Hraniteljstvo nije profesija

Slučaj petogodišnjeg dečaka koji je oduzet hraniteljki zbog usvojenja, uzburkao je javnost. Alarm je uključila rodbina i prijatelji hraniteljke iz Zrenjanina koja se za dečaka vezala kao da mu je majka. Svedoci su prenosili izjave u kojima potvrđuju da je i nju dečak zvao “mama”, da je nehumano tako ga odvojiti i dati strancima sa kojima ne može da komunicira, osim preko prevodioca; da CZR ne nadgleda potencijalne roditelje iako je dete stalno sa njima već nekoliko dana; pa sve do građanskih protesta… Reagujući emotivno mnogi osuđuju sistem, Centar za socijalni rad, zakone…

Obratila sam se direktorki jednog CZR za objašnjenje i prvo što mi je rekla je: “Hranitelji znaju da im dete može biti uzeto svakog časa! Nažalost, često to zanemare i naravno da se vežu i oni za decu i deca za porodicu. Ali, hranuteljstvo je privremena briga o deci bez roditeljskog staranja ili deci čijim su roditeljima oduzeta prava na staranje”. Što se tiče usvojenja, zakon je tu jasan, a Centar za socijalni rad je samo jedna od karika u dugotrajnom i temeljnom postupku usvojenja koji počinje i završava u nadležnom ministarstvu. Što se stranih usvojitelja tiče, spisak kandidata za usvojenje naše dece u isključivoj je nadležnosti Ministarstva rada i socijalne politike, objasnila mi je direktorka CZR.

Čovek nije kamen, veže se za stvari, za životinje, a gde neće za mala i nevina bića?!

Mene je ovaj slučaj setio na jedan susret sa hraniteljima i njihovim štićenicima i na priču koju sam tada zabeležila. Možda će ona objasniti koliko je teško nekada razdvojiti ono što se može okvalifikovati kao posao, jer se za hraniteljsko dete dobija novac, od ljubavi koja se razvije.

Imena su zamenjena, zbog zaštite privatnosti.

U krilu majke hraniteljke

„Sunčica je imala pet meseci kad su je doneli kod nas. Mama i tata su morali da idu da joj kupe neke stvari, a brat i ja smo ostali da je čuvamo. Ona je bila jako mala, mršava i plakala je u krevecu. Malo smo se brinuli jer nismo znali kako da je smirimo i onda smo joj pustili muziku. Zaspala je brzo. A bila je jako bolesna, sad je ozdravila…i ugojila se malo…“ – ovako priča o svojoj „sestrici“ devetogodišnja Mila čiji su roditelji višegodišnji roditelji hranitelji. Mladi ljudi, tek pregurali 30, a već jedno dete podigli do punoletsva i ispratili u samostalni život. Sunčica je doneta pre nešto manje od godinu ipo dana, zaista sa ozbiljnim zdravstvenim problemima iz socijalno urušene porodice. Centar za socijalni rad je mladim roditeljima sa dvoje svoje dece dodelio bebu na staranje i oni su je prihvatili kao svoje rođeno.

Vidi se to po načinu na koji majka drži Sunčicu u krilu, ljubi je svaki čas, brat i sestrica joj dodaju smoki, keksić… A ne zna se ko od njih troje ima topliji, mekši, nežniji, blaži izraz lica. U plavim očima ( jer svo troje su plavooki) ogleda se dubina duše , kao u Ohridskom jezeru odakle se vade oni retki biseri.

Sunčica, mrvica od 19 meseci, ne propušta ništa onim krupnim, crnim očima. Zadovoljna beba, mazi se uz “majčin” vrat pa se uzvrpolji tražeći da pipne sve oko sebe. Radoznala je da istraži ljude koje do sada nije upoznala, da ih dotakne prstićima i nagradi osmehom.

Ovo malo biće za sada ne poznaje drugu majku sem te nežne, riđokose, kovrdžave žene, gotovo detinjeg izgleda, koja ima strpljenja i smirenosti za svaki trenutak u životu dece. Na pitanje kako se organizuju, kaže, sa mnogo razgovora i priče. O svemu. Svako ima svoja zaduženja, a hraniteljstvo nije posao, to je odgovornost i ljubav pre svega. Ne za majku, niti samo za oca, to je način života cele porodice.

Oštra selekcija i obuke

Centri za socijalni rad hraniteljskim porodicama daju mesečnu nadoknadu za brigu o detetu. Nije to mala suma, utvrđena je u visini mesečnih, normalnih potreba za dete koje je povereno na staranje. Kako deca rastu tako se i potrebe menjaju, pa se hraniteljima pomaže i u obezbedjivanju knjiga, učila, plaćanja eksurzija i sl… Sve u svrhu normalnog života.

Da bi neko postao hranitelj prolazi specijalni program obuke, posmatranje, razgovore sa stručnjacima i zaista oštru selekciju. Onaj ko nije spreman da se preda iz ljubavi, nego vidi samo materijalni interes, bolje da odmah odustane od ove ideje. O detetu koje dobijete kao hranitelj morate da brinete i više nego o svom rođenom, jer ono je osetljivije, zbog uslova iz kojih dolazi. A ti uslovi nikada nisu bili dobri, jer se ono ne bi našlo Centru za socijalni rad na staranje.

Mlada majka iz ove priče uskoro očekuje još dve devojčice od 8 i 7 godina. Dolaze iz porodičnog nasilja, kako kaže socijalna radnica, urgentno se zbrinjavaju. Nisu sestre. Posle višemesečnih iskustava sa Sunčicinim oporavkom i stalnih odlazaka lekarima, dok nije stabilizovana, sada će se cela porodica naći pred novim izazovima.

Ali, na licu ove žene se ne vidi zabrinutost ili nervoza, naprotiv. Ona odiše ushićenjem kao buduća majka pred porođajem.

„Spremili smo im sobu, okrečili, uredili, nadam se da će im se dopasti…“ priča ona i usput Sunčicu hvata za ruku da ne padne, starijoj devojčici sklanja pramen sa lica, a dečaku briše trag od čokolade oko usana. Ne možete verovati kakvom nenametljivošću i spontanošću to čini, u potpunosti vladajući tim svojim malim svetom.

Ne zna se koliko će dugo „nove“ devojčice biti u ovoj hraniteljskoj porodici, ne zna se ni koliko će Sunčica ostati kod ovih divnih ljudi, ali koliko god da to bude ništa im neće nedostajati. Izostavimo pominjanje hrane, odeće, postelje…ono što ih očekuje jeste posvećenost i ljubav. Upravo ono što im je bilo uskraćeno.

Violeta Živkov

Kolumnista