Hronika ubijanja novinarstva

0
512

novinarstvo-790x616Novinarstvo u Srbiji ubijano je i njegovi ostaci se još ruše – sistemski i sistematski. Sa umišljajem.

Novinarstvo se ne ruši samo po sebi, i ne ruši samo sebe, iako će se nekad tako učiniti. Ne ruše ga ni novinari ili medijske kuće ponaosob, koliko god tako izgledalo po nekim glupostima koje se objavljuju.

Novinarstvo su uništavali i uništavaju političari i „krupni biznismeni“. Ni jednoj od te dve ključne grupacije u zemlji, s obzirom na njihovu strukturu i prirodu, nije odgovaralo, ne odgovara i nikad neće odgovarati – jako, zdravo novinarstvo, i kontrolna uloga koju ono ima kao „pas čuvar demokratije“. Shodno tome ni hrabri, obavešteni, obrazovani, dostojanstveni i ugledni novinari. I dok su naručioci rušenja novinarstva političari i „biznismeni“, izvršioci su profesionalne siledžije i nikogovići ubačeni u struku na iste banalne načine na koje je s početka „devedesetih“ Služba ubacivala izvršioce u političke stranke.

cj25ei52nrbrand-journalism-is-better-than-content-marketing-600x400Rušenje novinarstva traje četvrt veka, i počelo je baš u vreme kada je bilo neophodno da novinarstvo, potkovano strukom, ali osakaćeno odsustvom demokratije, sazri. Umesto toga, dobili smo produkovanje velikog broja „prodemokratskih“ novinara, spremnih da svuda i u svakom momentu udare po nenarodnom režimu. Ali, njima je nedostajalo, uopšte ili u velikoj meri, stručno, „cehovsko“ znanje.

RUKA RUKU MIJE

Na tako „rovito“ stanje ubrzo se nadovezao po društvo apsolutno destruktivni komplot političara i „krupnih biznismena“. Ove dve grupacije, iako se ponekad učini da „ratuju“, u stvari koegzistiraju u svojevrsnom paktu o nenapadanju, uz devizu „ruka ruku mije“, koji i traje upravo dok jedni od drugih imaju korist i dok ne ugrožavaju obostrane interese. Tako sami sebi i jedni drugima najčešće obezbeđuju pozicije koje umnogome prevazilaze njihova znanja, sposobnosti, obrazovanje i moralni nivo. To je osnovni usud Srbije, u kojoj se politikom i „krupnim biznisom“ najčešće bave nikogovići, prevaranti, seoske secikese, fukara, a sve suštinski nedostojnici i nesposobnjakovići da sopstvenim znanjem, školskom spremom, moralom, kvalitetom, umešnošću i radom stvore nešto bez „pomoći prijatelja“.

Upravo zbog takvog brutalnog nastojanja da se obezbedi politička moć i/ili novac, političari i „biznismeni“ i vide pravog neprijatelja i opasnost u jedinoj profesiji koja teorijski ima i znanje, i moć, i sredstva, da njihove činidbe razotkrije, a njih same pošalje nazad u rupčagu iz koje su izmileli.

Da Vas podsetimo:  A može li sestra, učiteljica, vaspitačica..., da legalno primi "Do 24 evra"?

Otuda je slika Srbije u kojoj dominiraju tabloidi (štampani, internet ili televizijski, svejedno) – namerno iskreirana paralelna stvarnost. Time se „ubijaju dve muve“: Osnivanjem tabloida, najčešće kratkog roka trajanja i bez ikakve novinarske vrednosti, uništavaju se i derogiraju mediji i poverenje naroda u njih i novinare, i dobija „smrtonosno oružje“ za međusobne obračune ili razračunavanje sa retkima iz „spoljnog kruga“, koji političarima i „biznismenima“ pokušavaju da stanu na put. Ta borba je najobičnije primitivno valjanje u blatu, pa normalni, ugledni mediji sa dostojanstvom, i novinari sa dostojanstvom, u te svrhe ne mogu da posluže.

TABLOIDIZACIJA

jlo_had_twinsSuštinski problem Srbije, dakako, mnogo je dublji od obične tabloidizacije medija. To je samo treći stepenik: Drugi je bio tabloidizacija svih profesija (pogledajte „javne rasprave“ o radu, stručnosti, „podmitljivosti“ i sl. lekara, profesora, sudija…), a prvi je tabloidizacija celog društva, gde se pitanje da li je neka starleta uopšte imala gaće i ako jeste, koje boje, postavlja kao dominantno u odnosu na uslove života, rada,obrazovanja, kulture…

Kako rekosmo, tabloide – štampane, one na internetu, i tabloidne sadržaje na televiziji – finansiraju politički i krupnoekonomski vrhovi. Paralelno s tim, političari i „krupni biznismeni“ su uništili sve mogućnosti da se normalni i zdravi mediji sami finansiraju.

PRIMER PRVI, U ŠTAMPI

Prodajne mreže su političari, kroz zakonsku proceduru, oteli medijskim kućama uz obrazloženje da ne sme da postoji monopol, i direktno stavljene u ruke kriminalcima. Ovi pak uslugu vraćaju tako što ucenjuju i kažnjavaju neposlušne medije, direktnim pritiscima preko isplata ili remitende, ili kroz ugovore, transport i dostavu i raspodelu po kioscima.
PRIMER DRUGI, U SVIM MEDIJIMA

image2-620x330Advertajzing („marketing“) i pod „demokratama“ i sada pod „naprednjacima“ je centralizovan. Ceo ozbiljan posao drži jedna (preko noći i u krajnje sumnjivim okolnostima izrasla) moćna firma, perverzno bliska vrhu vlasti, dok se svi ostali advertajzeri bore za ostatke, sitniš. Ta velika, moćna firma drži pod svojom šapom sve velike oglašivače, a njih koji žele i mogu da plate nema mnogo, i odvrće ili zavrće „slavinu“ medijima u zavisnosti od zasluga. Pritom realni odnos uloženog u oglas i povećanja profita u Srbiji ne postoji.

Da Vas podsetimo:  Kraj mita o Valteru?

PRIMER TREĆI

Uprkos postojanju zakona, internet – odnosno sfera „novih medija“ – deluje kao neuređeni „medijski divlji zapad“. Da se razumemo: u startu bi „nove medije“ trebalo podeliti u dve grupe – informativna glasila i izvor informacije za glasila. U ovu drugu grupu, svakako, spadaju sve društvene mreže, bez obzira ko na njima objavljuje, kao i blogovi.

Blogovi, društvene mreže, pa čak i neki samozvani „informativni sajtovi“ – nisu novinarstvo. Priča da je to kakav novonastali, moderni oblik novinarstva je podmetanje kukavičjeg jajeta, i upravo deo srozavanja novinarske profesije. Čak i kada je autor sajta, bloga, posta na društvenim mrežama novinar, to nije novinarstvo. Validnost svake informacije tako objavljene bazirana je isključivo na poverenju u ime (lično i profesionalno) vlasnika sajta ili bloga, odnosno pisca posta. U novinarskom smislu, svi ti blogovi, fejsbuk ili tviter postovi – mogu biti samo izvor osnovne informacije, koju bi posle trebalo profesionalno proveriti i obraditi i publikovati u skladu sa pravilima struke. To podazumeva i dokaze, i pravilo obe strane, i treći nezavisni izvor, i još mnogo što-šta, čega po pravilu nema u onome šta je deklarisano kao „novi medij“

UTICAJ(NI)

novinarstvo-790x616U Srbiji je postao sport izgraditi profesiju, karijeru, kvalifikaciju, život – ni na čemu. To je posebno poželjna disciplinama u sferama u koje se velika većina stanovništva još ne razume, i gde je lako postati „autoritet“. Negde u interegnumu besmislenih zvanja i profesija, uskladili su se internet „gurui“, „uticajni“ blogeri i „uticajni“ tviteraši. Prvi su izmišljeni, drugi su samozvani, a treći su zajahali na potrebi da se nešto tek tako „cvrkutne“ i izrazi stav, bez obzira da li je baziran na valjanim premisama. Na žalost, oni su odlična „podloga“, da se kakva tabloidna – dakle nemedijska, neinformativna, nenovinarska – podvala proširi i običan primalac informacije njome zabavi.

Da Vas podsetimo:  Pravo na nedelju

Prema Zakonu o javnom informisanju (kakav god da je, važi, pa ga valja primenjivati!), predviđeno je da se mora znati i biti vidljiv izdavač, sedište i glavni i odgovorni urednik medija. To važi i za elektronsku sferu, odnosno „nove medije“. Koliko njih to ispoštuje? Koliko njih ima impresum? Ministarstvo kulture i informisanja trebalo bi da utvrdi koji sve medijski sajtovi i portali nemaju nigde javno navedene podatke o vlasništvu (posebno oni kojima su vlasnici strani bizmizmeni) i glavnom i odgovornom uredniku, koji nisu registrovani kod nas, koji zapošljavaju ljude na divlje, i u kojima niko ne odgovara za bljuzgotine koje objave da bi prikupili klikove. Zašto se to ne radi? Pogađajte jednom.

IDEJA. ZA KRAJ

U svakom slučaju, da postoji politička volja, medijska sfera bi bila veoma lako i efikasno regulisana. Osnivanje i držanje tabloida bi moglo da se aktivno destimuliše: uz uvođenje PDV na tabloide po stopi od, recimo, 50 odsto, normalne medije valjalo bi osloboditi poreza. Zašto? Zato što mediji, osim informativne, imaju još neke funkcije – na primer, obrazovnu – i eto osnova za takav čin. Veoma jednostavna mogućnost za uređivanje medijskog tržišta je i kontrola finansiranja. Ako će neko zameriti da ideja ima elemenata državne „kontrole“ – nije li potpuni slom medijskog sistema Srbije i izveden pod državnom kontrolom? Ovo bi bila samo pomoć da se mediji vrate na put koji je u interesu zdrave države i naroda.

Problem je „samo“ u tome što državu predstavljaju stranke, kojima, kako rekosmo, nije u interesu da imaju jake, ozbiljne medije.

NAPOMENA: Tekst je preuzet sa bloga Nebojše Vučinića bez skraćenja. Radi lakšeg pregleda, u analizu su dodati međunaslovi.

Nebojša Vučinić

Kolumnista

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime