Srbija je poslednjih četvrt veka zanemarila lobiranje kao sredstvo političke borbe u svetu za svoje ciljeve. Da li smo mogli lobiranjem da učinimo više za Kosovo i Metohiju?
Za lobiranje i lobiste smo svi čuli, ali šta je zaista lobiranje? Da li je u pitanju veština, nauka ili nešto treće? Za Sputnjik je ovu dilemu pokušao da otkloni dr Nenad Vasić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, i autor knjiga „Uvod u lobiranje i nauka o lobiranju“, „Uporedni lobistički sistemi“ i „Lobiranje u međunarodnim organizacijama“.
„Lobiranje je i nauka, ali i veština. Ne postoji čovek koji nema određene interese, pa je lobiranje, istorijski uzevši, stara delatnost ljudi koji imaju određene interese. Ali bez znanja veština nije dovoljna da osigura uspeh. Zato su velike šanse da će i kod nas, ali i u svetu biti uveden predmet lobiranje, kao nova naučna disciplina na Univerzitetima“, kaže Vasić za Sputnjik.
Da li je lobiranje strano Srbima?
— Lobiranje među Srbima je veoma staro, pogotovu za moderno političko doba i istoriju srpskog dvora. Berlinski kongres je jedan tipičan dokaz za to. Jovan Ristić, koji je bio naš izaslanik tamo, upravo je zahvaljujući lobiranju, u svojstvu izaslanika, uspeo da ostvari one čuvene uspehe koji su vezani za Srbiju i srpski narod, odnosno za istoriju srpske državnosti i potpuno konstituisanje Srbije posle 1912. godine kao suverene i nezavisne države. A ovo je samo jedan od primera u srpskoj istoriji.
Da li Srbija danas dovoljno koristi potencijal lobiranja u svetu, i uopšte?
— Srbija je poslednjih četvrt veka, možemo reći, zanemarila lobiranje kao sredstvo političke borbe za svoje ciljeve. Razlog tome je što je dug period komunističke Jugoslavije bio takav da nije bila jasno uspostavljena razlika između između jugoslovenskog i srpskog lobiranja. Nije se znalo za koju državu se lobira — za Srbiju ili Jugoslaviju. Devedesetih godina dobijamo jasan identitet, ali nas prate ekonomske sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Samim tim, sve vlade i kabineti u našim resornim ministarstvima nisu bili u mogućnosti da koriste legalne usluge lobista, iz prostog razloga što nisu mogli legalno da se sklapaju ugovori o njihovom angažovanju, zbog sankcija.
Zašto se nismo na tom pitanju više angažovali posle ukidanja sankcija? Kosovo je, recimo, zahvaljujući lobiranju ostvarilo mnogo toga.
— Ja se ne bih u potpunosti složio da je taj period potpuno propušten, imajući u vidu kontinuitet, odnosno diskontinuitet koji mi imamo u odnosu na kosovske Albance, koji su se mnogo ranije uključili u sve to. Albanci su vrlo uspešni, naročito u SAD i EU, ali i u drugim međunarodnim organizacijama, poput NATO-a. Mi od 2013. godine osim diplomatskog lobiranja, koje je i dalje nerazvijeno u našem Ministarstvu spoljnih poslova, trenutno nemamo u EU inostrane angažovane lobiste. Jedini akreditovani lobista je Borka Tomić pri Evropskoj komisiji, odnosno Evropskom parlamentu u Briselu. Privredna komora Srbije je sve više aktivna u svom poslovnom lobiranju.
Da li je lobiranje više stvar koja je vezana za novac, ili je to stvar poklapanja interesa?
— Lobiranje jeste i jedno i drugo, dakle, ako hoćete profesionalno da angažujete lobistu iz neke lobističke kuće, onda se to plaća i ti ugovori su legalni, transparentni i otvoreni i registrovani u određenim ustanovama u državnoj administraciji, koja je nadležna za vođenje tih baza podataka. Konkretno, u SAD to je Ministarstvo pravde. U EU i EK postoje posebni odbori koji se time bave. U SAD — što treba pomenuti — za razliku od EU, postoji zakon o lobiranju. U EU je to regulisano na osnovu određenih kodeksa, pravilnika o ponašanju lobista pri Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji.
Imamo li mi u Srbiji zakonski označeno šta je lobiranje?
— U Srbiji imamo verziju zakona o lobiranju koju je uradilo Društvo lobista Srbije. Ona se trenutno nalazi u resornom ministarstvu kod Rasima LJajića u Ministarstvu za trgovinu, transport i telekomunikacije.
Zašto u tom ministarstvu?
— Zato što je to Zakon o trgovini uticajem. Trgovina uticajem je nešto što je zabranjeno i na nivou EU. To je i u našem Krivičnom zakoniku od 2009. godine prepoznato kao krivično delo.
Znači, mi nemamo zakon o lobiranju, nego kroz razne zakone imamo nešto što je graničnik?
— Imamo nešto između onoga što je lobiranje i nedozvoljeno lobiranje. Korupcija svakako nije lobiranje, davanje i primanje mita nije lobiranje, i trgovina uticajem nekog službenika u državnoj administraciji svakako nije lobiranje.
Da li bi se zakonom o lobiranju suzbila korupcija o kojoj se stalno priča?
— Odvojilo bi se šta je lobiranje, a šta ne. Šta je dozvoljeno lobiranje, ko su ljudi koji imaju legalno pravo da uđu u bilo koju vladinu ustanovu, organizaciju ili instituciju i da utiču na zakonom propisan način. S druge strane, ti ugovori bi bili transparentni. Ko je koga angažovao, za koji novac — to bi bilo vidljivo, proverljivo i dostupno svakom građaninu Republike Srbije na legalan, transparentan način u bazi podataka nadležnih ustanova koje bi to vodile.
Brankica Ristić
rs.sputniknews.com
