Moram da priznam da se posle prošlonedeljnih rasprava o auto-putu, trgu i tenku pred stadionom osećam poprilično poraženo, jer imam osećaj da je Vučić uspeo da privede i znatan deo svojih protivnika svom načinu razmišljanja, a to je da sve što nam se sviđa u suštini može da se opravda.
Odjednom je osnovne probleme zbog čega Vučić ne valja – a to je ponašanje jednog demokratskog despota koji je uspeo da razori naš politički sistem, sve institucije, zavlada javnim sektorom, privatnim biznisom, prirodom i društvom, napravi zemlju u kojoj ne možeš ni da šutneš loptu bez njegovog odobrenja — zamenila diskusija o raznim neimarima.
U tom smislu, i dalje pomalo provejava ona anksioznost koja je davala lažni utisak opozicione nadraženosti naroda, ali sada više niko ne priča o suštini, nego o tome „da li su prilazi auto-putu funkcionalni“ i „da li je kamen hrapav“. Samim tim, Vučić će ceo politički diskurs pomeriti u pravcu procenjivanja da li se on ispravno ili ne uhvatio u koštac sa onim problemima koje je sudbina namenila srpskim političarima, i u tome će kao neko ko je proveo decenije spremajući se za ovo biti nenadmašan, što i nije teško, jer su dvanaest godina pre njega Srbijom vladali moroni.
U tom pogledu, njegove strategije prenemaganja, pretvaranja i odlaganja oko Kosova, Evropske Unije, Rusije i svega ostalo, sada konačno mogu da ostvare svoju punu instrumentalizaciju, pošto je najzad uspeo da svojim protivnicima izbije iz glave ono što je zapravo osnovni problem u ovoj zemlji, a to je da nema nikakvog reda, nikakve jednakosti pred zakonom, nema nikakve mogućnosti da se živi i radi, a da on ili neko njegov ne bude arbitar svega toga. On će se u talasima sviđati jednima, drugima i trećima, a svojima će neprekidno biti savršen i nepogrešiv.
Za to vreme će taj „sviđizam“ koji je uveo kao kriterijum procene svoje politike silno nametati opoziciji i razarati je iznutra, svoje principijelne nedostatke će gurati u drugi plan, a partikularne dnevnopolitičke teme će gurati u prvi plan, što će biti plodno tle za razvijanje raznih sukoba i nerazumevanja u opoziciji. On to već dosta uspešno radi, jer opozicija, gubeći principijelne razloge da se ujedini, počinje da pokazuje da bez njih nema nekog naročitog razloga da mu se opire. Bez principa po kojima bi se izdvojili, svi oni maltene sutra mogu naći mesto u njegovom režimu i pevati svoju ariju u činovima različitog žanra.
Kada Vučić na izborima nastavi da pravi natpolovične rezultate, da maše „voljom naroda“ i da, naravno, po potrebi sam izmišlja šta je ona, da proglašava prioritete i da ih, takođe po potrebi, rešava gazeći sve pred sobom, onda će nam se iznova obiti o glavu to što smo zanemarili neke manje zanimljive aspekte organizacije života kao što su institucije, javnost i sl. zarad toga „kako je nešto urađeno“.
Rešenje za opoziciju je da na jasan i razgovetan način artikuliše sve ono što su principijelni problemi Vučićeve vladavine. I da to svojim simpatizerima, a zatim i širim krugovima učini razumljivim i atraktivnim. Naravno, primeri toga kako Vučić temeljno razara ovo društvo su sveprisutni, ali ni on nije naivan da se potpuno raspusti. Od njega nikada neće dobiti pustopašnog diktatora koji lično deci otima tricikle i kućne ljubimce, ali primera ima i treba ih objasniti na način koji je podjednako zanimljiv kao zavitlavanje sa hrapavim kamenom.
Dok se ta principijelna dimenzija problema ne uvede i u diskurs i u samo biće opozicione politike, Vučić će s punim pravom ostati naš glavni vlastodržac, „umetnik realnog“, a cena koju ćemo za mirenje sa tim na kraju platiti kao narod biće skuplja od bilo kakve krađe ili afere koju inače zamišljamo kao Vučićevu osnovnu manu.
Kada na sve to zaračunamo da su Naprednjaci istinski zainteresovani za medije i za kulturu, i da se dosta ambiciozno bave dizajniranjem našeg ambijenta u tom pogledu, stvarajući zastakljene zgrade za bogate i sebične, nacionalne epove za narod, radionice o inkluziji, imena ulica i biste istorijskih velikana na svakom koraku, čitave dve parade ponosa, borba sa njima neće biti nimalo jednostavna, niti može biti jednodimenzionalna. Po prvi put imamo posla sa nekim ko želi da „svi“ budu zadovoljni u zamenu za apsolutnu vlast, i ko može pojedincima da pruži mnogo u zamenu za jednu malu stvar, a to nije čak ni podrška, već samo da ne smetaju. Prebaciti ljude koji su već umorni posle više decenija pobune u to raspoloženje uopšte nije teško, jer niko od nas nije svoj život ni zamišljao kao večno inaćenje sa vlasti.
Srbija je sada već pretvorena u onaj tenk ispred Marakane. Ona je olupina koja ima još samo trofejni značaj, nije ni za saobraćaj, nije ni za rat. Zavaren joj je top i dovedena je da gleda Ligu šampiona. Nezavisno od toga da li je zaista pre toga bila u Vukovaru, ili nije.
*Preuzeto sa fejsbuk naloga Dimitrija Vojnova
