Realnost nam se pretvorila u rijaliti, što će reći da je rijaliti sama mjera realnog, i to se lijepo i polagano proteglo na sva životna polja, pa i na politiku, koja je u nas – u ovim eks-ju rasparčanim „državicama“ koje se još u golemom mraku traže i napipavaju – ništa više do veliko i jednako tome besramno pjacarenje stvari, podizanje i spuštanje cijena, neprestano cjenkanje, zakeranje end traženje dlake u jajetu.
A narod ko narod, oponaša ono što vidi, i odvajkada slijepo sleduje ono što ga udruženim (čitaj: danas soroševskim!) snagama ugnjetava. Ispada da je, Balkan 21 vijeka, samo i tek jedan od tzv. Imaginarijuma Pink-a!
To, dakle, sa fenomenom rijaliti uopšte nije neka mala zezaja, naprotiv, istinska je to đavoljska igra prema kojoj, nema mjesta isčuđavanju ili nedajbože sablažnjavanju, budući da je realnost kao takva pornografska, psovačka, niska i nakaradna; moral je mrtav, vrijednosti su nogirane! Pa ipak, gospodo, ovo nije Platonov svijet, poručuje nam M. Marić i njegov kompanjon Ž. Mitrović, koje, e pa sad, brani neoliberalna premijerka Ana Brnabić.
Medijski kreatori realnog na sve jednostavno kažu: kome nije do gledanja – vizuelnog konzumiranja – nek promijeni kanal. Problem riješen, misija komplit.
E sad, neće biti da je sve tako, nije u tome stvar, ako uzmemo u obzir da je naš cjelokupni sadržaj prerastao i srastao u tabloidnost, u MINUT2, u Informer, u Zadrugu2, i roktavu estradnost koja nas zatrpava bizarijima koji ubijaju i najmanji kriterij ljudskog u nama, jer – šta ima nenormalno ako se mladići i djevojke – dokoni gluvatori izmišljenih „profesija“ koji imaju za zadatak samo stvarati sklandalozne naslove koji su naseljeni njihovim seksualnim i agresivnim ekscesima – u alkoholisanom stanju dorađenim kojim miligramom sedativa iza ponoći grupno ševe ili šamaraju ili šokaju, pa sve je to, sastavnio dio života, tako i rijalitija, jednako realnosti…
(Međutim, kad rijaliti postane jedina naša realnost, kako onda promijeniti kanal?)
Mitrović nudi bananu protestantima protiv rijalitija, šalje poruku da su majmuni. Decu svoju ne ubacuje u rijalitije već školuje na prestižnim školama u inostranstvu. Vlast je dobila nalog za debilizaciju nacije i sprovodi bespogovorno. Čak je i ona što misli da je predsednik vlade napala ministra kulture koji kritikuje rijalitije.
Da narod ne gleda to, ne bi ni bilo rijalitija. Šta da radimo kad je demokratija iznedrila sve najcrnje što može zadesiti jedan narod. A iznedrila je jer demokratija jednako računa glas i mišljenje normalnog , pametnog čoveka i mišljenje i glas budale. Demokratija je samo farsa za lako upravljanje zatucanim masama. Zaklučak je jasan, u Srbiji većinom budale glasaju budale koji vladaju.
Ма*уне, једном заврши причу о повећању пензије. Причаш исту причу свакодневно, а ништа ниси урадио по том питању, заједно са свом идолом. Да ли чекаш да пензоси помру или ти да завршиш каријеру па да се реши проблем пензија. Одлучи се најзад и остави лупетања по страни, неки си, назови министар, имај осечај за своју вредност личности, ако је осећаш људски. Пензионере власт и председник гледају својим очима помоћу наочара ММФ.