Zapad ili Istok? Ostati veran pravoslavnoj Rusiji, zajedničkoj veri, tradiciji i istoriji ili pogaziti sve to, prevrnuti (kao Ukrajinci) ćurak naopako a u nadi da će jednog dana biti moguće ugurati se nekako u EU? Možda i u NATO?
Koju cenu bi Srbi morali da plate za to?
Da odmah pojasnim, već par decenija sam mišljenja da EU zapravo nikada neće primiti Srbe u punopravno članstvo, odnosno da ako bi se to ikada desilo, onda to više ne bi bili Srbi, već neki bivši i samo (možda) po imenu Srbi.
Dovoljno je pogledati šta su Zapad, rimokatoličko unijaćenje i lokalni banderisti napravili od Kijevskog Rusa, kolevke ruske države, i od Kijeva, „majke ruskih gradova“.
Jedan antiruski bedem.
No postoje i bliži primeri, Hrvati, koji velikim delom potiču od pokatoličenih i potom pohrvaćenih Srba (za zainteresovane više u: Vladimir Umeljić, „Balkanski gambit Vatikana“, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.).
Tek po otpadanju od vere i odustajanju od nacionalnog identiteta, dakle, postaje se prihvatljiv za Zapad. Mamac je naravno ekonomija, investicije, životni standard ljudi, elementi koji nisu za zanemarivanje.
Sigurno, stoji da se sve investicije u Srbiju mere prevashodno stepenom korisnosti za finansijere, ali Zapad upravo upečatljivo demonstrira da je sposoban i itekako spreman da iz ideoloških razloga radi u korist sopstvene štete, odbijajući jeftine ruske energente i po cenu recesije i urušavanja privrede.
Šta dakle ako dođe finalni ultimatum – Srbi, prekidajte s Rusima ili izolacija!
Da li bi to zaista bila tragedija, osloniti se ekonomski „samo“ na Rusiju, Kinu, Indiju i na zapravo najveći deo sveta? Pogotovu jer u međuvremenu EU nije više ono što je bila i biće sve upućenija na te iste faktore globalnih odnosa. Ukoliko naravno uopšte opstane.
Jer na politiku Zapada se Srbi ne mogu osloniti.
To je, kako svedoči čitava pa i aktuelna istorija, politika bezobzirne dominacije i eksploatacije, potčinjavanja kroz brutalnu silu i istovremeno permanentno, brutalno i konsekventno uniformisanje duha podanika.
Jer oni su učili od milenijumske i vrlo uspešne vlastodržačke politike Vatikana.
I ne samo oni, marljivih učenika je bilo i na Istoku.
U Nemačkoj je 1988. izašla moja knjiga „Poređenje između katolicizma i komunizma. Jedan pledoaje za demokratiju“ („Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus. Ein Plädoyer für Demokratie“, R. Fischer Verlag, Frankfurt, 1988), u kojoj sam na brojnim istorijskim paralelama preispitivao tezu, da su sovjetski komunisti revnosno oponašali način vladanja rimokatoličke hijerarhije.
Ovde samo jedan primer paralele između sovjetskog „kulta ličnosti“, koji je i Tito priželjno praktikovao čitavog života, i „papinske nepogrešivosti“, koji ukazuje na efikasnost unifromisanja duha kao vladalačkog instrumenta.
Ta tzv. papinska podrazumeva da „niko nema pravo da još jednom raspravlja o jednoj odluci pape“, što se podrazumevalo i posle jedne Staljinove odluke, pošto je faktički uništio čitavu Lenjinovu „staru gardu“. Jer „Niko ne učvršćuje svoju vlast sa onima, koju mu pomogli da dođe do nje.“ (Nikolo Makijaveli).
No zanimljivo je da je uniformisani duh podređenih to i akceptirao.
Lav Trocki npr. koji je tada već do kolena bio zaglibljen u Staljinovoj „listi za odstrel“, svečano je obznanio na XIII. Kongresu komunističke partije u maju 1924. i sledeće: „Partija je u krajnjoj liniji uvek u pravu (…) Čovek samo u partiji i kroz nju može da ima pravo (…)“
Moskovska „Pravda“ je pak 1936. poručila: „Samo partija i njen vođa znaju sve!“
Površno gledano, ove reči Trockog kao da dolaze od jednog suicidno ugroženog mazohiste, koji unapred opravdava svoje dželate. Nepoznato je doduše da li je tako mislio i 21. avgusta 1940, kada su ga Staljinovi egzekutori u Meksiku pronašli i poslali na drugi svet.
No on nije bio niti mazohista, niti samoubilački nmastrojen, već idealni podanik sa ambicijama predvodnika, rob ideologije moći, sa željom da bude njen gospodar, ne da ukine zlo ropstva, već samo da se nađe na pravoj strani.
Vođa i Partija, papa i vatikanska hijerarhija sve znaju, nepogrešivi su, uvek u pravu.
To znači, teško da će trenutne vladajuće garniture u EU ikada priznati bilo kakve greške, odustati od svoje (sveznajuće) vladalačke ideologije i odreći se želje za vlašću nad drugima i nad uniformisanjem njihovog duha.
Iako se to danas drugačije naziva, uvija u savremene verbalne oblande.
Konsekvenca za Srbe glasi – zaboravite prošlost i okrenite se budućnosti, izbrišite nepovratno iz pamćenja Republiku Srpsku Krajinu, odreknite se Rusije i Kine, priznajte nezavisnost Kosova i Metohije, pustite Republiku Srpsku niz vodu unitarizacije a Srbe u Crnoj Gori poplavi asimilacije, po mogućstvu i dajte Raškoj i Vojvodini državnu samostalnost…
Uz to, prestanite da klevećete evropsku Hrvatsku zbog nekog Srbocida 1941-1945.
I pokažite dobru volju i želju za evropskim integracijama, tako što ćete konačno ukloniti spomenik trogodišnjoj Milici Rakić, kolateralnoj šteti NATO-bombardovanja 1999.
Drugim rečima, odreknite se vere, identiteta i bilo kakve suverenosti!
Voleo bih da to nije tako, da se može dostojanstveno i ravnopravno sa njima razgovarati o temama, kao što su ekonomija, investicije, životni standard ljudi, ali i sloboda, jednakost, ljudska prava.
Ali kako je rekao Bertolt Breht: „Ja bih tako želeo da sam u pravu, ali okolnosti, one su drugačije.“ Drugim rečima, nisam niti papa, niti vođa jedne svemoćne političke partije. Nisam nepogrešiv.
Ali plašim se da sam po ovom pitanju ipak u pravu. Jer okolnosti su takve, kakve su.
autor:Vladimir Umeljić
