Hoće li i Republika Srpska ući u NATO?

0
870

dragomir-andjelkovicNaš narod kaže: „dok se dvojca svađaju, treći se koristi“. A pogotovo je nezgodno kada su zavađeni relevantni srpski politički faktori, dok je korisnik njihovog prepucavanja – NATO. Nažalost, baš to se, na veoma očit ali u Srbiji nedovoljno zapažen način,sada dešava u Republici Srpskoj. Štaviše,stanje je možda i gore, po principu – Srbi ne samo što se svađaju već i vuku NATO za rukav, kako bi ujka Sem stao baš na njihovu stranu!

GENEZA PROBLEMA

U Srpskoj će sledeće 2014. godine biti održani parlamentarni i predsednički izbori. Na njima nije jasno ko će pobediti. Na prethodnim izborima Dodik i njegova stranka bili su neosporni favoriti. Sada su stvari komplikovanije. Korupcija, sistemski kriminal, ekonomsko beznađe – ozbiljno opterećuju RS i generišu nezadovoljstvo naroda usmereno ka vlasti. Dodik to donekle kompenzuje naglašenom patriotskom retorikom i predstavljanjem sebe kao garanta opstanka Srpske. U tome mu na ruku idu i neki američki činioci, koji neretko iskazuju neskrivene simpatije prema opoziciji, što logično nameće pitanje koju je cenu ona spremna da plati za podršku stranaca za preuzimanje vlasti.

Razume se, ne znači da je ključna opoziciona partija u RS – Srpska demokratska stranka – uistinu pripravna da bude kooperativnija u odnosu i na one na želje Brisela i Vašingtona koje se odnosno na podizanje nivoa kompetencija BiH na štetu prava RS. Takođe, ne može se apriori odbaciti mogućnost ni da Dodik i njegov Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) pristanu na izvesne ustupke u tom smeru radi očuvanja vlasti. S druge strane, tako stvari stoje i sa korupcijom i ostalim bremenom koje vlast prebacuje narodu preko leđa. Dodik se u vezi sa tim nije „proslavio“, ali nije ni SDS dok je bio na vlasti, pa ne deluju uverljivo njegove zakletve da će od RS, po poštenju onih koji vode zemlju, napraviti nešto nalik Singapuru.

Sve to navodim da bude jasno da su u RS stvari daleko od crno – belih, i teško je kategorički reći ko je u tamošnjem političkom filmu, ako ne „pozitivac“,onda bar veći „negativac“. U kontekstu toga ostaje nam da do daljnjeg brojimo greške sa mogućim nacionalnim posledicama, dve najznačajnije, a oponentske, srpske stranke. SDS je u tom pogledu dugo prednjačio, makar pasivno iskazujući razumevanje za zapadno prekomerno mešanje u unutrašnju politiku RS pa i pozive na nekakvu narandžastu revoluciju. Uz to je išla i spremnost na saradnju sa političarima, kakav je, na primer,Dragan Čavić, za koga se stiče se utisak da je u potpunosti marioneta Brisela i Vašingtona. Međutim, u proteklom vrlo kratkom periodu, Dodik je povukao niz, čini se, štetnih poteza, kojima je, iz lično-partijskih pobuda ugrozio interese RS pa i srpske stvari u celini. Time je, nažalost, nadoknadio „manjak“ negativnih poena te u pogledu njihmožda i nadmašio SDS.

RUŠENjE SPASONOSNE BARIJERE

Posle prošlih izbora SNSD i SDS su – na način koji nije baš svojstven Srbima – postupili nacionalno odgovorno. Stvorili su neku vrstu parcijalnog saveza, u vezi sa zajedničkim delovanju na nivou BiH ključne vladajuće i opozicione stranke u okvirima RS. Tako su u izvršne organe državne zajednice ušli predstavnici obe srpske partije, sa primarnim ciljem da udruženim snagama štite interese RS, makar se i svađali unutar nje. No, sada kada su se približili novi izbori, pošto je procenio da SDS sa pozicija polu vlasti, polu opozicije, na njima ima veće šanse, Dodik je rešio da raskine bitni državotvorni aranžman. Pod izgovorom da ne rade dobro, zatražio je smenu

Da Vas podsetimo:  Hoće li Zdravko Krivokapić izdati Srpsku Pravoslavnu Crkvu?

Mirka Šarovića – ministra u savetu ministara BiH i potpredsednika SDS – i ostalih kadrova te partije u strukturama BiH.
Rečeno je samo po sebi loše, ali nije nagore. Da bi pomenuto postigao, Dodiku je neophodna saglasnost hrvatskih i muslimanskih partnera u BH vlasti. Sa Hrvatima, čije zahteve za trećim entitetom podržava, nije mu problem da brzo iznađe zajednički jezik. Međutim, muslimani za svaku uslugu traže kompenzaciju. A kakva je ona, videli smo ovih dana. Predsednik Srpske i SNSD-a u Sarajevu se sastao sa liderima Socijaldemokratske partije BiH i Saveza za bolju budućnost BiH, Zlatkom Lagumdžijom i Fahrudinom Radončićem, i naprečac dogovorio rešenja za sporna pitanja u vezi sa podelom vojne i državne imovine.

Pitanja vojne imovine rešavaće se, kako je naglašeno, u skladu sa ranijim načelnim dogovorima, odnosno u paketu sa ostalom imovinom BiH. Drugim rečima, ono što je potrebno oružanim snagama te državne zajednice biće uknjiženo na Ministarstvo odbrane BiH a ostatak imovine na entitete, odnosno kantone i opštine. To su BH muslimanski političari, bez obzira na formalno gledano mnogo veće zahteve, odavno tražili. Sada su dobili kompromis kojim su, iako po pravilu teraju mak na konac, vrlo zadovoljni, te su, za uzvrat, spremni da izađu u susret Dodiku u vezi sa smenom kadrova SDS-a. I šta je tu problem sa stanovišta suštinskih interesa RS i srpskog naroda¬? Zašto je kompromis loš?

OPAKA STEPENICA

Stvar je u tome – krenimo od, za nijansu, manje bitnog – što je zajednička vojska (makar i nefunkcionalna i dobrim delom sastavljena od relativno homogenih srpskih, hrvatskih i muslimanskih jedinica), naturena RS. Dejtonskim mirovnim aranžmanom predviđeno je da svaki konstitutivni deo BiH ima svoje oružane snage. Zašto bi Srbi sada zaokruživali ono što je od njih iznuđeno? Bolje je da to bude nedorečeno i konfuzno, kada već mora da (do daljnjeg) postoji.

Stigli smo tako i do onoga što je od krucijalnog značaja: ovim potezima lidera RS konačno se rasčišćava put za ulazak BiH u NATO. Ona nije mogla da stupi u taj pakt dok ne reši pitanje vojne imovine. BiH je daleko, mnogo dalje od Srbije, još pre par godina odmakla na trasi tzv. atlantskih integracija, da bi iznenada ceo proces bio zakočen od strane Banjaluke. Ona je mogla, uskraćujući saglasnost u zajedničkim organima, da spreči približavanje NATO-u i ranije. No, Dodik to nije činio, očito ne želeći da se zamera Briselu i Vašingtonu. Onda je, pre nekoliko godina, načinio zaokret. Uporedno sa uspostavljanjem strateških veza sa Moskvom, blokirao je dalje kretanje BiH atlantskom magistralom.

Da Vas podsetimo:  Rezolucija, principi i restauracija Đukanovića – Šta li bi im „Đedo“danas rekao?!

Tu, verovatno, treba tražiti ključ anglosaksonskog neprijateljstva prema njemu, koje je kulminiralo u prvoj polovini ove godine. S druge strane, Dodik je time, kao i čvrstim opiranjem centralizciji BiH, zaslužio značajne simpatije srpske patriotske javnosti i sa istočne strane Drine. Sada, odjednom, prvak RS odustaje od sofisticirane anti-NATO politike. Štaviše, još i sam naglašava da se opisanim sporazumom rešava važno pitanje za BiH, odnosno stvaraju se preduslovi za aktiviranje MAP-a. Da pojasnim, to je poslednja stepenica na putu te kao i svake druge države u NATO.

OD LOŠEG DO GOREG

Sve u svemu, izgleda da su stvari mnogo gore čak i od onoga što deluje na prvi pogled. A delovalo je, podsetimo se, da je Dodik pristao na rešavanje problema oko imovine vojske BiH da bi dobio muslimansku podršku za smenjivanje kadrova SDS-a u organima državne zajednice. Međutim, on je učinio i mnogo više od toga. Sklonio je barikade sa autoputa koji BiH vodi u NATO. To već nema lokalnu, samo unutrašnju BiH dimenziju, već je, gotovo sigurno, plod dogovora sa Vašingtonom i Brisleom. Dodik, verovatno, tako otklanja opasnost od njihove intervencije protiv njega u kontekstu predstojećih izbora, što bi realno moglo da oslabi pozicije SNSD-a i dovede na vlast opoziciju. To je sa partijskog i ličnog stanovišta racionalan račun, ali on je, nesumnjivo, štetan kada se radi o srpskim interesima. A oni bi morali da budu na prvom mestu svim političarima koji pretenduju na status državnika.

Da parafraziram čuvene reči prvog sekretara NATO-a (Hejstingsa Ismeja) iz sredine prošlog veka, u kontekstu balkanske politike. One bi tada glasile – Atlantski pakt na Balkanu služi tome da tu zadrži kao dominantni faktor Anglosaksonce, što dalje drži Ruse, a Srbe održi u stanju državno-političke podeljenosti i pokornosti. Pa, zar je za nas onda dobro da omogućimo širenje i učvršćivanje NATO-a u našem regionu? Valjda nam je cilj da kupujemo vreme i do daljnjeg izbegavamo njegovo otvoreno neprijateljstvo, te da tako čekamo priliku da se ukaže realna šansa da otpočnemo proces emancipacije od zapadnih hegemona i posle toga iznalaženja modaliteta za, koliko je to moguće, ispravljanje nepravdi koje su nam učinjene. Nije nam valjda u interesu da ih cementriamo, a to radimo ulaskom srpskim zemalja u celini, ili bar nekih njihovih delova, u NATO.

Sada Dodik, da bi olakšao ostanak na vlasti, kupuje kartu za RS i BiH u NATO. To je za našu naciju jako loše. No, zato pruža odličnu šansu opozicionom SDS-u da reaguje, i na tim osnovama napadne SNSD i tako dobije važne poene za dolazak na vlast. Međutim, SDS to ne čini. Predsednik te stranke, Mladen Bosić, napada Dodika za manje bitne stvari, a tako važne ignoriše. Šta to znači? Pa da je i SDS napravio atlantski dil sa Vašingtonom i Briselom, te da ne sme da igra na anti-NATO kartu. Verovatno su to predvodnici te partije uradili i pre Dodika, kao deo paketa ustupaka za podršku da dođu na vlast, a sada im je lider SNSD-a samo preoteo NATO kartu.

Da Vas podsetimo:  Ambasador BiH u Moskvi Željko Samardžija: Afera s ikonom Svetog Nikole smišljena da se diskredituje Milorad Dodik!

TAMNA JE NOĆ

Dodika tone opravdava, ali donekle objašnjava njegovo ponašanje i ocrnjuje njegove oponente. Rekoh da ih je svojim, po naše interese negativnim potezima,možda i nadmašio. Ipak, izgleda da ih je samo sustigao u paklenoj igri nadmetanja u dodvoravanju zapadnim centrima moći, kako bi se na račun nacionalnih interesa, stekla prednost u odnosu na konkurentne na političkoj sceni. A tu igru, i te kako svakodnevno, gledamo i u Srbiji. Ni ovde situacija nije ništa bolja. Ko zna, možda je čak i NATO kombinatorika deo celovite strategije u kojoj, uz Brisel i Vašington, učestvuju i političke elite sa obe strane Drine. Prvo u NATO, nedaj Bože, bude uvučena RS, a onda nam se poruči, bolje je da budemo objedinjeni i u okviru tog pakta, nego da srpski narod bude raspolućen čeličnim međama atlantskog bloka!

Stanje na srpskoj političkoj sceni, kako na istoku tako i na zapadu, da podvučem to, nije crno-belo, ali, izgleda, da to dodam: prevladavaju tamne boje. Pritisla nas je velika neprijateljska sila ali danas kada ona polako slabi, mi ne koristimo nastale pukotine da se polako izvlačimo iz opasne zamke, već nju, izgleda, produbljujemo. Naši političari, ako ne svi onda bar većina njih, radi svojih interesa, spremni su da žrtvuju i najveće nacionalne prioritete!

Ostaje nam samo nada da je Zapad toliko truo da će se njegova moć, pre nego što nas do kraja proguta NATO anakonda, dovoljno urušiti da i naši političari nađu račun i hrabrost da se tome efikasno suprotstave. A za sada, jedina delotvorna kočnica NATO integracijama, to je srpsko javno mnenje. Njega se naša politička kasta plaši i verovatno samo zato taktizira oko ulaska u NATO. Stoga, i u Srbiji, i u Srpskoj ali i Crnoj Gori – bučno i aktivno iskazujmo protivljenje ulasku u NATO. Ne budimo pasivni kada se radi o tome, te, makar nam bio neko sam po sebi simpatičan, osuđujmo sve političke strukture koje, direktno ili indirektno, rade u prilog stupanja u Atlantski pakt. U RS su sada skinute anti-NATO maske, a, plašim se, to će relativno brzo doći na red i u Srbiji!

Dragomir Anđelković

izvor: Pecat.co.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime