Važno je zabeležiti neka dešavanja kako ne bi bila zaboravljena, jer imaju poseban značaj za naš narod i budućnost. Sećanjem na njih, možemo učiti i nikada više ne doživeti bolnu tragediju.
Zahvalan sam Gospodu na ovoj misiji, i ako mi ne podari više, smatram ovu izuzetno važnom.
Tog sumornog jutra, kada sam izašao iz svoje kuće, imao sam samo 21 godinu.
Bio sam mlad, ali su me okolnosti naterale da odrastem preko noći. U naručju sam držao sudbinu ne samo sebe, već i svog osmomesečnog sina i sudbinu svih nas koji smo ostali u Gnjilanu. Svaka odluka koju sam donosio mogla je značiti život ili smrt.
Gnjilane je bilo grad koji je već bio na kolenima. Naši domovi su goreli, naše porodice su bile u strahu, a svaki korak na ulicama mogao je biti poslednji. U tim trenucima, jedino mesto koje nam je pružalo osećaj sigurnosti i zaštite bila je crkva Svetog Nikole. Crkva je postala jedini pravi bastion Srpstva u ovom gradu, naša poslednja linija odbrane. Ona je bila mesto okupljanja, mesto gde smo mogli da nađemo utehu u veri, ali i da razgovaramo o tome kako da opstanemo u ovim teškim vremenima.
Međutim, i taj bastion je bio ugrožen. Pripadnici tkz OVK su planirali da zauzmu Ćilimaru, zgradu koja se nalazila na samom crkvenom imanju. Ćilimara nije bila samo običan objekat; bila je sastavni deo crkvenog kompleksa, simbol naše vere i istorije. Bila je to neka vrsta produžetka naše svetinje, deo svetog tla koje je trebalo da ostane u našim rukama.
Kada smo Saša Stojanović, glumac Narodnog pozorišta u Gnjilanu, i ja odlučili da krenemo do crkve, svestan sam bio da idemo direktno u lavlju jamu. Sa samo 21 godinom i sa mišlju na svog osmomesečnog sina kod kuće, nisam bio siguran da li ću se vratiti. Ali nismo imali izbora. Morali smo da pokušamo da zaustavimo ono što je izgledalo kao neizbežno – zauzimanje poslednjeg mesta koje smo mogli nazvati svojim.
Hrabrost u plamenu: Kako smo sačuvali Ćilimaru i Crkvu Svetog Nikole u Gnjilanu 1999 godine
Kada smo stigli do crkve, zatekli smo oca Živka koji je delovao očajno. OVK je već upala u Ćilimaru i planirali su da je pretvore u svoj komandni štab. Bila je to strateška tačka, ne samo za njih već i za nas, jer ako bi je izgubili, izgubili bismo i deo crkvenog kompleksa, i time bi se ceo naš otpor raspao.
Sa tapijom u ruci, koja je dokazivala vlasništvo crkve nad Ćilimarom, krenuli smo da se suočimo sa njima. Ispred zgrade su nas dočekali naoružani pripadnici OVK, kao i grupa Amerikanaca koji su bili tu da posreduju. Atmosfera je bila napeta, svaka reč mogla je da zapali fitilj koji bi nas sve razneo.
Ali znali smo šta nam je u rukama – tapija nije bila samo papir, bila je simbol našeg prava na ovaj prostor, na naše svetinje.
Posle sati pregovora, uspeli smo. Ćilimara je ostala u našim rukama. Time smo ne samo odbranili zgradu, već i ceo crkveni kompleks, i samim tim, poslednje mesto okupljanja i nade za sve Srbe u Gnjilanu. Taj čin bio je mnogo više od jednostavne pobede – bio je to trijumf nade nad očajem, života nad smrću, i vere nad strahom.
Danas, kada se setim tog trenutka, osećam ponos što smo u tim mladim godinama imali snage da stanemo u odbranu onoga što nam je bilo najsvetije. Moj osmomesečni sin danas je odrastao čovek, i uvek mu pričam o tom danu, o značaju Ćilimare i crkve Svetog Nikole, i o tome kako je naš mali trijumf tada osigurao da ima budućnost u Gnjilanu. Crkva Svetog Nikole i dalje stoji, i sa njom stoji i naša istorija, naša vera i naš narod.
Piše: Branko Dimović Dimeski
