Partijska kratkovidost ne doseže do proste istine da niko od prolaznih vladara, lidera, stranaka i strančica, ne može da ponese sa sobom ono što je sagrađeno, u trenucima kada silazi sa vlasti. Tako je od Gazele, preko Arene, Mosta na Adi, „Beograda na vodi“, fontane na Slaviji do jarbola koji se podiže na Ušću.
Urbanistička komisija Beograda 1967. godine žučno je raspravljala o trasi auto-puta od Bežanijske kose do Auto-komande sve dok gradonačelnik Branko Pešić nije odabrao projekat Branislava Jovina i Jovana Katanića za najskuplju varijantu mosta Gazela i Mostarske petlje (deset puta skuplje od konkurentskog rešenja).
Iako u komunističko vreme nije bilo opozicije, mnogi stručnjaci, partijski sumnjičavci, dežurni skeptici, uskogrudi birokratski mozgovi, osporavali su projekat kao ambiciozan za tadašnji Beograd. Pešić je presekao i dan-danas imamo Gazelu kao najvažniji prestonički most.
Kritikovana je vlast Slobodana Miloševića kada je 1991. godine, u osvit krvavog građanskog rata i raspada Jugoslavije, započela izgradnju grandiozne sportske hale na Novom Beogradu, kojom je Srbija trebalo da konkuriše za Svetsko prvenstvo u košarci.
Usledile su sankcije, hiperinflacija, izolacija, Srbija nije imala pravo da organizuje bilo kakvo međunarodno takmičenje, te je i izgradnja dvorane prvo usporena, pa i obustavljena, pod stalnom i glasnom sprdnjom opozicionih lidera iz SPO-a, DS-a, Građanskog saveza…
Posle Petog oktobra i „demokratskih promena“, radovi su ipak nastavljeni i 2004. godine konačno je završena „Kombank arena“, sportska i koncertna lepotica glavnog grada Srbije.
Žestoko je opozicija kritikovala gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića čak i kada je 2002. godine popločao trotoar Ulice kralja Milana u srcu Beograda.
Optužbe opozicije, koju je po snazi predvodila Srpska radikalna stranka sa Vojislavom Šešeljom, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na čelu, u najkraćem su glasile — to je preskup, nepotreban i štetan posao koji može da koristi samo pojedincima, a ne i glavnom gradu. Da ne podsećamo na teže reči.
Ali to je samo mala epizoda. Krupniji i mnogo skuplji poduhvat koji je pokrenula gradska vlast demokrate Nenada Bogdanovića bio je još jedan most preko Save — Most na Adi.
Ogroman posao za prestonicu realizovan je posle Bogdanovićeve smrti, za vreme mandata Dragana Đilasa. I ova kapitalna investicija prolazila je kroz baražnu vatru opozicionih lidera koji su, poput eminentnih svetskih arhitekata, „znali“ da projekat treba da bude znatno jeftiniji, da je ogromni pilon potpuno suvišan, da most ne bi trebalo da prelazi preko Ade već pola kilometra desno ili levo — samo ne tu gde se gradi. I most je, eno ga, sagrađen.
Svakodnevno je Đilas napadan i zbog seče platana u Bulevaru Kralja Aleksandra. Brojni politički rivali preko noći su postali zaštitnici flore i faune, drveća, vrabaca, bulevarske ’ladovine‘ bez koje će i šarm ovog dela grada potpuno izumreti. Eno, Bulevar je ponovo u drvoredu, kultivisan, sređen, upodobljen estetskim kriterijumima, a verovatno i saobraćajnoj logici prestonice.
Baš su ove nedelje, oni koji su oštro kritikovali Most na Adi, ponosni što su završili modernu saobraćajnicu koja povezuje taj most sa Bežanijskom kosom, dok se sada čuju čak i kritike da je biciklistička staza na toj brzoj i korisnoj deonici — preuska.
Sadašnju beogradsku vlast opozicija neprekidno pljuje i zbog ambicioznog projekta „Beograd na vodi“, nove muzičke fontane na Slaviji, jarbola sa zastavom na Ušću, o kome se upravo polemiše, kalemegdanske panoramske gondole koja tek treba da postane turistička atrakcija prestonice.
Sve te poslove politički rivali beskompromisno osporavaju na sličan način kao što je osporavana Gazela, Arena, podzemna stanica Vukov spomenik, Prokop, pločnici Srpskih vladara, Most na Adi, širina trotoara u novom Bulevaru Vojvode Stepe, platani, rekonstruisani tašmajdanski park uz pomoć Azerbejdžanaca…
Jednostavno, u Srbiji je i komunalna infrastruktura pitanje dnevnopolitičkog, pa i tobožnjeg visokoideološkog razračunavanja. U Srbiji su i Mostovi i auto-putevi, biciklističke staze, fasade, trotoari, spomenici, imena ulica, pločnici, dečja igrališta — arena za brutalnu međustranačku tuču.
Partijska kratkovidost ne doseže do proste istine da niko od prolaznih vladara, lidera, stranaka i strančica, ne može da ponese sa sobom ono što je sagrađeno, u trenucima kada silazi sa vlasti.
Niti ima veze sa zdravim razumom da bi pored ruševina i šuta koje su ostavili Hitler i NATO, ponekad i neki Srbi nešto srušili u našem ubijanom gradu.
Neka budućnost, struka, nauka, ali i pravosudni organi daju odgovore koji je od projekata pospešio život i ulepšao Beograd, a da li su i na kom konkretnom poslu oprane, proćerdane ili pokradene državne pare. U to se ne bismo mešali.
Jedno je sigurno: najgori je onaj posao koji nije završen.
Pogledajte Narodni muzej.
Predrag Vasiljević
rs.sputniknews.com
