Problem sa Hramom Hrista Spasa je dugogodišnji.
Devedesetih godina, pošto pravoslavni vernici nisu imali saborni hram u Prištini, a na mestu gde je ranije počeo da se radi sabodni hram je niklo pozorište, crkvi je odlukom SO Priština (u kojoj su tada bili i Albanci) data zemlja koju Univerzitet nije koristio, jer se širio u drugom pravcu. Gradnja je počela 1993. godine, uz sve dozvole koje su tada bile potrebne, ali do kraja Hram nije bio završen, iako je bio osvećen.
Nakon rata, nije bilo govora o nastavku gradnje hrama. U onom prvom posleratnom ludilu, novi vladari Kosova su nekako propustili da sruše Hram, i on je ostao da postoji kao kost u grlu novim albanskim vlastima, jer je bio ogroman pravoslavni Hram u centru Prištine, koji je podsećao na posledice „slobode“ – od predratnih 40.000 Srba u Prištini ostala je šačica, pod stalnom međunarodnom zaštitom. Uz menjanje imena ulica, poništavanja stanarskih prava Srbima, uništavanje groblja, izmišljanje nove istorije, Hram je ostao kao podsetnik da je u Prištini pre rata živelo toliko Srba kojima je bio potreban veliki saborni hram u kom bi služili Bogu.
Kada se međunarodna vlast već učvrstila, prosto razaranje Hrama više nije bilo moguće, jer bi kosovski političari došli u velike probleme sa međunarodnom zajednicom. Iako je bilo par individalnih i neuspešnih pokušaja, Hram je ostao da stoji i postoji. Onda su tu počeli da bacaju smeće, dolazili su da vršenjem fizioloških potreba oskrnave pravoslavni Hram, čak se i jedan beskućnik uselio u Hram. Pokušavali su i da ignorišu postojanje Hrama, ali im je čak i taj i takav ponižen i izmučen Hram i dalje bio kost u grlu.
Onda, kada više nisu mogli da ignorišu postojanje Hrama, počeli su veliku i opsežnu kampanju „predloga kosovskih intelektualaca“ šta raditi sa Hramom. Bilo je predloga da se pretvori u „muzej žrtava Miloševićevog genocida“ odnosno „Muzej žrtava kosovskih Albanaca“, da se sruši, da ga sama Crkva sruši kao nelegalnu građevinu, do onih „dobronamernijih“ predloga – da postane neki „dom“ za Srbe koji bi došli u Prištinu poslom, da postane multireligiozno svetilište, mesto pomirenja, i slično. Političari su atmosferu podgrevali, govoreći da je hram „ruglo“, „Miloševićeva crkva“, „podsetnik stradanja Albanaca“ i uopšteno pozivajući na „rešenje tog pitanja“, na način kako su rešavali i ostala pitanja vezana za Srbe. Sve ove „predloge“ Eparhija Raško – Prizrenska je odbacivala i nastavlja da ih odlučno odbacuje, sa koje god strane dolazili.
Potom su pokušali da ga sruše, ali „legalnim sredstvima“. Prvo su pokušali da 2013. godine Crkvu privole da uđe u proces „legalizacije“, što je Crkva odbila jer je Hram legalna građevina. Potom su tvrdili da će se sa Hramom postupili „kao i sa svim drugim nelegalnim građevinama“, ali su i sa tim prestali kada je Crkva preko međunarodnih predstavnika dostavila dokumentaciju da je Hram legalna građevina, građena u svemu u skladu sa tadašnjim zakonima, za razliku od makar polovine starih i devedeset posto novih građevina u Prištini. Univerzitet je poveo čak i spor protiv Eparhije, zahtevajući da Eparhija sama sruši svoj Hram i preda zemljište Univerzitetu, ali, zbog jakog nadzora međunarodne zajednice u tom postupku, nisu uspeli ni sa tom inicijativom.
U međuvremenu, krenuo je drugi talas skrnavljenja hrama. Kosovska pevačica Era Istrefi je u njemu snimila skaredan spot bez dozvole Eparhije, „mladi alpinista“ se popeo na vrh Hrama, i još par akcija koje su služile da obesmisle svetost te građevine za pravoslavne vernike. Jedini „ustupak“ koji je kosovska strana učinila, nakon dugog vremena raznih pritisaka, je bilo izbacivanje beskućnika koji je tamo živeo i postavljanje metalnih vrata na ulasku u Hram, ali su odbili i odbijaju i dalje da postave predstavnika policije koji bi čuvao Hram.
Kao vrhunac negativne kampanje protiv Hrama, gromoglasno je najavljeno „iskopavanje albanskih žrtava“ u blizini Hrama. Iskopavanja su vršena komisijski, u junu ove godine. Naravno da nikakvi leševi nisu nađeni oko Hrama, ali to nije objavljeno toliko gromoglasno, i u javnosti je ostala povezanost Hrama i „albanskih leševa oko Hrama“.
U albanskim političkim krugovima opet raste tenzija, sada zbog pitanja razgraničenja sa Crnom Gorom koje ne mogu da reše. U tim uslovima, neko se ponovo setio Hrama i podmetnuo požar, jer je čak i to malo preostalih Srba na Kosovu, ili samo jedna zgrada Srpske Pravoslavne Crkve, i dalje dovoljna da skrene javnost sa vrućih političkih tema na postojanje Hrama u centru Prištine. Za razliku od ogromne džamije koja se u Prištini gradi, i katoličke katedrale u najstrožijem centru koja se završava, Hram za pravoslavne vernike nije dozvoljeno završiti, skoro dvadeset godina od završetka rata. I ne samo da ga nije dozvoljeno završiti, već se i aktivno traže načini uništenja Hrama.
Sudbina Hrama ostaje neizvesna, sada manje nego ranije, ali ipak pod stalnim pritiscima, i oslikava i odnos prema Srbima na Kosovu. Ponižen, oskrnavljen, opljačkan, zapaljen, nedovršen, zarastao u korov, ali i dalje stoji na mestu. I čak i kao takav kost u grlu onima koji bi da izbrišu svaki trag postojanja Srba na tim prostorima, i koji bi se i prema preostalim Srbima najradije poneli kao što se odnose prema Hramu – ukloniti ih sa Kosova, pod bilo kojim izgovorom i bilo kakvim sredstvima.
Dimitrije Nedić
Vidovdan
