Zastrašujuć je i zloćudan način na koji su tabloidi u Srbiji dočekali vest o izboru Zorana Milanovića za predsednika Hrvatske. Novi hrvatski predsednik proglašen je za ustašu, srbomrsca, srboždera, krvoloka žednog srpske krvi. Ništa manje od toga. Odmerenije kritike na račun Milanovića stigle su i iz krugova iz kojih se to nije očekivalo, a u kojima je od svega što je Milanović ikada izgovorio i, što je još važnije – uradio, kao najvažnije ostalo zabeleženo nekoliko nesrećnih izjava o Srbiji. To je bilo dovoljno da se Milanović „zakuca“ za nacionalizam i da se sa nepoverenjem zavrti glavom pred vešću o rezultatima izbora u Hrvatskoj. Neki od sagovornika su mi rekli za neke inkriminisane Milanovićeve opaske: „Znaš, to što je rekao je tačno, ali nije na njemu da to kaže“. Imam razumevanja za takav stav, ali mislim da je, u najmanju ruku, prezahtevan i hiperkritički.
Milanović je političar. Milanović je političar u Hrvatskoj. Nemoguće je očekivati od kandidata za predsednika Hrvatske, pored toliko drugih važnih tema za hrvatsko društvo koje izazivaju duboke podele, da žonglira oko svojih izjava o Srbiji i odmerava svaku reč na način da se slučajno ne uznemire njeni preosetljivi duhovi. Milanović, dok je bio na čelu vlade Republike Hrvatske i u poziciji da odlučuje, niti jednim svojim potezom (sa izuzetkom privremenog zatvaranja granice dok je bio predsednik vlade Hrvatske) nije doveo u opasnost kakvu-takvu normalizaciju odnosa dve zemlje. On niti jednim svojim postupkom nije niti ohrabrio niti relativizovao bilo kakvo nasilje nad srpskom manjinom u Hrvatskoj: naprotiv. Primera radi, table sa ćiriličnim natpisima uvedene su u mandatu Milanovićeve vlade. Zar ta istorija baš ništa ne znači?
Ne može se od hrvatskog društva, od tamošnjih građana i birača očekivati da budu neuporedivo tolerantniji, zreliji, benevolentniji od drugih društava u regionu (iako bi to, najpre, bilo u najboljem interesu same Hrvatske, kao što bi popuštanje nacionalnog spazma bilo blagotvorno za svako društvo u regionu pojedinačno i za sva zajedno). Ne može se, posledično, iz beogradskih krugova očekivati od hrvatskih političara da svoje društvo menjaju u inače poželjnom pravcu demobilizacije nacionalnih strasti, dok se u Srbiji na vlasti nalaze ljudi iz devedesetih godina – da, upravo „ratne kabadahije“ – koje je na vlast doveo, nemojmo se zavaravati, njihov politički „kredit“ iz tih ratnih devedesetih, makar onoliko koliko i beznadežni promašaji njihovih neposrednih prethodnika iz demokratske vlasti posle 2000. Ne vidim da je preveliki greh ako se neko drzne da podseti da mu je to savršeno jasno. Pa ipak, u Hrvatskoj se promena na čelu države dogodila uprkos tome što iz zvaničnih krugova Srbije kontinuirano stižu tonovi koji mnogo više pogoduju podgrevanju nacionalističkih strasti u ovoj susednoj zemlji.
Neću skrivati da je moj favorit na predsedničkim izborima u Hrvatskoj bila Katarina Peović. No, realnost Hrvatske, kao i drugih država regiona, zalutalih na „bespućima povijesne zbiljnosti“, jeste da takvim kandidatkinjama i kandidatima za sada za pobedu nedostaje nekih 49% glasova izašlih birača. Dok se takvo stanje ne promeni, ne može biti sasvim svejedno koliko i na koji način smo od tog najboljeg izbora udaljeni. U tom smislu, dobro je da je Hrvatska dobila predsednika koji je razuman čovek, građanski demokrata i izvan svake sumnje otvoren za svaku saradnju, pa makar i unutar postojećeg sistema.
Kada je reč o večitoj temi u srpsko-hrvatskoj priči, koja nažalost zamagljuje sve ostale, a to je tema međunacionalnih odnosa, Srbi u Hrvatskoj imaće u novom predsedniku pouzdanog sagovornika i, uveren sam, dobronamernog predsednika svih građana i to je odlična vest za Hrvatsku, za hrvatsko društvo i za region. A da bi odnosi Srbije i Hrvatske dobili novu šansu, da bi novi hrvatski predsednik i u Srbiji dobio sagovornika koji je dorastao ogromnom zadatku izgradnje bolje budućnosti tih odnosa na potezu je (ne izvinjavam se ako kvarim igru) – Srbija.