog građanskog rata obreo kod nas na robiji voleo je fudbal, novine su u zatvoru bile dragocenost, bio je nestrpljiv da vidi rezultate juče završenog kola (priču znam iz prve ruke), ali je od drugova iskao novine uvek govoreći: “Daj mi da vidim šta je sa milom Španijom!”

&

Preko nedužne Ivane Španović (ali koja naravno nije imala srca da kaže “fala, niste trebali!”) nam družina koja je zarobila i unazadila zajednicu poručuje: evo, ova medalja je kruna onoga što mi Srbiji nesebično dajemo, ovo je znak i dokaz da živite u najzdravijem društvenom uređenju, ovo je prst Božiji da smo na pravom putu, na takoreći zaletištu, nije daleko dan kad ćemo svi skakati po sedam metara, a ovu sportsku radost i diku, ovu novu medalju, priredio je vam ko, vaš SNS, olimpijsko pleme koje baš kao televizijski kanal – ako ste na Pinku, RTS-u ili Hepiju – ne me-njaj-te!

Ljubomir Živkov
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime