Hleba i izbora

Znamo svi onaj vic u kom se Mujo i Haso sretnu ispred bioskopa, pa Haso pita Muju zašto je uplakan, a ovaj kaže da je gledao film u kome glavni junak na kraju gine tako što sleće s puta u provaliju. Kaže Haso Muji da je to samo film, i da ne treba da se potresa, i usput ga upita je li to prvi put da ga je gledao, na šta ovaj reče da nije, da ga je gledao više od desetak puta.

• Pa što onda plačeš, zar se nisi do sad navikao da gine? I zašto si ga gledao toliko puta ako te kraj rastužuje?

• Sve se nadam da će sledeći put da počne da koči na vreme, i da neće pasti u provaliju!

Čudan način da se počne kolumna, pisanjem vica. Još je čudniji nastavak, u kome ću čitaoca namernika zamoliti da zamisli situaciju u kojoj košarkaška ekipa apsolutno vlada ligom. Na čelu tog kluba nalazi se prevejani kriminalac, sklon nasilju svake vrste i okružen njemu sličnim probisvetima. Prilagodili su tako i pravila igre, potkupili sudije, ucenili predsednike drugih klubova i suvereno vladaju. Navijači, umesto da jednostavno ne dolaze na utakmice, i na taj način direktno utiču na finansijsku dobit kluba, uporno pričaju o tome kako nešto mora da se menja, i uzdaju se u to da će predsednik vaterpolo saveza, koji će preuzeti kormilo u rukometnom klubu, da promeni stanje u košarci. Budalaština, zar ne?

Kao što Mujo naivno očekuje da će se na sledećoj projekciji filma glavni glumac spasiti pada u provaliju, i uporno odlazi da gleda isti film, tako se i navijači nadaju da će se stanje u košarci promeniti zahvaljujući vaterpolo stručnjaku na čelu rukometnog kluba. Kao što građani Srbije naivno očekuju da će izbori doneti neke promene, i uporno odlaze na glasačka mesta, tako i borci za promene očekuju da će kadrovske promene rešiti problem, očekuju da će se protiv partokratije izboriti demokratskim sredstvima. Partokratija i demokratija su dva sasvim različita sistema, i u njima važe potpuno različita pravila igre. Ne može se u partokratiji boriti demokratskim sredstvima, baš kao što se u košarci ne može boriti rukometnom ili vaterpolo taktikom.

Već tri decenije građani Srbije izlaze na birališta i isto toliko godina se njihova izborna volja prekraja. Glasači daju glas (koji, usput da kažem, ne vredi pišljiva boba) jednoj opciji, a onda se posle izbora stvaraju koalicije koje odgovaraju najmoćnijima u tom trenutku, što sa voljom birača nema nikakvih dodirnih tačaka. I tome, pre ili kasnije, mora da se stane u kraj.

Kako promeniti sistem

Režimi poput ovih koji se ovde već gotovo tri decenije smenjuju, a to posebno važi za naprednjačku sektu koja poslednjih pet godina uništava Srbiju, funkcionišu zahvaljujući ogromnim količinama novca, kojim se podmiruju najrazličitiji stranački interesi. Oni do novca potrebnog za održavanje sistema dolaze kroz naplatu poreza i ostalih obaveza koje poslušni građani izmiruju. Onaj drugi novac, opljačkan kroz veleizdaje i kriminalne privatizacije (i ostale burazerske i druge kombinacije), čuvaju po računima u bankama na egzotičnim destinacijama, obezbeđujući tako bar nekoliko sledećih pokolenja.

Da bi se uzdrmao i srušio sistem, mora mu se prekinuti dotok novca. To se čini prostom građanskom neposlušnošću, odbijanjem da se plate obaveze prema državi. To jeste problematično ako se primenjuje u pojedinačnim slučajevima, jer država onda ima moć da sankcioniše neposlušne građane. Ne postoji, međutim, nigde na svetu država koja je u stanju da sankcioniše sve svoje građane. Snaga naroda leži u svima nama, u svakom građaninu, ali samo ukoliko smo složni, i ukoliko delujemo sa zajedničkim ciljem. A svima nama, koji smatramo da je aktuelna vlast loša (pod aktuelna mislim na sve režime u poslednjih 30 godina), cilj mora da bude isti: da kažemo zbogom partokratiji, da se sprovede kompletna lustracija, po celoj vertikali, i da na zdravim temeljima gradimo institucije sistema koji će biti u funkciji građana.

I upravo je to suština pojma bojkot. Nije rešenje, kako se to često pogrešno tumači, sam neizlazak na birališta. To je samo jedan od koraka neophodnih da se dođe do promena. Potrebno je bojkotovati državu u svakom pogledu; stupiti u generalni štrajk, deci ne dozvoliti da idu u vrtiće i škole, odbiti da se plati bilo kakva obaveza prema državi i javnim preduzećima. Prostim jezikom govoreći, državi mora da se pokaže srednji prst. Kriminalnoj oligarhiji u državnom vrhu mora se uskratiti pristup našem novcu, i sistem onda pada, ruši se kao kula od karata. Mnogo brže nego što i najveći optimisti misle, u vrlo kratkom roku.

Gde je realna snaga

O koracima koji posle toga slede može se razgovarati, i ta vrsta dijaloga je neophodna. Ali da bi ti razgovori uopšte imali smisla, potrebno je promeniti svest kod naroda, uticati na spoznaju da je snaga u nama, a ne u državi. Narod ne sme da se plaši države, ali zato vlast mora da se plaši naroda. Ako se već stremi demokratiji, koja je sama po sebi vrlo upitna, onda država mora da se plaši najmoćnijeg oružja koje je u rukama građanina – olovke na biračkom mestu. Sve dok naivno pristajemo na igru po njihovim uslovima (nesređeni birački spiskovi, kontrola medija, uticaj na izborne komisije, zastrašivanje, potkupljivanje, ucenjivanje), dotle će oni pobeđivati.

Nemojte zaboraviti da su u najuređenijim društvima rezultati izbora ogledalo javnog mnjenja, a ono se formira putem medija. U Srbiji sve medije sa nacionalnom pokrivenošću i gotovo sve štampane medije (setite se fotografija sa trafika kada su jednog jutra sve novine osvanule umotane u papir sa ispisanim AV; to je bila čista demonstracija sile) kontroliše Aleksandar Vučić. I on u ovom slučaju ima puno pravo da, poput Luja XIV, kaže: država, to sam ja. Što ja mislim, to misli i narod, jer mu kroz medije perem ostatke mozga.

U razgovorima na ovu temu ljudi insistiraju na detaljnom objašnjenju šta i kako, prosto traže garancije da će do promena zaista doći ako se problemu pristupi na ovaj način. Upotrebiću paralelu, koja možda nije baš najprimerenija, ali je vrlo slikovita. Zamislite da osoba A ima karcinom, i da razgovara sa lekarom.

• Znate, moram da Vas operišem, to je jedini način da možda ozdravite. U suprotnom ćete vrlo brzo umreti.

• A ako pijem lek Taj-i-Taj?

• Tim lekom Vas lečimo već pet godina, i situacija se ne menja na bolje, već se samo pogoršava.

• Ali farmacetuti kažu da je lek delotvoran, možda mu treba još malo vremena!

• Vi nemate više vremena, morate na operaciju ili ćete umreti.

• Hoćete li mi dati pisanu garanciju da ću ozdraviti?

• Ne mogu da Vam je dam, ali mogu da Vam kažem da ću učiniti sve da se stanje popravi, ako je to moguće.

• Ali ja želim da mi Vi date garanciju!

• Ne mogu da Vam je dam, osim garancije da Vam neće biti gore. Može Vam biti samo bolje.

• Ništa ta priča ne valja, ja ću ipak da nastavim terapiju lekom, kao do sada!

Kao što će lekar, a i svako normalan, za tog pacijenta reći da je… iracionalan, da ne kažem baš budala, tako se i za ljude koji uporno insistiraju na glasanju i poštovanju države može reći da su skroz nerealni, i da prosto ne žele da sagledaju celu sliku. Ne žele ili nisu u stanju, to već ne mogu da procenim, nisam za to kadar.

Peđa B. Đurović

kolumnista.com