Srbija će teško voditi staru politiku sa oslabljenom Merkelovom, sve nerealnijim zahtevima SAD i sve zahtevnijom Rusijom
1.
Došla su poslednja vremena. Srbi beznadežno vole Ruse, nariču agencije za merenje javnog mnenja. I ne samo to: gotovo tri četvrtine Srba, kažu, ne bi u EU i NATO. Eto prilike za Jelenu Milić, Milivoja Bešlina i još nekoliko mozgova na dve vode da zakukaju kako ruska propaganda, oslonjena na dva i po sajta i jednu radio-stanicu, razbija po Srbiji. Eto razloga da zahtevaju pojačanje od bar još tri televizije N1, a ne bi zgoreg bilo i da avioni u Avianu budu u priravnosti ako Rusi na to drsko odgovore sa još pola sajta i jednim intervjuom ambasadora Čepurina. Oni kojima je život dao da budu malo suptilniji, poput kolumniste Politike, Srbe će još jednom da opišu kao svet političkih adolescenata, jak na emocijama i slab na glavi. A, kad bi samo malo mućnuli, bili bi bez dilema, taman kao Hrvati. Uostalom, kad su nam ti Rusi uopšte pomogli?
Moraću da ih razočaram: ne vole Srbi ništa više Ruse nego što su ih voleli pre 25 godina. Ali, ohrabreni njihovim otporom i novom ulogom Rusije na sceni, više se u njih nadaju nego onda. Posebno kad im kao alternativa stoje beskrajni ponižavajući pregovori sa EU, za čijeg vratara su im još poslali Hrvate. I, drugo, ko god da je u Srbiji na vlasti i kakvih god bio političkih i drugih sklonosti, logika okolnosti je neumoljiva: formula srpske stabilnosti i razvoja može da uključuje i mnoge i različite komponente, ali je samo jedna od njih konstanta. Ime joj je Rusija.
2.
Besposleni neka vagaju koliko je razuma a koliko osećajnosti u tome da Srbi Rusima okrenu leđa i kao obrazac svoje budućnosti uzmu ponosne Hrvate, tek pitanje je drugo. Šta će, naime, ta „eksplozija emocija“ pokazati na izborima za 15 dana i kakvu će politiku Srbija voditi posle njih?
Tačno je da je parlament 2014. ostao bez evroskeptičnih stranka, ali je isto tako tačno da je u srpskoj javnosti od tada evroskepse bilo više nego ikad od Tadićeve pobede 2008. godine. Proizvod toga, zatim dinamičnih događaja na međunarodnoj sceni i činjenice da je vlada od 2014. pokazala više otpora prema zapadnim silama nego dve prethodne i – još važnije – što je otvorila seriju spornih regionalnih pitanja, o kojima se ranije ćutalo, promeniće sastav parlamenta.
Scena će se pomeriti udesno na dva načina. Prvi, naprednjaci sve manje pričaju o reformama, dok Vučić za sagovornike u tv-duelima bira perjanice Druge Srbije, kojima oponira govoreći o nečemu što je veoma blisko nacionalnoj politici. Takva naprednjačka lista bori se za 125 poslanika. Dačić – koga u kampanji dočekuju na visokom nivou u Moskvi i koji kaže da ulazak Srbije u EU ne može biti na štetu odnosa sa Rusijom – ne može biti ispod deset odsto. Drugi pokazatelj kretanja udesno biće nove stranke u parlamentu. Izvestan je Šešeljev ulazak, i on će, po svoj prilici, biti bliži deset odsto nego cenzusu. I tu se završava spisak sigurnih.
3.
Na čelu vlade dakle biće Vučić, koalicioni partner ostaje Dačić, Šešelj je šef opozicije. Naravno, prilike su se promenile za 15 godina, promenili su se i ljudi, ali ko je pre samo neku godinu mogao da očekuje kako će Miloševićeva predoktobarska koalicija gospodariti i vladom i opozicijom. Ako se tome doda evroskeptična koalicija Dveri-DSS, koja je kampanjom za sada neizvesnim učinila sasvim izgledan ulazak u parlament, više od 85 odsto skupštine biće protiv okretanja leđa Rusiji.
Pa, kad se još preračuna da liberalni korpus stranaka ni u najmokrijim snovima ne može da računa na 35 mandata, što će reći da tu ima mesta za dve liste, a možda i za samo jednu, masakr petooktobarskih snaga biće potpun. I to je važna činjenica, koja garantuje da politički proces neće ići unazad, nego se nastavlja.
Na svoj način takav rezultat obezbeđuje Tomislavu Nikoliću da dogodine na predsedničkim izborima neće moći da ga ugrozi niko iz liberalnog bloka, makar svi stali iza jednog kandidata. Istovremeno, to znači i da će DS i derivati biti prinuđeni da se otvore prema delovima nacionalnog bloka i podrže njihovog kandidata, ali to je druga još daleka priča.
4.
Elem, drugo pitanje je hoće li se posle izbora menjati srpska spoljna politika. Naravno, za tu procenu izjave Vučića i Dačića u kampanji ne treba uzimati ozbiljno, u kampanjama se priča svašta. Tek nešto ozbiljnije treba uzeti vidljivo Vučićevo hlađenje od Zapada, gde nema više starih egzaltacija i gde su „prijatelji“ postepeno postali „partneri“.
Mnogo ozbiljnije bi valjalo uzeti u obzir slabljenje međunarodnog uticaja Angele Merkel, glavnog stuba dosadašnje Vučićeve međunarodne politike. Zbog političkog kontinuiteta razumljivo je da on Merkelovoj ne može okrenuti leđa, ali s njom nema onako čvrsto tle kakvo je imao pre samo godinu dana, kad je Merkelova mogla da mu obezbedi miran region, doduše, na štetu Srba. Danas ne može da mu obezbedi mir čak ni po toj ceni, a ne može ni sebi.
Okretanje Amerikancima moguće je, ali mašina je već krenula, i to mu još od maja prošle godine i mračnih događaja u Makedoniji ne garantuje ništa. Sve što danas Srbiji pakuju Hrvatska, bošnjačke i albanske političke elite nosi američko autorstvo. Centralni Balkan krenuo je ka destabilizaciji, i Vučić se našao pred pitanjem koje je već bilo postavljeno Miloševiću: da li ima dovoljno resursa da zadovolji nasilnika, i hoće li imati dovoljno unutrašnje snage da to izvede, ako se odluči za to?
5.
Kad bi danas pitali Vučića o spoljnoj politici nove vlade, on bi verovatno i voleo i rekao da će biti ista kao do sada. Pitanje je, međutim, da li je to moguće sa oslabljenom Angelom Merkel i američkom Hrvatskom u naletu protiv Srbije. Naravno, Vučić je jasno opredeljen za suprotstavljanje Hrvatskoj, i biće dovoljna još dva-tri sudara poput onog u carinskom ratu, pa da se iza Kolindine glave pomoli jedna mnogo veća. Treće, dosadašnja politika bila je moguća i zbog još jednog momenta: Srbija je do sada uživala podršku ojačane Rusije, ne morajući da ispunjava nikakve zahteve Moskve, posebno pošto se oduprla uvođenju sankcija. Putin je, međutim, Nikoliću prošlog meseca pokazao da se stvari ubrzavaju i da je ruskoj nezahtevnosti došao kraj.
Još je jedan zanimljiv momenat aprilskih izbora: sastavom parlamenta biće u postojećim okolnostima zadovoljni i Rusi i Ameri, svaki na svoj način, bez obzira što se izbori održavaju mimo volje ovih drugih. Prvi polažu nade u to što će ogroman deo skupštine biti protiv okretanja leđa Rusiji. Osim toga, oni se bore za najizgledniju vladu Vučić – Dačić, dok im gotovo cela nacionalna desnica služi kao sredstvo pritiska na vlast, što će reći da u Srbiji nisu bili jači od Pašićevih vremena. Ameri se opet klade na to da će taj parlament biti mnogo nervozniji i mnogo skloniji nasedanju na provokacije od prethodnog i što će na taj način imati mehanizme pritiska na Vučića jače nego do sada. Rečju, na regionalne provokacije, koje će se nastaviti, Vučić će imati manje prostora da ostane uzdržan i izbegava sukob nego do sada, jer DS ga nije gurala u tom pravcu a Šešelj i eventualno Dveri-DSS hoće, i to sa zadovoljstvom. Drugo, konkurencija u prethodnom sazivu zasnivala se na tome ko je veći politički evropljanin, u ovom će se zasnivati na pitanju ko je veći patriota.
6.
Naravno, nikakvih naglih spoljnopolitičkih zaokreta neće biti, posebno ako ne bude naglih udaraca sa jasnom geopolitičkom pozadinom. Strah od nestabilnosti i regionalnog proksi-konflikta Srbiju će držati, ako ne uz Rusiju, a ono blizu nje. Isto to držaće je i blizu Amerikancima, s tim što njihovi zahtevi ulaze u fazu kad njihovo ispunjenje neće zavisiti od političke volje aktera, već od njihovih mogućnosti. Vučićeve mogućnosti za ispunjenje tih zahteva smanjivaće se u sledećoj vladi ne samo zbog toga što će imati ozbiljnu nacionalnu opoziciju već i zbog toga što će Dačić biti ojačan samim tim što nije poginuo, dok će Nikolića u izbornoj godini biti mnogo više u javnosti. Na kraju, njegov ukupan rezultat zavisiće od rezultata sledeće vlade: šta god da bude, ono pre nje neće se brojati.
Koliko god da u Srbiji vole da o politikama sude sudeći o ljudima, one su se redovno više odvijale po nalogu procesa i okolnosti nego po nalogu ljudskih priroda. Politički proces odvija se u pravcu u kome okolnosti stvaraju Srbiji više prilika nego ikad od 2006. godine. Uspe li oslonjena na Rusiju da političkim strpljenjem i sredstvima odvraćanja spase sopstvenu i stabilnost regiona, uprkos gadnim namerama koje ne zavise od nje, Srbija će dobiti šansu da umiri Ameriku i izbori se za onaj minimum samostalnosti, koji će joj omogućiti da ozbiljno razmišlja o stvarima koje državu čine – ekonomiji, institucijama, zdravstvu…
Elem, to će biti tema sledeće vlade. A da ta tema nije van pameti, nema boljeg znaka od ove antiruske histerije liberala po Srbiji. Jer ima li jačeg nagoveštaja o kraju njihovog sveta od bolne konstatacije da Srbi vole Ruse, i da nema nade da bude drugačije?
Željko Cvijanović
Novi standard
