Hoćemo li višepartizam?

To što je Srbija bila na začelju uvođenja višepartizma u istočnoj Evropi (Srbija i Crna Gora su i od jugoslovenskih republika poslednje organizovale višestranačke izbore), ne znači da neće biti prva (ili među prvima) u ukidanju višepartizma.
Ako Vučić ipak nema nameru da proba da izdrži do 2027. i obezbedi redovnost izbora, i bude li, dakle, vanrednih, vrlo je moguće da se ti vanredni izbori (ne)završe kao Četrnaesti vanredni Kongres Saveza komunista Jugoslavije održan od 20. do 22. januara 1990. u beogradskom Centru „Sava“. Taj Kongres nikada nije završen, kao što ni predstojeći srpski vanredni (ili možda redovni) izbori možda nikada neće biti završeni.
Hoćemo li višepartizam?

autor teksta:Zoran Panović 

To što je Srbija bila na začelju uvođenja višepartizma u istočnoj Evropi (Srbija i Crna Gora su i od jugoslovenskih republika poslednje organizovale višestranačke izbore), ne znači da neće biti prva (ili među prvima) u ukidanju višepartizma. Čim se do kraja steknu uslovi. Ako se 1990. moralo u uvođenje višepartizma (od starta nakaradnog), kad se on bude ukidao to će se želeti. Doći će do olakšanja.

Možda pre uvođenja „bespartijskog pluralizma“ (izvorna ideja osnivača i ideologa SPS Mihaila Markovića), ili održavanja kozmetičkog, formalnog višepartizma (bez mogućnosti smene vlasti na izborima), Vučić ipak bude raspisao još neke izbore na kojima će učestvovati i oni koji su realno protiv njega. Možda i ove izbore koje zahtevaju studenti, a podržava ih opozicija. Izgleda i jedni i drugi pomireni sa naprednjačkim izbornim standardima.

Ako Vučić ipak nema nameru da proba da izdrži do 2027. i obezbedi redovnost izbora, i bude li, dakle, vanrednih, vrlo je moguće da se ti vanredni izbori (ne)završe kao Četrnaesti vanredni Kongres Saveza komunista Jugoslavije održan od 20. do 22. januara 1990. u beogradskom Centru „Sava“. Taj Kongres nikada nije završen, kao što ni predstojeći srpski vanredni (ili možda redovni) izbori možda nikada neće biti završeni. Kao što su delegati iz Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije napustili vanredni Kongres SKJ, neko će, moguće, napustiti vanredne izbore, a neko će probati da ih završi kao što je Milošević neuspešno pokušavao da završi vanredni Kongres, tražeći donošenje nekakvih „smernica“ i „zaključaka“. E, šta bi bilo posle prekinutih vanrednih izbora, to ćemo videti. Nadajmo se bez istorijskih analogija.

Ako je Četrnaesti vanredni Kongres SKJ bio jedan od simboličkih krajeva Jugoslavije (SFRJ), onda je Deveta konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja održana od 4. do 7. septembra 1989. u Beogradu, bila „labudova pesma“ te države. Što se tiče revijalnog dela tog Samita, najzapeženiji je bio diktator Libije Gadafi koji je u Beograd doveo i šest kamila i tradicionalni beduinski šator, koji mu je poslužio umesto hotelskog apartmana. Nakon skupa kamile je Gadafi poklonio Beogradskom Zoo vrtu. Što se simbolike tiče, bilo je upadljivo da je prvi čovek SFRJ (predsednik Predsedništva) Janez Drnovšek, govor održao na slovenačkom jeziku. A to nije u kontekstu bilo baš isto kao kad je u još držećem Titolendu prvi čovek srpskih komunista Marko Nikezić na Brezovici odgovorio na francuskom jeziku na zdravicu partijskog druga Mahmuta Bakalija izgovorenu na albanskom. Atmosfera je bila malo neprijatna, Bakali je naglasio da je govorio na maternjem jeziku, a Nikezić mu je odgovorio da je i on govorio na maternjem jeziku jer mu je majka Francuskinja. Takvi lucidni trenuci deficitarni su bili u srpskoj politici. Tek ih danas nema.

U analizi medijskog sadržaja iz perioda terminalne faze Jugoslavije (pozne osamdesete) indikativan je „Treći dnevnik“ Televizije Beograd (današnji RTS) emitovan 7. juna 1989. koji je kao lajtmotive imao predstojeći Samit nesvrstanih i predstojeći vanredni Kongres SKJ. U to vreme „Treći dnevnik“ je bio jako bitna emisija sa jakim autorskim pečatom, kao što se osamdesetih godina prošloga veka proslavio i “Drugi dnevnik“ TV Beograd koji je subotom vodio i uređivao Goran Milić. Pre ovog „Trećeg dnevnika“ išla je animacija rolerkostera kao špica za reklame (to se tada zvalo ekonomsko-propagandni program), a taj rolerkoster bio je i nesvesna metafora onoga u šta je ušla država. Išlo se velikom brzinom u sunovrat, što šinama, što van šina.

„Treći dnevnik“ vodi Veljko Samolov, novinar sa autoritetom. Prva vest je ta da je život u Pekingu zamro, stranci masovno napuštaju grad. Oko pet hiljada ljudi na pekinškom aerodromu pokušava da se čarterima prebaci bilo gde van Kine. Kineska vlada ne garantuje nikakavu bezbednost. Zoran Đorđević, izveštač „Tanjuga“ iz Pekinga, javlja za „Dnevnik“ da je svih 65 Jugoslovena u glavnom gradu Kine bezbedno. Po Pekingu se čuje puškaranje. Meci su zahvatili i predstavništvo jugoslovenske firme „Smelt“ (danas bi se reklo slovenačke firme). Inače, „Smelt“ je bio sponzor osamdesetih godina prošlog veka košarkaškog kluba „Olimpija“ (Smelt Olimpija) iz Ljubljanje u vreme kad su u njoj igrali Vilfan, Subotić, Kotnik Hauptman… Neizvesnost u Pekingu je velika, potvrđuje dopisnik „Tanjuga“, u gradu je neko čudno zatišje, spekuliše se da li je postignut kompromis u političkom rukovdstvu Kine. Naravno, reč je masovnim demonstracijama na trgu Tjenanmen koje su inicirali studenti i koje su ugušene krvoprolićem 3. i 4. juna 1989. godine.

A onda druga vest u „Dnevniku“ da je generalni sekretar Komunističke partije Mađarske Karolj Gros, osudio bratoubilački rat u Kini. On je dodao da metode korišćene u Pekingu nemaju ništa zajedničko sa socijalizmom (što valjda znači da to nemaju ni one korišćene 1956. u Mađarskoj) i da snaga oružja ne može biti sredstvo rešavanja društvenih i političkih konflikata u vladajućim krugovima. Uglavnom, to je još Kina kakva je bila u spotu za pesmu „Freedom“ grupe „Wham!“ iz 1984. snimljenom tokom posete ovoj zemlji benda koji su predvodili Džordž Majkl i Endru Ridžli. U vreme tih dramatičnih događaja bilo je teško predvideti potonji uspon Kine, koja je postala globalni ekonomski i vojni džin, ali u kojoj neprikosnovenu vlast i dalje drži Komunistička partija na čelu sa vođom.

A onda Samolov kaže da su zbivanja u Pekingu bacila u senku još jedan bitan događaj koji bi svakako mogao imati neslućene posledice i razmere u čitavom socijalističkom svetu (i imao ih je). Naime, prvi put od kada je socijalizma (ustvari, Samolov je mislio na takozvani državni realsocijalizam), u jednoj od socijalističkih zemalja, u Poljskoj, izgleda da je opozicija pobedila. Gost „Trećeg dnevnika“ je, najavljuje ga Samolov, njegov kolega spoljnopolitički novinar Milorad Jovanović, koji kaže da su rezultatima izbora u Poljskoj zaprepašćeni i pobednici i pobeđeni. Opoziciona „Solidarnost“ je očekivala pobedu, ali ne tako ubedljivu, dok je vlast očekivala poraz ali ne tako katastrofalan. Jovanović kaže da bi prihvatio objašnjenje „Solidarnosti“ da su postojale dve vrste glasanja – prvo za program („Solidarnost“ je izašla sa jasnim i kratkim zahtevom za nedvosmislenim reformama), a drugo glasanje je bilo takvo da je vlast morala biti poražena kao odgovor na dugogodišnje održavanje staljinističkog sistema i svih njegovih posledica. Jovanović iznosi i svoj stav time što kaže da bi po njegovom mišljenu redosled glasanja bio: Prvo protiv staljinizma, a tek potom za reforme.

Dok se istočna Evropa ubrzano oslobađala komunizma, u Srbiji se istovremeno kroz Miloševićevu „antibirokratsku revoluciju“ dogmatizuje komunistička partija (iz koje je izašla SPS), a te posledice spajanja nacionalizma i komunizma se osećaju i danas dobijajući nadogradnju u Vučićevoj Srbiji i novim međunarodnim okolnostima, kada je limitirana restaljinizacija prisutna i u Putinovoj Rusiji. Vladajuća politička elita, kao i dobar deo kulturne i crkvene, u Srbiji ne razume te 1989. istorijski trenutak. Apsurdno, ali televizija koja je bila svetski lider u izveštavaju iz rumunske revolucije i obaranja Čaušeskog 1989. za godinu dana kasnije postaje prava „TV Bastilja“ kako ju je prozvao Vuk Drašković. Sunovrat državne televizije ogledao se i u tome da u njoj nedugo nakon tog „Trećeg dnevnika“ više nisu radili profesionalci sa autorskim pečatom kao Samolov i Jovanović. Čak je i kontroverzni komunistički general Vojćeh Jaruzelski u Poljskoj imao izgleda više senzibiliteta za „tranziciju“ od generala Veljka Kadijevića ili Nikole Ljubičića.

Nakon istorijskih izbora u Poljskoj, saznajemo da je Ante Marković, predsednik Saveznog izvršnog veća (jugoslovenske vlade) bio je gost Beograda (rukovodstva Beograda) i tom prilikom posetio gradilište hotela „Hajat“ i „Geneksovih“ apartmana koji se užurbano pripremaju za predstojeći Samit nesvrstanih. Predstavnici grada i investitori obavestili su saveznog premijera da radovi na ovim objektima visoke kategorije teku po roku, da se radi u tri smene, i subotom i nedeljom. Ante Marković insistira na tome da je posao države da stvori prostor privrednicima. U Skupštini Beograda o razvoju glavnog grada premijera su informisali gradonačelnik Aleksandar Bakočević i Milorad Unković, predsednik Izvršnog saveta Beograda (potom i gradonačelnik). Bakočević je u belom odelu sa pozom američkog senatora, na snimku se vide i Dragan Tomić, od 1994. do 2001. predsednik Skuštine Srbije, poznat kao „Tomić Jugopetrol“ jer je u „Jugopetrolu“ radio kao generalni direktor. Tu je u jednom kadru i komunistički ideolog i funkcioner, potom istaknuti član SPS i diplomata Radoš Smiljković, autor mnogih knjiga, od „Organizaciono-političke izgradnje Saveza komunista Jugoslavije“ (1966) do „Srbije u imperijalnim sudarima“ (2013). Politika razvoja grada usmerena je na modernizaciju privrede, kažu prvi ljudi Beograda saveznom premijeru. Sve deluje prilično sinhronizovano, reformski. Beograd (čije rukovodstvo igra mimikrijsku predstavu) pozdravlja napore Savezne vlade na rasterećenju privrede, dok je Marković dao podršku orijentaciji glavnog grada ka tržišnom konceptu i posebno je istakao dinamičan razvoj male privrede.

Uveče u Međunarodnom pres centru Marković izgovara čuvene rečenice da ovdašnji problemi proizilaze iz sistemskih promašaja, iz načina života, iz ponašanja, iz karakrteta, i da se to u krajnjoj liniji izražava u inflaciji koju imamo.

Svakakvih izmišljenih dijaloga ima: Od onog čuvenog „Dijaloga u paklu između Makijavelija i Monteskjea“, pa do dijaloga između Alojza Stepinca i Tomislava Karamarka u kolumni Viktora Ivančića koju sam, ako se dobro sećam kao urednik objavio u „Danasu“. Baš bi bilo interesantno zamisliti dijalog Ante Markovića i Aleksandra Šapića, da je Ante kao savezni premijer došao u posetu Šapiću kao gradonačelniku Beograda.

Da, i srpska inflacija koja je obeležila 1993. godinu, pre svega je izraz karaktera. Posle Ante Markovića i Aleksandra Bakočevića u „Trećem dnevniku“ kreće prilog koji ima u sebi reč koja bi mogla biti i reč godine 2025. u Srbiji – plenum. Dakle, malo pred ponoć tog 7. juna 1989. spikerka čita: Umesto da poslednji Plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije komunistički utvrdi ko blokira i razbija front rešavanja kosovskih problema, ispoljeno je tragično nejedinstvo a kraj Plenuma ne bi podneli ni kriterijumi građanske, a kamoli komunističke etike. Ovo je istakao, dodaje spikerka, u Kragujevcu Božidar Čolaković, član Predsedništva Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda (komunističke izmišljotine za simuliranje demokratije i propagandno zamajavanje). Sintezom tog Socsaveza i Saveza komunista nastaje SPS. Čolaković je u Kragujevcu otvorio 25. smotru naučno-tehničkog i pronalazačkog stvaralašta dece i omladine Jugoslavije. Ovim (ponašanjem na poslednjem Plenumu), smatra Čolakvić, Centralni komitet doveo je u pitanje dalji mandat i dokrajčio istanjeni politički ugled. Predug je, smatra Čolaković, period do vanrednog kongresa, njega bi trebalo održati odmah i zbog izbora novog jedinstvenog svejugoslovenskog Centralnog komiteta.

U to vreme bila je aktuelna i velika prevara Slobodana Miloševića – takozvani Zajam za privredni preporod Srbije. I njega se dotakao Čolaković u Kragujevcu i naglasio da se ljudi nesebično odazivaju i izdvajaju sredstva za Zajam u uslovima najteže ekonomske krize. (Iako je, apsurdno, to vreme Ante Markovića koje se pamti kao ekonomski bolje u istoriji SFRJ). Čolaković tvrdi da građani upisuju Zajam zarad – pazite sad – budućnosti i stabilnosti Jugoslavije, međutim – uočava Čolaković – ovaj patriotski i ekonomski akt nije ostao bez zlonamernih prigovora iz nekih sredina koji, inače, zasigurno ne koriste Jugoslaviji.

Znate li šta je poznih osamdesetih u SFRJ žargonski bio „leš“? To je novčanica od pet hiljada dinara sa Titovim likom u nekoj lila boji. Vrednije nije bilo. Iako je na njoj bilo i Jajce sa prepoznatljivim vodopadima zbog Drugog zasedanja AVNOJ-a u toj bosanskoj varošici 29. novembra 1943, kad su udareni temelji Titove države, pričalo se da se na novčanici nalazi i prikrivena vinjeta austrougarske vojničke kape pod kojom se Tito borio protiv Srba 1914. godine. Ali inflacija kao stvar karaktera je načinjala i Tita, a to je nekako simbolizovalo i slabljenje posthumnog kulta ličnosti. U „Trećem dnevniku“ se Koordinacioni odbor pomenutog Socijalističkog saveza za obeležavanje značajnih događaja i ličnosti protivi povlačenju iz opticaja novčanice sa Titovim likom, jer je rečeno je da bi takva politička odluka navela vodu na mlin onih koji misle da treba brisati sve što nas vezuje za Tita.

Tog 7. juna 1989. pred ponoć gledaoci su mogli da saznaju i da je počelo Treće savezno takmičenje učenika osnovnih i srednjih škola i vanškolske omladine u znanju iz „odbrane i zaštite“. Pozdravljajući učesnike u ime sveznog sekretara za narodnu odbranu, viceadmiral Ivan Veselinović, istakao je da sa stanovišta odbrane zemlje najveću opasnost predstavlja nacionalizam koji je već doveo do opasne dezintegracije našeg društva. Najveća pretnja, pravilno se zaključuje, nije više strani faktor. Od uspeha u borbi protiv nacionalizma zavisiće i naše mogućnosti za savladavanje ostalih poteškoća u društvu. Naša Amrija (JNA) je, govori viceadmiral, odolela svim iskušenjima međunacionalnih podela. Bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost i – pazite formulaciju – jugoslovenski socijalistički patriotizam – su osnovne vrednosti na kojima se vaspitavaju sve generacije mladih ljudi u Armiji.

Budite uvereni, naglasio je viceadmiral Veselinović – da u tu tvrđavu (JNA) neće prodreti nacionalistička svest.

Od kulture tu je i prilog sa susreta književnika Balkana u Boru (bez pisaca iz Albanije, ali sa gostima piscima iz Mađarske) na kome govori Slobodan Selenić, predsednik Udruženja književnika Jugoslavije. Pisci su tražili odgovore na pitanje šta je to balkanska književnost i šta je Balkan na kraju veka. Verovatno nisu mogli pretpostaviti šta će značiti sutra konstrukcija „Zapadni Balkan“, niti bi lako razumeli tužne sudbine „Berlinskog procesa“ i „Open Balkana“. Bio je tad i „miting poezije“, a kamera hvata pesnika Dobricu Erića kako nešto recituje. Ne puštaju ga tonski. Verovatno je bilo nešto vrcavo.

U rubrici „Iz štampe“ glavna tema su uplate za Zajam za privredni preporod Srbije. Sume su različite, ali želja je ista – da se pomogne privredi Srbije. Dnevni list „Politika“ javlja da će svi meštani sela Sićeva kod Niša upisati Zajam. Dopisnik „Politike ekspres“ iz Beča javlja da je veliki interes naših radnika na privremenom radu u Austriji da privreda Srbije stane na svoje noge. Ima i onih koji hoće da sredstva uplate bespovratno, da je bitno modernizovati privredu i prepustiti je mladim i stručnim ljudima koji neće zabušavati i zloupotrebljavati svoje položaje. Piše „Ekspres“: Rad i samo rad, ili kako reče jedan naš Bečlija iz Zrenjanina: Ko zabušava na poslu – otkaz i gotovo!

E, sad upada u oči da iako je ostalo samo dvadeset dana do Miloševićevog nastupa na Gazimestanu, u ovom „Trećem Dnevniku“ nema ni jedne reči o Slobodanu Miloševiću, niti njegove slike ili snimka. Što je dnevnički izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Preciznije, Miloševića nema kao što nema Tita u Bulajićevoj „Neretvi“ ali duh se oseća.