Već smo se navikli, da „sedimo na dve stolice“ – kako nas spočitavaju sa strane, a mi uporno to opovrgavamo, objašnjavajući da „sedimo na našoj“. To bi značilo „ni tamo, ni amo“. To je politički stav, ali sada da to primenimo na polje naših tradicija, običaja i vere.
E pa lepo! Znači poštujemo naše staro, tradicionalno, nećemo novotarije, a sve u nadi, da će Evropa, (Unija), kada nas primi biti bogatija za te naše lepe običaje. A mi imamo tri lepa i jedinstvena, nasleđena od davnina običaja, koje nema ni jedna druga pravoslavna nacija. Samo mi Srbi pravoslavci, da budem krajnje precizan, imamo: Krsnu slavu, badnjak i Sv. Savu.
Juče, uoči Badnjeg dana, na kanalu TV Novi Sad, jedan pravoslavni sveštenik u crkvi je divno govorio o nastupajućim praznicima, Badnjem danu i Badnjoj večeri kao i o Božiću, a sve protkano sa lepim narodnim običajima. Naravno, centralno mesto je zauzimao badnjak, zbog skorašnjeg Božića. Njegova simbolika i običaji, koji se sprovode sa njim, od sečenja u šumi, svečanim donošenjem, ali gde? Do hrama, govori sveštenik, gde svi vernici donose svoje badnjake i uz molitvu, polažu ih na zajedničku vatru. A posle svi odlaze u crkvu, na molitvu. Ubrzo zatim, na ekranu gledamo kako domaćin unosi poveliki badnjak u kuću. Valjda sad neki drugi badnjak, koji jedva ugurava kroz vrata sobe. Zatim sledi scena, kako položajnik loži badnjak u šporetu, sa džaranjem i varnicama, koje veselo skaču uz lepe želje članova porodice. I na kraju sveštenik nam recituje stihove Sv. Nikolaja žičkog o badnjaku, kome pridaje, s pravom, veliki značaj. Nekoliko strofa počinju ponavljanjem:
„Ulazi nam u kuću badnjak…“
Eto, to je ono pravo, koje treba da negujemo, čuvamo i da budemo ponosni što imamo naše stare običaje.
A šta bi sa onim prvim badnjakom, za koji prota reče da se nosi kod crkve i da se spaljuje sa ostalim? Sada se ja pitam: hoćemo li jedno ili drugo? Ja sam za ono nasleđeno iz starine, za ono naše, čime se ponosimo. To je „naša stolica“, prava i jedina. Nije nam potrebna i jedna i druga. Narod će se pomutiti. Zašto nam je potrebna ta novotarija, kada je u pitanju tradicija, običaji, vera? Nauka, medicina, treba da napreduju, ali našu starinu treba čvrsto držati na umu i sprovoditi je. Kad god dođu veliki praznici, Božić sa običajima ili Nova godina, takođe sa svojim običajima, gde se opet pojavljuju novotarije, ja pišem, jer niko o tome ne vodi računa, prepuštajući se raznim varijacijama, a „ narod ko narod“, prima sve lako i ne razmišljajući mnogo.
Opet, pitam se, da li pravilno to radim i ko sam ja, da se usuđujem, da ispravljam kompetentne ličnosti? Poslednji sam, koji ima to pravo, ali jednostavno imam veliku potrebu da o tome razmišljam, pa čak i javno, trpeći možda i kritiku zbog mog čina.
Beograd akad. slikar i pisac
