Uz sumorne prognoze koliko je ovogodišnja suša ojadila poljoprivredu Srbije, nameću se i pitanja hoće li Srbija ostati bez hrane koliko već sutra, da li o sudbini poljoprivrede u Srbiji iko brine i kako smo došli do ovih poraznih stanja.
Kod nas vekovima stoji narativ da Srbija nikad neće umreti od gladi. Upućeni upozoravaju da se ta maksima možda poništi u narednim decenijama.
Za finansijski krah poljoprivrede mnogi vide krivca u činjenicama da ne vodimo računa o navodnjavanju zasejanih poljoprivrednih parcela.
Gubici samo u umanjenom prinosu kukuruza procenjuju se na oko 300 miliona evra. Realno, ovogodišnji gubici poljoprivrede Srbije zbog suše dosegnuće nekoliko milijardi evra, kažu stručnjaci.
Branislav Gulan, novinar, publicista i pisac, član Odbora SANU za selo u dva mandata, podseća na notorne činjenice: “U Srbiji je prošle 2023. godine od ukupno 3.257.100 hektara korišćenih poljoprivrednih površina navodnjavano samo 1,4 odsto, odnosno 47.579 hektara!
To je povratak na navodnjavane površine od pre jedne decenije.
Srbija gubi bitku za vodu! Jer, to je 12,9 odsto manje nego 2022. godine, objavio je Republički zavod za statistiku. Za navodnjavanje je u 2023. utrošeno 29,1 odsto manje vode nego 2022. godine.
To znači da se ne gubi bitka samo za vodu, to je bitka za hranu, za sela, za Srbiju! Jer, bez sela, vode i hrane ne može biti ni Srbije!
U svetu se prosečno navodnjava čak 17 odsto obradivih površina.
Susedna Albanija već nekoliko decenija navodnjava oko 380.000 hektara svojih agrarnih površina. l zato uvek ima pre drugih povrća i voća, a dobar deo se izvozi i u Srbiju.
Za jednu deceniju zbog suša u poljoprivredi Srbije izgubljeno je oko sedam milijardi dolara.
Za taj novac mogli smo da izgradimo sisteme za navodnjavanje. Ali, u Vojvodini od njih ne bi bilo koristi ako ne bi u stajama imali 100.000 junadi koja su potrebna zbog prirodnog ognojavanja.
Jer, u zemlji ima samo 2,5 odsto humusa koji opada jer nema prirodnog đubriva.
Zbog suša koje prete ovom regionu, nauka mora da stvori nove sorte i hibride! Jer, u narednih 100 godina 52 će biti sušne.
A ukoliko ne bude dovoljno vode i prirodnog đubriva, nekadašnja žitnica Evrope, Vojvodina, za tri decenije postaće pustinja po prinosima“, podseća gospodin Gulan i dodaje da je naša poljoprivreda već duže od tri decenije osuđena na propast.
Doktor Stojan Jeftić, bivši ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, podseća na ekstremnu sušu koju smo imali 2003. godine.
“Svetska meteorološka organizacija je nedavno objavila da je od 1880. godine, od kada se mere meteorološki podaci, ovo bila najekstremnija godina, sve donedavno.
Naša poljoprivreda se ovim problemom počela baviti tek pre četvrt veka.
Nauka se tek tada ozbiljno pozabavila pitanjem suše i biljne proizvodnje jer podaci i analize iz tog vremena pokazivale su da sve što je istočno od Tise, Dunava i Južne Morave zahvatiće ekstremna pojava i taj prostor bi ispao iz kukuruznog pojasa Evrope. Evo to nam se sad dešava.“
Prema njegovim rečima, ozbiljni naučnici su još tada bili zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovo stočarstva, koja nam sad nestaje, i govorili da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila.
I tada i danas posezalo se za jednim jedinim argumentom da moramo da napunimo staje junadima i da krenemo u navodnjavanje. Jer, Srbija ima najmanje površine pod sistemima za navodnjavanje u Evropi i nalazi se među poslednjim u svetu.“Moramo da priznamo da smo šansu koju smo imali sa sistemom DTD propustili i on je nedovoljno iskorišćen“, tvrdi Jeftić.
Tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže, naglašava Jevtić. “Nažalost, dobar deo toga je neuređen, osvojila ga je trska, voda ne može da dopre do onih parcela kojima je namenjena. U Srbiji imamo čak 19 miliona parcela, one su rasparčane, usitnjene.
To se dogodilo prilikom pljačkaške privatizacije u Srbiji 2000. godine, koja je obavljena uz pomoć tadašnje države. Tako da nije moguće više organizovati navodnjavanje na velikim površinama kakvo smo nekad imali.
Rešenje je da obezbedimo jeftina sredstva, pa čak i beskamatna, našim proizvođačima. A imamo 508.365 gazdinstava.
Treba onima koji žele da grade sisteme za navodnjavanje obezbediti novac za nabavku tih sistema, odnosno i male agregate, pumpe, kišna krila i slične sisteme, pa bismo obezbedili navodnjavanje na većim sistemima“, ističe Jevtić.
Prema njegovim rečima, velike komplekse nećemo više imati prilike da organizujemo, uglavnom će parcele ostati onakve kakve su. Sad je prosečno gazdinstvo veličine 6,4 hektara.
Ali, pošto je reč o privatnim posedima, mogućnosti postoje da se komasacijom određene površine ukrupne.
“Dakle, ako uzmemo da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, mi možemo, primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuhvatimo po 100 metara.
Što se tiče novih krupnih zemljovlasnika, oni su onako dugoročno posmatrano zemlju kupili da bi je, kada dođe vreme, što bolje prodali, a navodnjavanje njih puno ni ne interesuje.
Prava je šteta što u Negotinskoj Krajini nedovoljno koriste kanal koji je prokopan radi odvodnjavanja“, ističe Jevtić.
Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica koja prepumpava vodu, kada je u višku. Negotinska Krajina je inače ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa.
“Ako bi ta crpna stanica bila reverzibilna, mi bismo, kada je voda u višku, mogli da je prepumpavamo u Dunav, a kada je u manjku da je vraćamo u kanal.
Dakle, jedno područje bi moglo da bude veoma atraktivno za poljoprivrednu proizvodnju, a pored toga kanal bi poslužio takođe proizvođačima da svoje površine zalivaju malim agregatima“, kaže Jeftić.
Da se vratimo i nauci koja je 90 godina prošlog veka vapila da se ozbiljnije krene u istraživanje kako bismo predupredili sušu i rešili problem ili ga barem ublažili ako nas zadesi suša, kao što se sad veoma često dešava.
Bio je čak urađen i projekat koji je vodio Institut za istraživanje u poljoprivredi Srbije iz Beograda. Nažalost, taj institut danas ne postoji jer je nekome smetao pa ga je rasturio. Istraživanja su bila usmerena u nekoliko pravaca, objašnjava profesor Jeftić.
“Stručnjaci predlažu da sejemo nove hibridne sorte kukuruza i žitarica, naravno ne modifikovanih, koje bi prispevale za žetvu pre sušnih meseci. Treba slediti iskustva naprednijih zemalja.
Branislav Gulan za “Ekspres“ podseća na izjavu Igora Kolakovića iz JVP “Voda Vojvodine“ koji kaže da su “’Vode Vojvodine’ imale 30 projekata koje se finansiraju iz fonda Abu Dabija. Od toga 20 je završeno, 10 je trenutno u fazi izgradnje.
Ukupna vrednost svih tih projekata iznosi oko 62 miliona evra i završetkom svih tih projekata dobićemo mogućnost za potencijalno navodnjavanje dodatne 103.000 hektara obradivog zemljišta.
Od kredita iz fonda Abu Dabija grade se nova kanalska mreža i crpne stanice u Sremu, Banatu, Bačkoj, Pančevačkom ritu i centralnoj Srbiji, što bi trebalo da omogući navodnjavanje oko 15 odsto zemljišta“.
Što se tiče stočarstva, u odnosu na popis iz 2018. godine manje je i poljoprivrednih domaćinstava koja gaje stoku. Stočarstvom se bavi šest od deset poljoprivrednih domaćinstava.
Najveći pad zabeležen je u svinjarstvu – za 30,7 odsto, a goveda je manje gotovo za petinu (17,7 odsto). Izuzetak je samo pčelarstvo, ima ih više od jednog miliona.
Završavamo priču o nenavodnjavanju poljoprivrednih parcela podacima da kroz Srbiju protiču reke čiji vodotok iznosi 65.980 kilometara. Jezera ima dosta čija voda se takođe slabo koristi. O kanalskim vodnim mrežama već smo govorili.Međutim, Branislav Gulan naglašava da nam sela u Srbiji nestaju i poručuje da bez sela nema hrane, a nema ni Srbije.
“Brigu o ’razvoju’ sela u Srbiji vodi više od 35 različitih institucija. Rezultat te brige je da nestaje svako četvrto selo ili 1200 njih! A bez seoskog stanovništva nije moguće povećati ni broj stanovnika Srbije. Nestajanjem sela, nestaje i Srbija.
A tamo gde nema naroda, neće biti ni države. Zato je spasavanje sela i spasavanje države Srbije! Podaci kažu da u 1034 naselja živi manje od po 100 žitelja, u 550 sela ima manje od 50 stanovnika. Procena je da u srpskim selima ima oko 200.000 praznih kuća! U selima je i oko 260.000 momaka i oko 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice.
Da jesu, Srbija bi danas imala 500.000 stanovnika više! Čak 2000 sela nema poštu, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1000 sela nema ni prodavnice, čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. U 2760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole, u dve trećine nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina. To je slika srpskog sela“, nabraja gospodin Gulan.
On podseća da je akcija “500 zadruga u 500 sela“ Ministarstva za selo u Vladi Republike Srbije pokazala dobre rezultate.
Da bi se videli pravi rezultati i efekti, potrebno je da traje najmanje pola veka.
Za četiri godine osnovano je blizu 1000 novih zadruga, pre svega u siromašnim selima. Za četiri godine pomognut je rad zadruga sa 2,2 milijardi dinara.
Tu bespovratnu pomoć do sada je dobilo 209 starih i novih zadruga u zemlji od 2017. Ministarstvo za regionalni razvoj i Ministarstvo za brigu o selu sproveli su u 2021. godini četiri značajna programa.
Njima je obuhvaćeno 129 od ukupno 179 lokalnih samouprava u Srbiji. Jedan od realizovanih programa 2021. godine jeste dodela bespovratnog novca za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom.
Drugi projekat bio je dodela bespovratnih sredstava za kupovinu minibuseva za prevoz seoskog stanovništva.
Ministarstvo je uradilo i program podrške razvoju zadrugarstva u Srbiji dodelom bespovratnih para za unapređenje poslova zadruga, kao i program dodele bespovratnih sredstava za organizaciju manifestacije “Miholjski susreti sela“.
U toj akciji učestvovalo je oko 950 sela sa oko 100.000 žitelja.
Ministar Milan Krkobabić pokrenuo je akciju da se prazne i napuštene seoske kuće dodeljuju onima do 45 godina starosti, koji hoće da žive i rade na selu.
I to je akcija za više desetina godina. Plan je da se za narednih pet godina useli oko 30.000 praznih kuća u selima Srbije. Za realizaciju tog projekta potrebno je po 50 miliona evra godišnje. Za ovo je potrošeno 680 miliona dinara što je omogućilo da 651 porodica ostane da živi ili da se iz grada vrati u selo.
Tako je u 2021. godini 515 porodica do 45 godina starosti dobilo svoj dom na selu. Među njima je 81 mladi poljoprivrednik i 55 samohranih roditelja. Ako bi se još negde zaposlili, rešili su životni problem.
Dobro je ako se samo jednom čoveku ili porodici reši problem. Takođe, u 479 sela u 18 lokalnih zajednica rešen je problem prevoza minibusevima.
Postoji i ideja da se ovim porodicama dodeli do 50 hektara neobrađene državne zemlje. Njihova je dok je obrađuju.
Ne mogu je otuđivati i sve dok je obrađuju i na njoj proizvode hranu i prodaju je preko zadruge, ona je njihova.
Cilj je da preko zadruge, od sitnih stvorimo ozbiljne robne proizvođače jer u zemlji imamo 217.623 proizvođača sa posedima do dva hektara.
Cilj je da se od tih malih stvore robni proizvođači sa intenzivnom poljoprivredom.
To znači da na malim posedima imaju tržišne viškove, da im zadruga to preuzima i plaća… Da imaju staklenike i plastenike za proizvodnju povrća. To bi nam smanjilo uvoz.
Država treba da stvori garantni fond pa ako su loši uslovi na tržištu prilikom prodaje da im to nadoknadi. Inače ti mali proizvođači će opstati samo ako se udruže.
Postavlja se pitanje da li će da se poništi naše verovanje da je Srbija bogata plodnom zemljom, da u njoj i kutlaču da zabodeš u zemlju – olistaće, i da je naša agrarna stvarnost zapravo siromašna.
Naša agrarna produktivnost je na niskom nivou, učešće poljoprivrede u ukupnom bruto društvenom proizvodu vrlo malo, naš seljak proizvođač hrane u proseku proizvede hrane za 15 ljudi, a u Nemačkoj jedan seljak proizvede hrane za 152 osobe…
Srpski agrar, makar podaci tako govore, već godinama, zapravo, tapka u mestu?
“Naš agrar za tri i po decenije ima rast od samo 0,45 odsto godišnje… Decenijama već vrednost naše poljoprivredne proizvodnje se kreće između četiri i pet milijardi dolara. Ambiciozni rast iz nerealnih strategija se ne ostvaruje. Da bi se povećala proizvodnja u poljoprivredi, potrebno je nekoliko decenija da se u nju ulaže. Inače, poslednja vladina Strategija o razvoju agrara do 2024. godine predviđa godišnji rast od 9,1 odsto ili, ako ima teškoća, nešto blaže, 6,1 odsto. Važeća Strategija o razvoju poljoprivrede koja je doneta jula 2014. godine i danas je validna, ali se ne ostvaruje. U 2015. godini bio je pad proizvodnje od osam odsto, u 2016. godini na taj pad je bio rast osam odsto. Pa je u 2017. godini žega odnela trećinu roda u vrednosti od 1,5 milijardi dolara, a vlada nije imala novca da prizna štetu od elementarne nepogode. Ali je priznala pad proizvodnje od 10,7 odsto. Potom je na taj pad ostvaren rast u 2018. godini, da bi u 2019. godini bio pad od 0,1 odsto, a konačno u 2020. godini statistika i vlast su prikazali rast od 4,6 odsto! I posle toga pad proizvodnje je bio u 2021. godini za pet odsto! To su podaci. Veliki i nerealan rast proizvodnje bile su samo lepe želje autora strategije da bi se udvarali političarima. Rast proizvodnje i izvoz primećuje se jedino u oblasti voćarstva! Želje iz strategije nikada se nisu ostvarile, a strategiju je pisalo 200 eksperata na 145 strana. I danas smo u predizbornoj kampanji pa se plasiraju nerealne želje! A istina je ova, evo podataka: daleke 1990. godine izvozili smo svinjskog mesa za 762 miliona dolara godišnje, sada ga stalno uvozimo. Uništili smo domaći stočni fond. Pre nekoliko godina imali smo 1,1 milion krmača, a danas samo 110.000… Nedavno je zatvoreno 37 farmi svinja“, objašnjava Branislav Gulan.
On dodaje sumorne činjenice da stočarstvo decenijama ima godišnji pad od dva do tri odsto.
Stanje je posebno pogoršano u poslednjoj deceniji kada je godišnja stopa pada stabilizovana na oko tri odsto.
“Dokaz takvog stanja je činjenica da farmeri u Srbiji zbog jeftinog mleka rasprodaju i kolju krave! Kažu, sve dok je litar vode skuplji od litre mleka, nema berićeta u stočarstvu. Oni posebno ukazuju da subvencije od 28 milijardi dinara, date 2016. godine, nisu stigle do stočara, što je još više pogoršalo stanje i podstaklo uništavanje farmi. Dakle, svi uzroci lošeg stanja u ovoj grani, koja učestvuje u stvaranju BDP-a agrara samo sa 30 odsto, nalaze se u lošoj agroekonomskoj politici zemlje. U svetu se računa da je loše stanje ako stočarstvo učestvuje u BDP-u agrara ispod 60 odsto! I ovo je još jedan od dokaza da agrar nije strateška grana u privredi Srbije, da ima podršku samo u predizbornim kampanjama. Tako je i danas. Dokaz tome je da je Srbija od izvoznika mesa postala njegov uvoznik. Samo u 2019. godini za uvoz zamrznutog svinjskog mesa, lošeg kvaliteta, potrošeno je 71, a godinu dana kasnije 58 miliona dolara, dok je za 10 meseci 2021. godine potrošeno 64 miliona dolara! Eto, to je rezultat našeg razvoja i napredovanja, da smo od izvoznika postali uvoznici! Uvoz mleka i mlečnih proizvoda za šest meseci 2021. godine iznosi 51,9 miliona evra, a izvoz 39,3 miliona evra. Vrednost uvoza svinjskog mesa od januara do juna 2021. godine bila je 20,6 miliona, dok je izvoz iznosio samo skromnih 1,2 miliona evra…“, objašnjava Gulan.
Praksa u razvijenim evropskim zemljama i SAD je da, kako kaže, država uglavnom štiti agrarni sektor od spoljašnje konkurencije i pruža mu sistemsku finansijsku pomoć.
“Ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, kada je reč o subvencijama, trebalo bi da objasni ono što je Državna revizorska institucija u dva navrata pronašla o nepravilnostima rada ministarstva koje vodi, o podeli subvencija od 54 milijarde dinara, od 2016. do 2020. godine. Radi se o nepravilnosti od 457 miliona evra! Približno toliki, 53 milijarde dinara, bio je agrarni budžet u 2021. godini. To su subvencije za stočarstvo od 28 i za ruralni razvoj od 26 milijardi dinara, koje nisu ostavile trag u onom za šta su namenjene. Dakle, u stočarstvu je od 2016. godine do 2018. godine potrošeno 28 milijardi dinara subvencija. Rezultata nema u povećanju proizvodnje i potrošnje mesa, povećanju broja grla, poboljšanju rasnog sastava. Od 2018. do 2020. godine dato je i potrošeno još 26 milijardi dinara za ruralni razvoj u Srbiji. Ni tu nema vidljivih rezultata, ali ni tragova gde je novac potrošen. I to je kontrolisala DRI pa je i tu identičan izveštaj – da su pare potrošene, ali da vidljivih rezultata ni boljitka ‒ nema. Dakle, potrošen je ogroman novac za siromašnu Srbiju. Za trošenje tih para, odnosno za ’gubljenje traga’ gde su otišle, nema odgovornosti odgovornih! U oborima imamo samo 2,5 miliona svinja, farmeri kažu ne više od 500.000 grla krupne stoke, 1,7 miliona ovaca, 190.000 koza, 14.000 konja, 1000 magaraca. A trebalo bi da imamo 1,6 milion goveda, oko 6,5 miliona svinja, najmanje tri miliona ovaca…“, dodaje Gulan.
Da bi se ovo stanje popravilo, objašnjava sagovornik “Ekspresa“, na prvom mestu potrebno je razvijati strateški projekat povećanja poljoprivredne proizvodnje uz nove površine pod navodnjavanjem i mnogo snažniju državnu stimulaciju proizvođača.
“Treba ulagati u proizvodnju mesa, prvenstveno junećeg, zatim voća i povrća. Evropskoj uniji godišnje nedostaje 700.000 tona kvalitetne junetine. A rekli su nam da bi u narednih pola veka svake godine kupovali 50.000 tona našeg ’bebi-bifa’. Ali, kreatori ekonomske politike ostali su gluvi na to. U 1990. godini izvezli smo 30.000 tona, a od 2015. do 2021. godine izvozimo godišnje 315 do 400 tona junetine, dakle 100 puta manje. Nešto slično je i sa uzgojem svinja. Ali mi svinjsko meso ne možemo da izvozimo u EU jer svinje smo prestali da vakcinišemo protiv svinjske kuge tek 15. decembra 2019. godine. Da bismo mogli da izvozimo, mora da prođe od četiri do sedam godina kako bi nestale svinje iz vremena vakcinacije… Da zaključim, ako Vlada Srbije ne obezbedi uslove da srpski seljak, stočar, ima veću korist od proizvodnje mleka nego srpski ’biznismeni’ koji uvoze mleko u prahu, onda mi zaista nemamo nikakvu šansu. Jer, ako za dva litra mleka prodatog u otkupu može da se kupi tek boca jeftinije mineralne vode, naš seljak nema šta da traži. Do danas su se svi ministri poljoprivrede, a njih 13 je od demokratskih promena 2000. godine, oglušivali o zahteve da litar mleka (proizvodi se oko 1,5 milijardi litara) treba da košta u otkupu više od litra mineralne vode. Dok je god to tako, seljački proizvod neće biti konkurentan na tržištu, ni domaćem ni svetskom“, kaže na kraju gospodin Branislav Gulan.
Iz svega navedenog jasno je da država, koja je možda i svesno u našoj bližoj istoriji uništavala srpski agrar, mora konačno na pragmatičan način i u skladu sa novim naučnim saznanjima da počne navodnjavati oranice i vratiti stočarski sektor bar na nivo koji smo imali 1990. godine.
