Hrvatska ekonomska okupacija Srbije

Velikosrpski hegemonizam – mantra pod kojom su Hrvati izvršili genocid nad Srbima, koja je potom i u komunizmu nastavila da zatire Srbe na sve načine, te ih nastojala svesti na beogradski pašaluk, danas se nastavlja ekonomskim porobljavanjem Srbije od Strane Hrvata i Hrvatske.

Danas, kada je smešno govoriti o tom strašilu „velikosrpskog hegemonizma“, jer imamo na terenu velikoalbansku ideju, pa zatim velikohrvatsku, pa onda bosansko-islamističku, i dalje se namerno i dozirano širi bauk od Srba. Kod Hrvata se taj bauk trenutno rabi u predizborne svrhe. Zanimljivo je da se i pojedinici kod Srba boje velikosrpstva jednako kao i susedi nam, nabeđeni ili ubeđeni da su Srbi i samo Srbi jedini uzrok svih zala na ovim prostorima, pa teže da negiraju sve srpsko – što se još zove i autošovinizam. O njemu se u poslednje vreme, hvala Bogu, počelo pisati otvoreno i bez stida, i to je dobro, jer će Srbi imati priliku da se izbore sa nametnutim im kompleksima.

Međutim, pored tog političkog autošovinizma postoji i ekonomski autošovinizam, na koji se malo obraća pažnja i o kome se slabo govori. Najveći problem Srbije je, bez sumnje, ekonomija, oko toga će se većina složiti. Ta informacija nije nova niti senzacionalna, ekonomija nam nažalost ne zna za rast i napredak već skoro tri decenije, a nije izvesno ni da će u budućnosti biti bolje. Tržište nam je preplavljeno stranim prizvodima, a da nas to ne potresa mnogo. Zašto? Da li su domaći proizvodi loši, pa moramo da uvozimo slične i gotovo iste takve? Ni najmanje! Pre svega smo izgubili želju da se borimo za sebe.

Nije neka tajna da su među najvećim ulagačima u srpsku državu, verovali ili ne, naša istorijska ‘’braća’’ Hrvati. Čudno? Čudno je možda nekome ko ne prati ekonomsko-politička dešavanja u Srbiji. Hrvati za to imaju, pa malo je reći, dobre razloge.

‘’Laktalis, Vindia, Farmas, AD Plastik, INA, Borovo, Idea, Roda, Merkator, Kraš, Štark, Frikom, Dijamant’’. Ovo su najpoznatije hrvatske kompanije koje posluju na teritoriji Srbije. To su kompanije preko kojih se godišnje u “lijepu njihovu“ izlije preko 117 miliona. Prepoznali su Hrvati pogodnosti koje donosi srpsko tržište: jeftina radna snaga, otvorena vrata ka Ruskoj Federaciji i bescarinskom izvozu ka njoj i, naravno, spremnost naših “liberalno“ orjentisanih vlada da im ponudi sve moguće pogodnosti.

Posle obećanja da će se država obračunati sa tajkunima dobili smo samo to da su nam se strani tajkuni, pre svega hrvatski, uvalili na široka vrata. Proces protiv Miškovića se tegli u nedogled. Na Beka je pucano, verovatno da se trajno ukloni sa scene, da ne bi ojačali srpski tajkuni. Sve u svemu, nije ništa urađeno.

Nakon toga dolazi do naglog porasta ulaganja hrvatskih tajkuna i zaposedanja i otkupljivanja srpskih firmi i formiranja novog monomola. EJ! Hrvatskog monopola u sred Srbije. Kamo lepe sreće da je to dobar vic, ali izgleda da je kod nas sve moguće. Vlada Srbije se svojski potrudila da im obezbedi sve beneficije, svaka čast! Sve bi to donekle i moglo da se istrpi uz određene korekcije, da su isti aršini postavljeni i za naše preduzetnike, koji su želeli izlaz na hrvatsko tržište. Naravno da do toga nije došlo, komšije su na našu žalost, a njihovu sreću, opredeljene za domaće proizvođače i ne žele da im omraženi Srbi ugrožavaju posao.

Hteli mi to da priznamo ili ne, ispalo je da smo se radovali sklanjanju srpskih tajkuna, čiji bi novac barem ostajao u Srbiji, a svesno ili ne, prokrčili put hrvatskim tajkunima, koji prodaju hrvatske proizvode, novac odlazi u Hrvatsku, a dodatno je što su im granice Rusije otvorene. Ako su tajkuni nužno zlo svake države, radije biram domaće, a pogotovu ne želim one koji su podržavali uništenje mog naroda, koji i danas slave «Oluju» kao praznik oslobođenja države. Srpski tajkun bi barem forsirao srpske proizvode i time bi pomogao malim i srednjim preduzećima, a tu bi bilo višestrane koristi po našu državu. Trenutnim pristupom samo odmažemo sebi.

U prilog tako očigledne ekonomske okupacije ide još i srpska servilnost. Gledanje na Hrvatsku kao nedostižnu zapadnoevropsku kulturu je postalo opšte mesto domaće intelektualne elite. Srpski ekonomski autošovinizam se ogleda i u tome što će pojedini Srbi radije kupiti hrvatsku Jana vodu nego domaću Vrnjci, iako im je cena približna, a razlika nikakva. Još uvek nam duguju novac za svu otetu imovinu proteranih Srba, a mi njima guramo novac u džep. Pa gde je tu logika? Zaista je teško naći. Možda je rešenje u temeljnom preispitivanju odnosa sa hrvatskom na svim nivoima, ali dok ne probamo nećemo znati šta je pravo rešenje, jer bez toga teško ćemo opstati u ovom vremenu surovog kapitalizma.

Braćo Srbi, uzmimo se u pamet, nije teško kupiti srpski proizvod, pa makar za to prošetali koji metar dalje, nismo ni svesni koliko mala promena u svakodnevnoj navici može da doprinese da nam se ekonomija oporavi, a kasnije i preporodi. Bojkotujmo strane proizvode, kupujmo domaće i pomozimo i privrednicima i sopstvenoj ekonomiji da stane na noge.

Stefan Simić

Vidovdan