Ne moramo da idemo u daleku prošlost i da kopamo po istorijskim dokumentima da saznamo kakve ekonomske krize su preživljavali građani Srbije, recimo u poslednjih 122 godine, tj. od 1900-te godine do danas.
Bilo je kriza i besparica, bila su i dva velika, svetska rata, bilo je i raspada države, pa stvaranja Jugoslavije, pa nove Jugoslavije, pa doba raznih reformi, pa raspada te nove Jugoslavije, pa najnovijih ratova u kojima „Srbija nije učestvovala“.
Ali bilo je tu i povremenih i kratkotrajnih zlatnih doba, kada je dinar bio konvertibilna evropska valuta, kada je ekonomija išla napred, kada je standard rastao i u Kraljevini Srbiji, pa u Kraljevini SHS/ kasnije Jugoslaviji i u socijalističkoj Jugoslaviji.
Ništa nam to nije valjalo pa smo odlučili da uđemo u kapitalizam, da budemo bogati kao sav ostali zapadni svet. Na taj put nas poveli oni što su uveče zaspali kao komunisti, a ujutru se probudili kao kapitalisti.
A onda je Srbija ponovo postala država sa višepartijskim sistemom, pa smo kao krenuli napred, a onda nas stigli Jezda i Dafina, stigli nas ratovi u kojima „nismo učestvovali“, stigla oskudacija, otimali se za hleb sa praznih polica po prodavnicama, kupovali benzin u flašama na ulici, ujutru kad stigne plata bili vlasnici novčanice od 50 milijardi dinara, u podne istog dana već sirotinja i gologuzani, počele i cigarete da se prodaju na komad po trafikama.
Baš nas krenulo.
Sad ponovo živimo u zlatnom dobu. A kako bi drugačije moglo da se živi u državi koja je ekonomski tigar na Balkanu i šire.
Koliko dobro živimo objasnio nam je i naš sugrađanin koji nam je poslao sledeći mejl:
Poštovana redakcijo,
Prethodne sedmice sam kod vas pročitao članak o tome kako se ponižavaju građani i kalja im se ugled i dostojanstvo sa zaključanim pakovanjem espresa. Mislio sam da ste donekle u pravu, da ima i druga strana priče koju nismo čuli. Ipak, društvene mreže i 21.vek vas demantuju. Granica za ponižavanje ekonomskih tigrova ne postoji. Istina sastavljena od puno jačih nijansi sive.
U prilogu vam dostavljam fotografiju sa nebitne lokacije i prodajnog mesta, sve je nebitno, a ponajviše je nebitan građanin Srbije.
Crno na belo, hleb na parče. Prijatno ekonomski tigrovi.
U pravu je naš čitalac. U zemlji blagostanja valja voditi računa o zdravlju. Hleb je ukusan ali je i namirnica čiju konzumaciju u većim količinama treba izbegavati. Od hleba se goji, raste holesterol, podiže se nivo šećera u krvi.
Na drugoj strani u zemlji blagostanja valja voditi računa i o ekonomiji i profitu. Vlada Srbije donela je u novembru prošle godine Uredbu o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500 čime je maloprodajna cena hleba od brašna tog tipa ograničena na maksimalnih 46 dinara u narednih šest meseci sa mogućnostima produženja.
Trgovci se dosetilii da hleb prodaju na parče po ceni od 5 dinara. Kad iseku veknu hleba na 12-15 parčića onih propisanih 46 dinara skoče na 60-75 dinara.
Tako smo svi zadovoljni jer zdravlja radi jedemo manje hleba, ali ga skuplje plaćamo, a zarad napretka ekonomije trgovci zarade više kad prodaju na komad a ne na veknu.
To je nama naša Vlada Srbije smislila, jer to vam je čarobna formula za život u blagostanju.
Što rekao naš čitalac, hleb na parče – prijatno ekonomski tigrovi.
